Zastava Malte je crveno bela, ali bi poštujući preovlađujuće boje na ovom ostrvu, komotno mogla biti oker sa plavim. Bilo je sunčano pa je ta oker boja kamena, od koga je ovde sve izgrađeno, pravila divan kontrast sa nebom bez oblaka.
Maltu sam zamišljao isušenijom, zato me je prijatno iznenadila količina zelenila. Mada kažu da u letnjim mesecima i to postaje žuto. Primetan je jak arapski uticaj u arhitekturi, tako da me je povremeno, naročito van glavnog grada, Malta potsećala na Akabu. Ali, ima nekog evropskog šarma što je čini našom i ne izaziva onu blagu teskobu koju sam imao u arapskom svetu.
Šetao sam centrom ostrva kada sam se setio priče o malteškom dedi koji je živeo u kopnenom delu, a da nikada nije sišao do mora. Gledajući iz Mdine koja je u centru, obala i Valeta se vide i jasnije i čine se bliže nego što je izgledala obala koja se videla kada sam u Istri gledao iz Grožnjana.
Malta je baš mala. Kao jedan malo veći grad razvučen po ostrvu okruženom morem i prostranim nebom.
Vrlo bogate istorije koja na mahove i nije bila prijatna po stanovništvo, Malta je sad mirno ostrvo u Mediteranu. A istorija je svuda. Ipak, najviše me je fascinirala slika cevi, starih, crnobarutnih topova koje su duž obale ukopane u stenu ustima na dole kako bi služile kao vezovi za brodove. Znam da se na taj način neko od tadašnjih upravitelja Malte na pametan način rešio zastarelog ratnog oruđa, ali kada na trenutak zaboravim realnost ne mogu se oteti utisku da nisam nigde video sliku koja toliko zrači pacifizmom.