Izašao sam jutros na palubu čim smo se vezali u luci i prvo što sam osetio bio je jak miris četinara. A prvo što sam video nakon ovog komercijalnog dela luke je naselje koje po tipu gradnje i prirodi ne odudara mnogo od priobalja Skandinavije.
Prođe mi misao – ovde bih mogao da živim.
Kasnije, tokom dana, reče mi kolega, oficir, pokazujući na vodu ispod nas: „Vidi kako dobro izgleda, a ti se odeš kupati i pojede te velika bela. Ili te ožari ona njihova meduza i mrtav si za par minuta. Ili možda naletiš na vodenu zmiju…”
Podseti me da u Australiji žive, po ljudsku vrstu, najopasniji stvorovi na planeti. Ipak, čula vida i mirisa su bila zadovoljna. Oko dva popodne mi više nije smetalo što kiša rominja i izašao sam. Do grada se mora vozom. Voz poput gradskog metroa ali nadzemni. Prolazi kroz predgrađa koja izgledaju ljupko. Više od 95 odsto prizemnih kuća su izgrađene bez izdizanja prizemlja, zalepljene su za zemlju. Bez visokih ograda, izgledaju vrlo pitomo i poverljivo. OK, jeste u pitanju milionski grad, ali sva ta predgrađa izgledaju kao velika sela. Problem je što se tog utiska nisam otresao ni kada sam stigao u centar. Kao da se selo širilo. Kao da je umesto ove zgrade bio dom kulture, a umesto ove zadruga, a umesto ove…
Nisam do sada bio u gradu iz kojeg sam se vratio na brod kao da bežim, a brod doživeo kao da se vraćam kući. Osećaj „ovde bih mogao da živim” za par sati se okrenuo u – „beži odavde”. Ne mogu da odredim šta mi je tačno smetalo. Možda atmosfera. Ne razumem grad na moru koji pobegne od mora. Cela Australija je naseljena s mora, niko ovde nije došao kopnom. Zašto li je ovaj grad smešten na 40 minuta vožnje vozom od luke? Od čega beže? Od vode ka pustinji? Tu nešto nije normalno.
Vratim se na stanicu, kupim kartu za povratak (3.50 australijskih dolara ili AUD-a) i računam, ovo je najgluplje potrošenih sedam dolara u životu. Voz tek za 25 min. Okrećem se i shvatam da na stanici baš i nema sadržaja za ubijanje vremena, ali uočim interaktivni ekran sa više od pedeset sličica i kratkim tekstom ispod svake. Naslov iznad: Pomozite da se reši ubistvo i pomoći ćete sebi.
I shvatim. Sva ova mirna, naizgled besprekorna predgrađa kriju mrak u sebi. I setim se stare reklame koja nabraja po zdravlje loše navike u raznim krajevima Sveta: „…najviše testenine na godišnjem nivou pojede prosečan Italijan – i do 25 kilograma, pa ipak je Amerika prva po stopi smrtnosti usled gojaznosti; prosečan Nemac godišnje popije oko 100 litara piva, ali su Britanci na prvom mestu po smrtnosti usled ciroze jetre…”
Reklama je za školu stranih jezika i zaključuje – učite strane jezike, jer engleski ubija. I pomislim, stvarno, visoke stope ubistava su i u SAD, a ni Britanija ne zaostaje. Pa šta je to sa ljudima sa engleskog govornog područija? Mogu da umislim da jezik utiče na svest! Ali, ozbiljno, kakav to mrak prevlada čovekom da drugome oduzme život? A izgledaju tako civilizovano, pitomo i mirno. I većina ti se osmehne u prolazu iako se vidite prvi i poslednji put.
I mislim da sam shvatio tu širinu Australijanaca koji su uvek prednjačili u „poštovanju ljudskih prava” prvenstveno poštujući prava gej populacije (zaboravimo sad Aboridžine), a setih se toga jer je na ulicama baš dosta istopolnih parova. Pa Australija je ipak zatvorenija, više nekako izolovana. Zamislimo prvu naseobinu ljudi na Marsu za sto godina gde ljudima u poslu budu pomagali roboti, a među ljudima bude pripadnika svih rasa. Drugoj generaciji naseljenika uopšte neće biti bitna rasa prilikom … nazovimo to – spajanja. Biće im važno samo da su sa ljudskim bićem, a ne sa robotom. E tako je sad u Australiji, samo što oni umesto robota iz primera, imaju baš ozbiljnu proizvodnju ovaca.