Što bi Šerbedžija rekao „kišilo je kako samo ume kišiti u listopadu”. Ali posle Pago Pago i Fidžija ovde bih izašao i da su ribe padale. Dve činjenice su mi olakšale obilazak, prvo je onaj od gore shvatio moju rešenost i odlučio da polako zaustavi nalivanje, a drugo, Oklanđani očigledno znaju gde žive pa su skoro sve građevine sa natkriljenim ulazima računajući tu i sve izloge. Kad se sve sabere retko gde je trotoar s otvorenim nebom iznad. Bar u toj velikoj ulici kojom sam prvom išao. Čvrsto sam rešio da neću trošiti novac jer je opšte poznato da su cene u Australiji, a i na Novom Zelandu iste kao u Evropi, plus je svakom proizvodu dodata cena vozne karte za tu razdaljinu.
Prvi utisak, subota popodne, a ulice pune i žive. Grad prilagođen pešacima i biciklistima, pa onda automobilima. Najviše liči na Vankuver, ali je meni lepši i nekako bliži srcu, iako Sunca nisam video ceo dan. Ali to je trebalo da bude zaključak, da se vratim na početak. Počnem šetnju, tom ulicom koja izbija na moj brod kad, ispostavi se da je to glavna šoping ulica. Posle dva bloka uđem u prvi šoping centar samo da razgledam. Šoping centar ime besplatni wi-fi, lepo. Za razliku od onog u Honoluluu, ovaj nije pravljen da se izgubiš. Čak je i za naše pojmove mali. Posle sam shvatio da je svaki u koji sam ušao takav. Nisu građeni kao tržni centri već su to iskorišćeni prostori prizemlja +1 i -1 većine zgrada u centru. Naravno ušao sam da razgledam, ne da trošim novac. Naiđem na prodavnicu sa aparaturom za spremanje svih mogućih vrsta kafe. Računajući tu i neverovatan izbor džezvi od bakra za tursku kafu. A pored muzička prodavnica. Pomislim – ne interesuje me, odlučio sam da neću više kupovati diskove. Kad, gle, ploče. Hajde da bacim pogled. Sve nove na onom 180-gramskom vinilu. Razgledanje me je koštalo 100 $. Doduše, novozelandskih, pa to dođe 59 €. Kada bi neki psiholog/muzikolog pogledao šta sam kupio zakačio bi mi etiketu podvojene ličnosti. Dupli album, prvenac Rubena Gonzalesa (klavir iz Buena Vista Social Club) i dupli album najbolje od Fat Boj Slima. Sad samo još da pređu malo više od pola sveta u jednom komadu i uspeo sam.
Sve nadalje što sam razgledao nije me koštalo jer sve ostalo jeste preskupo u odnosu na naše cene. Čak i ono što je njihov proizvod (sve od vune), pogledam cenu i stresem se. No, šetam se tako dalje istom ulicom, tu su i internacionalni brendovi, Guči, Prada, Bos, kad ispred Luj Vitona mini protest. Obratim pažnju šta je, a oni protestuju što se koriste pravo krzno i koža u proizvodnji i što LV ubija nevine životinje. I zagledam se da vidim kako izgledaju ljudi kojima je Luj Viton najveći problem u životu. Isti su kao mi, samo oni uključe mozak pre nego što odu na glasanje. I posle im mozak i ne treba do sledećih izbora. Primetim da mi se paralelno sa tom ulicom promalja park sa leve strane i odlučim da se kroz park vratim. Kakav park! Ceo grad je valovit, ali je park najviše brdašce u gradu. Visinska razlika u odnosu na more je nekih tridesetak metara. Kada se čovek popne u park, većina zgrada se više i ne vidi a ove najviše su iz te perspektive svedene na razumnu meru. Izgubi se osećaj da je park u milionskom gradu. Trava engleska, gusta, verovatno jutros potšišana, a drveće onako održavano da izgleda kao da nije. Severoistočna strana parka se graniči sa univerzitetom pa su po ivici parka zadržane (ili ponovo izgrađene) kuće, njih 4-5 u onom kolonijalnom stilu s početka naseljavanja i stara sinagoga, sada s različitim namenama, deo univerziteta. I tu stigoh do kraja parka i kraja snage pa je bilo vreme za pivo. Kasnije sam obišao i priobalni deo koji je na poslednjim fotkama i pomislio kako bi svaki grad na vodi morao ovako da izgleda. Marina koja izgleda kao da je sastavljena od više malih, koja je po svim obodima oivičena četvorospratnim stambenim zgradama koje u prizemlju imaju prodavnice, restorane i kafiće. Da završim zaključak koji je izleteo na početku, Vankuver je upravo pao na mesto broj dva.
A da, umalo da zaboravim – i mnogo Japanaca po ulicama.