Nije svejedno u kojem od detroitskih predgrađa živite, to je jasno i svakom autsajderu, ali razlika se ne sastoji samo, kako bismo naoko mogli zaključiti, u veličini poseda, te bogatstvu uloženom u građenje, opremanje i održavanje kuća. Mnogo važnije, mesto vašeg stanovanja u velikoj meri oblikuje vaš pogled na svet i životne šanse, tako što vas približava klasi (ili frakcijama klasa, da budem malo savremenija), kojima pripadate ili stremite, i udaljava od onih sa kojima ne želite da se identifikujete. U susedstvima gde ste izabrali da budete (pod uslovom da ste bili u prilici da birate), žive „ljudi kao vi“, bave se poslovima ili su u profesijama slične društvene vrednosti i imaju slična godišnja primanja (u najvećem broju slučajeva novac vas društveno klasifikuje, a onda vi preduzimate sve ostalo pripadajuće društveno klasifikovanje: koja kola vozite, gde izlazite, sa kim se družite, gde letujete i mnogo drugih potrošačkih izbora), vaša deca idu u iste škole, igraju za iste sportske timove, i rastu u skladu sa mogućnostima koje im pruža život u određenom delu grada. Takvo društveno-prostorno smeštanje nije, naravno, nikakva novina u istoriji, i deo je istorije grada kao civilizacijske forme, što uključuje i razne vrste hijerarhizacije, izolacije, segregacije gradskog stanovništva, ali u američkom primeru ovo dobro ilustruje kontradikcije ideologije modernosti, gde se s jedne strane propoveda o raskidanju sa tradicionalnim stegama i hijerarhijama, dok se sa druge strane uspostavljaju nova pravila i distinkcije, ovoga puta zasnovane ne na običajnom pravu, već na ideologiji uspeha izražene kroz novac; ili se veliča ideal slobode i jednakih šansi, a u stvarnosti imate diskriminaciju i segregaciju velikog dela stanovništva1.
Nekima od ovih mesta stremite, neka na kojima ste ne želite da napustite, a iz nekih jedva čekate da pobegnete, tek reči aerodromske službenice iz prvog nastavka ove pripovesti (videti ovde) o tome da je važno da ljudi „budu smešteni na ispravno mesto“, mnogo dublje i drugačije odzvanjaju kada ih promislite šetajući Blumfild Hilsom, u okrilju šuma, gde je vegetacija tako obilna i gusta da su čitave porodice jelena i srna na travnjacima ispred i iza kuća svakodnevni prizor, gde žive bogati (mahom beli) građani, a drugačije kada se nađete u derotnom Dirbornu, čije stanovništvo je uglavnom radničko (a i muslimansko), ili u istočnom Detroitu među ispranim fasadama starih zgrada. U kontekstu ovog ekonomsko-socio-političkog „uprostoravanja“, osma milja ima za Detroit poseban značaj. Ona je ožiljak na licu ovog grada, vododelnica u njegovoj novijoj istoriji, simbol kolektivne traume njegovog stanovništva, i istorijskih događaja čije se nasleđe ne zaboravlja dok se istovremeno odvijaju procesi kojima se nastoje prevazići uzroci nepravdi koje su te događaje izazvale.
Osma milja je dugačka ulica koja se pruža u pravcu istok-zapad, i u američkom rešetkastom sistemu orijentacije, u kojem se ulice često numerišu umesto imenuju, udaljena je od centra Detroita (odakle počinje brojanje) tačno onoliko koliko joj ime kaže. U svetlu istorijske segregacije crnog stanovništva, kojima je u ne tako davnoj prošlosti, do kraja 1960-tih godina, onemogućavan jednak pristup poslovima, stanovanju i obrazovanju, osma milja je predstavljala nevidljivu granicu između „crnog Detroita“ i „belih predgrađa“, a takođe između svetova privilegije i obespravljenosti. U jednom delu Osme milje čak je 1941. godine podignut i zid, da postavi jasnu fizičku granicu između susedstva u kojem su živeli crni stanovnici i budućeg susedstva koje je bilo namenjeno belim stanovnicima, i koje, po tadašnjim diskriminativnim zakonima, nije moglo da dobije kredite od banke jer se graniči sa „rizičnim susedstvom“.
Osma milja tako u sebi sažima istoriju segregacije i brojnih nepravdi prema crnom stanovništvu, a isijava i energiju brojnih protesta i buna protiv ovih neljudskih pravila i zakona, među kojima je najveća bila u vrelo leto 1967. godine (odjeci ovih događaja opisani su i u romanu Midlseks Džefrija Judžinidisa, prevedenom na srpski). Toga leta je čitava Amerika gorela, u više od 150 gradova zabeležene su pobune i sukobi crnog stanovništva, ali buna u Detroitu, gde se crno stanovništvo sukobilo sa policijom, bila je tolikih razmera (trajala je pet dana) i tolikog intenziteta (bilo je više od 40 mrtvih, više od hiljadu ranjenih, više hiljada uhapšenih, dok su na stotine kuća, zgrada, i prodavnica opljačkane i popaljene), da je proglašeno vanredno stanje i intervenisala je Nacionalna garda. Iza pobune, grad je ostao bez perspektive u mnogo većoj meri nego ranije. Belo stanovništvo je ubrzanije nego pre napuštalo grad i naseljavalo predgrađa, a sa njima su odlazili kapital, poslovi i razvojne šanse samog Detroita. Država je preuzela brigu o oporavku grada, ali to u Americi nije ni popularan, a ni previše brz proces. Kada na to dodamo deindustrijalizaciju same Amerike, gde je čitava oblast u Mičigenu koja je ekonomski raketirala Ameriku početkom 20. veka sada ostala bez fabrika i poslova, koji su se selili u udaljene predele u potrazi za boljim profitom ostavljajući iza sebe pejsaže deindustrijalizacije – puste fabričke pogone, prazne i vremenom zarđale – kao ishod imamo da je Detroit od poslednje četvrtine 20. veka pa do skora (p)ostao poznat kao „napušteni grad“, „grad ruina“ i beznađa.
Nova ekonomija, zasnovana na digitalnim alatima i na Mreži, pratila je mrvice nekadašnje slave i u grad dovela mnoge turiste i umetnike, koji su želeli da učestvuju u mračnom užitku obilaženja ili ovekovečavanja propasti i raspadanja bivše lepote i grandioznosti. U to su se uključili i detroitski umetnici. Naš drug Tom, plećati prosedi sedamdesetogodišnjak krupnih plavih očiju, koji se ponosi time što nema „nijednog dana radnog staža u nekoj organizaciji“ i koji je penziju dočekao kao slobodan umetnik, proveo nas je kroz „svoj“ Detroit. On nikuda ne ide bez fotoaparata, godinama pažljivo beleži promene u gradu i raz-gradnju mnogih od bisera detroitske arhitekture, i ima arhivu od desetina hiljada fotografija koje ilustruju proces propadanja. Kaže nam i da lokalni umetnici i fotografi tiho negoduju zbog činjenice da turisti i fotografi „sa strane“ profitiraju od ove propasti, dok je lokalci, na žalost i žive. No, ništa od ove nove ekonomije nije istinski pomoglo Detroitu, koji je posle svih uspona i padova i (ne)uspešnih pokušaja obnove, 2013. godine morao da proglasi bankrot. Paradoksalno, ovo je izgleda bila tačka u kojoj se grad, konačno, odlepio od tla. To mi je potvrdila i Olivera, dobra drugarica moje dobre drugarice (živele linije ženskog povezivanja!) sa kojom sam se do tada poznavala samo preko društvenih mreža (hvala društvenim mrežama na takvim prilikama). Sa Oliverom, koja je danas po sopstvenom priznanju detroitska lokalpatriotkinja, posetila sam Detroitski institut za umetnost (o tome više u narednoj priči), a organizovala je i da posetim kampus Univerziteta Vejn, gde smo, slučajno doduše, stigli (bonus) i do dela gde se izučava antropologija.
Olivera se prisetila svog prvog susreta sa Detroitom, pre petnaestak godina, kada su mnogi delovi grada bili u ruševinama, i kada je zaista preovladavao utisak raspada i nebrige. To se danas menja, u šta sam se i sama uverila, iako je svima jasno da koliko god da se život vrati u Detroit, on nikada neće dostići nekadašnju lepotu, moć i značajnost. To u potpunosti mogu shvate samo oni koji su poznavali Detroit u prošlosti. Onima kao što sam ja, koji o ovom gradu znaju na osnovu priča, njegove rane nisu više tako vidljive. Manje je napuštenih i urušenih kuća, mnoge su popravljene ili je proces obnove u toku, a čula sam i za inicijative da se prazni placevi (gde su nekada bile kuće) ukrupnjavaju, pretvaraju u obradivo zemljište i da se na njima proizvodi hrana, delom za ličnu upotrebu, delom za tržište. Ljudi se samoorganizuju da bi obnovili ne samo zgrade, već i život, od početka, u kolektivu, što mi deluje kao nagoveštaj moguće budućnosti, i šire od Amerike (ili to samo iz mene progovara moje utopijsko ja). Centar grada je ponovo živ – džentrifikovan, da, što će mnoge njegove stanovnike istisnuti iz centralnih delova grada, koje preuzimaju ugostiteljstvo i biznisi, ali to je, izgleda, cena koja se u ovom slučaju mora platiti da se ne bi nastavilo dugo i sporo umiranje grada. U sam grad se doseljavaju mladi profesionalci, muzička scena je dinamična, a preduzimaju se i lokalni projekti „prozvodnje mesta“ („placemaking“), gde se kroz različite inicijative odozdo uspostavljaju i grade bliski odnosi pripadnosti delova grada i ljudi koji u njima žive. Ovo je Amerika, i naravno da se u svemu tome ima na umu i da će ti prostori na taj način postati i bezbedniji i lepši, i da će se otvoriti put za investicije – jer „Money makes the world go round“ – ali svakako ovi procesi imaju i svoju društvenu i identitetsku dimenziju jačanja zajedništva, što je ideja koja je u doba post-korone dobila novu auru.
Ulična umetnost je jedan od načina da se stanovnici povežu, da susedstva postanu mesta u kojima se kvalitetnije i ravnopravnije živi zajedno, da se ulepšaju i ožive javni prostori dostupni svima, i u tom pogledu se odvija mnogo aktivnosti koje ulivaju nadu da Detroit ima budućnost. Na mnogim fasadama se oslikavaju murali koji slave lokalnu kulturu ili ikone pop kulture, kao što je lik Arite Frenklin u blizini Istočne pijace (Eastern Market) u gradu.
Ova energija obnove širi se i ka nekima od predgrađa, na primer Birminhemu, Rojal Ouku ili fantastičnom Ferndejlu, koja se ubrzano urbanizuju i rade na preobražaju suburbije u gradiće u kojima će biti mnogo ugodnije živeti nego pre. Za to je iznad svega zaslužna nova generacija, pre svega milenijalci, deca krize, sa novim životnim prioritetima i vrednostima. Oni su ti koji su, pored svih ostalih globalnih izazova, pogurali američki urbanizam u više evropskom pravcu, ka gradovima koji su „življivi“, po kojima je moguće šetati, voziti bicikl, raditi izvan kancelarije ali i izvan kuće, uživati u javnim prostorima – gradovima koji su, ukratko, prilagođeni fleksibilnom, za promene otvorenom, životu u 21. veku. A o inovaciji kao „DNK američkog društva“ i o dva izuzetna muzeja – Detroitskom institutu za umetnost i Fordovom Muzeju američke inovacije, u sledećoj, oproštajnoj priči iz Detroita.
Noseća fotografija: Skulptura „Duh Detroita“
- Ova vrsta društvene homogenizacije na klasnom osnovu mnogim generacijama koje su rođene, stasale, ili dobar deo života provele u socijalizmu, nije poznata, iako su neke vrste diferencijacija i privilegija postojale i u socijalizmu; tek danas, kada je kapitalizam smenio prethodni poredak, upoznajemo se sa luksuznim stanovanjem, priuštivim samo bogatima, sa ekskluzivnim četvrtima, pa i sa „zatvorenim naseljima“, gde je pristup omogućen samo stanarima i sl.) ↩︎