Godina 2021. je otišla u nepovrat. Nemam običaj da sumiram rezultate. Ali ponekad se setim nekih događaja koji su ostavili jak utisak u toku godine.
Posle godinu dana neprijatnosti da se putuje iz Srbije zbog korone rešismo letos da ipak posetimo more, naše omiljeno mesto u Grčkoj i da malo uživamo. I tako sve smo spakovali, izvadili potvrde da smo zdravi, krenuli više nego na vreme da što pre pređemo granicu. Ne znam da li je prvo bio osećaj ili događaj ili obrnuto da je događaj u sećanju stvorio osećaj, ali sad i tad imala sam utisak da nešto neće ići po planu. Naravno usput smo zastali kod Lozovičke česme da se umijemo to nam je mantra svakog putovanja tom trasom. U razgovoru dotakosmo se teme kako ja ne volim nove destinacije, kako volim da idem na stara dobro poznata mesta i kako baš ni malo nisam avanturista. Kako život voli da vas demantuje odmah. Priđosmo tako državnoj granici sa Severnom Makedonijom te ja uzmem naše putne isprave da ih predam na uvid. U trenutku kada sam otvorila svoju putnu ispravu, pade mi na pamet da pogledam datum kada ističe. Kao da me hladna voda polila, moj datum je istekao – još u aprilu. Auuu kažem suprugu mom saputniku, sapatniku moram nešto da ti kažem. Kaže on „Reci”.
Uh moj pasoš je istekao…..
I tako mi spremni za more, na granici, jedan pasoš važi, jedan ne važi.
Stigosmo na red. Ljubazni carinik kaže gospođo možete ući sa ličnom kartom u Makedoniju, ali u Grčku ne možete, ni slučajno.
Ponovo uhhhhh.
I tako auto grabi novim auto putem kroz Makedoniju, dan divan, ja smorena, ljuta na sebe jer sam nemarna, jer nemam prioritete, jer sam dopustila vrtlogu događaja predhodnih meseci da me smetnu sa uma i tako. Muž ćuti.
Dogovaramo se šta ćemo. Da se vratimo, nećemo. Možda u Albaniju, sada tamo baš mnogo idu, nećemo. Zovemo agenciju da otkažemo aranžman. I vozimo dalje. Na auto putu strelica posle Skoplja, pokazuje Ohrid. Mi prođosmo. Malo zatim ponovo Ohrid. Mi ponovo prođosmo. I treća strelica Ohrid i mi zajednički kao po dogovoru, a šta misliš da skrenemo.
I skrenuli smo. Potpuno neplanski u nepoznatom pravcu u neizvesnost. Ja sam doduše bila u Orhidu kao dete i kao devojka, ali to beše baš davno.
I tako posle nova tri sata putovanja dosta vijugavim i lošijim putem ugledasmo grad na obali jezera. U daljini svetluca voda, vijori se zastava, gužva na vidiku i mi stižemo pravo u centar. Sezona je na vrhuncu, grad ne poznajemo, hotele još manje. Kud ćemo. Brzo smo shvatili da je potrebno da umesto ljudi pitamo Googl gde da se smestimo. Sledeći njegova uputstva ponovo smo morali kolima da krenemo dalje ka obeleženom smeštaju.
Dočekao nas je prepun parking ispred tri velika hotela i jedne male vile . Grandomanski naravno prvo odosmo u hotel, ali avaj naše muke, sve je puno do ko zna kad. Momak koji radi na parkingu vidi da se ne snalazimo i ljubazno nam kaže da u vili ima jedna slobodna soba. Ali vila nam se ne sviđa na prvi pogled. Greška na prvi pogled, da vam odmah kažem. Ali što je suđeno to i bude tako se i mi smestismo u Vilu Sveti Stefan na samoj obali Ohridskog jezera ispod manastira Sveti Stefan.
I ostalo je legenda. Šalim se. Ostalo je u sećanju letovanje koje je sada u mom životu u top tri.
Ohrid, predivan grad, šta sve ima za videti, saznati, doživeti. Voda jezera predivna, kristalno čista, hladna, osvežava. Energija iskričava, pozitvna. Ljudi su divni, ljubazni, hrana naša domaća, poznata. Vlasnik vile jedan stari Jugosloven, 1944. godište, pravi domaćin koji brine svaki dan o svojim gostima. Ujutro dok silazite pita obavezno braćo Srbi gde ste, kako ste? Da li vam treba nešto?
Opisaću vam jedno jutro, a svako je bilo takvo.
Ustajem i sklanjam zavese sa prozora. Sunce izlazi iza brda meni iza leđa. Ispred je jezero. Mirno, zeleno ogledalo. U njemu se ogleda nebo i okolna brdašca. Providno je pa se čini da je dno blizu, ali vrlo brzo prestaje plićak. Nema ni jednog talasića. Ptičice pevaju. Narod još ne stiže jer rano je. Pored je kafić i neko ima divnu plej listu italijanskih i francuskih šansona. Muzika je tiha ali se lepo čuje. Voda mami da zaronite u nju ali suviše je hladna ujutro, treba malo sačekati.
Silazim na plažu, stavljam svoj peškir na slobodnu ležaljku, ljubazni vlasnik pritrčava da raširi suncobran i kaže jako je sunce ovde. Jeste, jako je sunce jer je nadmorska visina pa je vazduh razređen. A jezero nikada tako toplo kao ove godine. Ako bi me neko pitao kako izgleda raj ja bih ga opisala kao jedno jutro na Ohridu u avgustu.
I tako 17 puta.
Ovo je bila višeznačna lekcija u ovoj godini. Svašta sam naučila o sebi i što nisam znala.
A skretanje sa utabane staze može biti da vas iznenadi koliko može biti lepo. Samu sam sebe gurnula u leđa da izađem iz svoje zone komfora. Ne verujem da bih to ikada svesno uradila. I sad vidim da bih mnogo propustila. A kako vi stojite sa tim?
Sledeće nedelje, 9. januara: I još malo – Ohrid