Skoro pa Mumbai.
Jer ga posmatram s broda. Bogu hvala pa smo odavde brzo otišli. Poznajem priličan broj ljudi koji su očarani Indijom. Mislim da je to zato što je nisu videli. Ostali su očarani svojom iluzijom, a iluzija po pravilu ispunjava naša očekivanja.
Kao uspomena s ovog dela puta, ostaće mi zapis u amigdali: Indija, ne! Kao što stoji da je vatra vrela.
Pristali smo pre izlaska sunca i dok sam stigao na gornju palubu taman smo se sreli. Sunce, Mumbai i ja. Susret je bio dramatičan. Naime, odsekle su mi se noge, jer sam – posmatraući izlazak sunca – bio siguran da sam upao u jednu od Tarnerovih slika: Rastanak, Oluja… – koju god. I kroz par sekundi, kada sam naštelovao čula na izmaglicu i loš miris, dogodilo mi se da me je neko polio kofom vode. Čekaj, nisi u Tarnerovoj slici. Ovo je 2018. godina! Tarner je slikao u Engleskoj, pre bezmalo dvesta godina. I svakog dana je gledao ovo što ja danas vidim.
Ovako izgleda ekstremno zagađenje vazduha. Kakve boje! I prepoznatljivo težak pepeljasti smrad sagorevanja uglja. Pogledam ka zapadnoj strani, ka gradu, i vidim panoramski horizont prošaran jedva vidljivim obrisima nižih i viših zgrada. Tamo dalje, sve se gubi i stapa u zastrašujuću sivo-plavu maglu. Osećam se kao da sam na času kod stroge učiteljice: – Deco, danas ćemo učiti šta je to sfumato i to na primeru…
Briga o čovekovoj okolini, 21. vek, zaštita prirode… Gde sam ja?
Vraćam se na onu stranu broda koja gleda na istok. Sunce je malo odskočilo, još uvek izgleda poput zlatne vile koja neće dopustiti da ostanemo bez „hepienda”. Spuštam pogled ka vodi i vidim da se površina prelama u nijansama svih duginih boja. Vratio sam se u potpalublje da radim. Bio sam kao slomljen činjenicom da čovek jeste virus ove planete i da je toga svestan tamo gde je sit, ali tamo gde je gladan, to ga ne zanima. Naravno da sam kasnije osetio potrebu da ponovo izađem. I potreba je nadjačala „unutrašnji glas” koji je opominjao: Radoznalost je ubila mačku.
U 10 sati, sunce je već bilo visoko. Da se razumemo, pričamo o dnevnoj temperaturi od 32°C, znači niko ne umire od hladnoće, pa mora da se loži. I to ugalj. Jasno vam je. U Mumbaiju sva industrijska postrojenja rade na ugalj.
Boje više nisu kao sa platna, sada je izmaglica modrikasto-bela. Ponovo sam se vratio pod plaubu, nastavivši da radim svoj redovni posao. Kada sam naredni put izašao, na mahove je duvao vetar i poradovah se da će vazduh biti čistiji. Nije. Bilo je još gore, jer je vetar uspevao da do jedanaeste palube na kojoj sam se nalazio (otprilike kao da ste na osmom spratu višespratnice), podigne tu žućkastu prašinu sa ulica.
Video sam ptice! Ima ih, bezmalo kao i kod nas, ali je balans po vrstama drugačiji. Zamislite sve golubove, gugutke, vrapce, laste, gačke i vrane koje možete da ugledate kod nas za lepog letnjeg dana! E, pa tako isto izgleda i Mumbai, ali su umesto svih njih samo vrane. Jeste Mumbai je čaroban, svaki me kadar podseti na nekog umetnika. Ovoga puta, na Hičkoka.
I opet sam se pokunjeno i sa malo hladnoće u stomaku vratio u svoj deo. Kod brodskih motora.
Tokom poslepodneva sam sreo nekoliko naših koji su bili napolju. To su sve ljudi koji ne putuju od juče i kažu da nigde nisu doživeli toliko vučenja za rukave, za ruke, počevši od taksista, prodavaca, prosjaka… Svakako, bitno je napomenuti i da nam je savetovano da se po gradu krećemo po grupama. Ali, em nisam planirao izlazak, em sam računao da je to ona tipična rečenica koja ne služi ničemu osim za „zlu ne trebalo” ili pranja savesti onih koji vam je upućuju. Otprilike, kao kada Amerikanci savetuju druge Amerikance kako da se ponašaju bilo gde van SAD.
Dobar je primer pričica koju sam čuo od koleginice, nakon što se iz šetnje vratila na brod. Bila je u grupi sa Kineskinjom, Meksikancem, Indijcem i čini mi se Britancem. Svi naši, sa broda, i zaglavili su u prvom kafiću. Pošto je koleginica pušač, a pušenje je zabranjeno na javnom mestu (o, paradoksa!) ona je izlašla na ulicu. Nije još ni izvadila cigarete, za ruke počinju da je cimaju i da joj se kače i da joj na engleskom nude sve što prodaju. Kaže, najmanji je imao oko pet godina, obesio joj se za levu podlakticu. – Ja podižem ruku da ga otresem – opisivala mi je taj događaj – ali on ne pušta. Sa rukom, podižem i njega. Tu su bile i žene sa po jednim ili dvoje dece u rukama i one su ili nešto nudile ili su prosile. Koleginica im je odgovorila da nema para. Tada je izvadila cigarete i upaljač iz tašne. Istog trenutka joj jedna od tih žena prilazi i nudi joj neke krpice. Na svako „nemam para” ova nudi nešto jeftinije. Da bi, kad je podigla ruke da zapali cigaretu, Indijka uspela da joj veže neko kanapče sa cvećem oko zgloba leve ruke. Rekla joj je: – Ovo je za tebe, poklon.
I, više joj niko nije prilazio. Svi su se sklonili i ona na miru završava cigaretu. Vraća se u kafić kod ovih sa broda, ispriča im priču, a Indijac iz grupe počinje panično da ponavlja, vičući: – Skidaj to! Skidaj tooo!
Neko je odmah priskočio, isekao kanap i bacio ga. Indijac je objasnio: – Time je obeležena za pljačku. Pratili bi je do pogodne prilike. Bilo ko iz te bande da ju je video, u bilo kom delu grada, nastavio bi da je prati, sve do momenta kada bi je opljačkali. Svaka gradska banda ima svoj način obeležavanja i oni to međusobno znaju. Tim vezivanjem, devojka je postala meta jedne bande, one iz koje je Indijka koja ju je obeležila kanapom sa cvetićima. I nijedna je druga banda ne bi dirala. Nepisano pravilo mumbajskih sitnih kriminalaca. Srećom, sve je prošlo dobro jer je izašla iz kafića u društvu kolega sa broda i ostala sve vreme šetnje u grupi.
Toga dana sam izašao na palubu još jednom. Bili smo udaljeni nešto više od hiljadu metara. I dalje sam osećao ugalj u nozdrvama, a voda je imala boju našeg Tamiša u koji je neko sipao mnogo, baš mnogo mleka.
Gledam nestajući grad. Izdaleka izgleda moderno. Sa suncem u pozadini, čak i romantično. Pokušavam da pronađem jednu reč kojom bih opisao Mumbai. Setio sam se: Mumbai je nedogledan. Od zagađenja mu ne možeš sagledati ni početak ni kraj. Pre nego što sam se vratio u sigurnu osvetljenost potpalublja, video sam galeba koji nas je pratio. Pomislio sam: – E, prijatelju, baš mi te je žao. Ne znaš ti kako je biti galeb na Jadranu.