I konačno sunce. A Coruna (pretposlednje slovo n treba da ima glistu iznad, ovako ~, ali ja to n nemam na tastaturi), Španija. Vreme za kratke rukave, a ja u oktobru. Divno mesto. Da se ne lažemo, grad podseća na Kadiz, a kako i ne bi, kada su na istoj su obali.
Može se živeti ovde. Nije da mi samo prija klima, stvarno!
Grad se smestio između istočne i zapadne plaže i u tom najužem delu, sa jedne na drugu stranu ima svega desetak minuta pešaka. S tim da je zapadna strana okrenuta ka otvorenom okeanu i zaista je ostala plaža, a ova strana koja je okrenuta kopnu gleda na istok i tu su luka i marina. Nisam očekivao ovako jak uticaj Mavara u arhitekturi. Pa na severu sam. Međutim, veoma slično kao na jugu Španije ili na Malti, i ovde su na starijim građevinama balkoni zatvoreni kombinacijom drveta i stakla s tim što Korunjani koriste belu boju za drvo pa to na suncu šljašti.
Ako turista slučajno nije proverio gde se nalazi, već nakon dva minuta šetnje znaće da je u Galiciji. Nigde, ni na jednoj etiketi, natpisu, brendu, reklami… – nigde neće videti da piše Španija! Zato je ime Galicije – ove severne pokrajne, baš svuda, uključujući i nalepnicu lokalnog piva.
Nije Korunja nekakvo tipično mesto, kao što nisu ni Kadiz niti Tenerifi. Ali svi ovi gradovi odišu aromatičnim mirisima i bojama mirnog i spokojnog života.