Život počinje udahom a završava se izdahom. U međuvremenu mi dišemo i starimo.To je tako, ništa se tu ne može učiniti. Ili može. Moderno društvo prezire starost kao pojavu, uzgred prirodnu i neminovnu, propagirajuci mladost kao jedinu opciju. Odavno je poznato da je demografska grupa starija od 35 godina marketinški mrtva.To bi značilo da ni jedan proizvod, bilo da je reč o cipelama, restoranu ili dezodoransu nije baš hip ako mu je primarna grupa potrošača starija od 35 godina. Paradoks, jer ljudi stariji od 35 su u usponu svojih karijera, oni imaju kuće, stanove, skupe satove, dobre automobile, imaju novac i pozicije. Oni putuju, konzumiraju , odlučuju. Kao takvi u odnosu na one koji su od njih mlađi, i koji tek grade svoje živote neuporedivo su moćniji i uticajniji. Stvar je mnogo gora za one koji se približavaju pedesetoj, njima se suptilno sugeriše da se od njih očekuje da se sklone, da se sa radošću povuku i prestanu da kontaminiraju svojom starošću. Nisu više mladi i zato treba polako da blede dok ne iščeznu u sivu zonu postojanja. Starački domovi privlačnih naziva koji sugerišu mir i opuštanje kao Zlatni zalazak, Vrata raja, Poslednji osvit, Rajski vrt pa je tu i Rajska dolina, nude rešenje. Radikalno doduše, da biste, kao i u svakom raju, imali pristup rajskom življenju morate da ispunite jedan uslov – morate da umrete.I kad sve ovo imate na umu kako da na starost gledate blagonaklono. Kako da uživate u promenama koje starost donosi, u vlastitom sazrevanju i u dobrom osećaju koji konačno imate u svojoj zreloj koži. Zbrčkanoj, opuštenoj, punoj bora smejalica i plakalica u mapi vašeg života, tako vidljivoj na vašem licu.
Muškarcima je, ako ne lakše, onda drugačije. Manje su pod lupom od žena, definitivno. Kad se uprase i oćelave, kad se zapuste i opuste, to je u redu. Baš mu stoji. A da, šta to? Pa novi look, ima godine ali jos se drži – za šta? Malo je onih koji stare kao katedrale, uglavnom kao cipele, ali onda ih proglase za iznošene, italijanske, kao, što ih vise nosiš one sve lepše. Fucnuto, ali kvalitetno. Andropauzu većina muškog roda proglasila je za novu mladost.Sve zavisi od ugla gledanja, pa i andropauza. Žene su, kao i obično izvukle, što bi se reklo, glavni zgoditak. Bombardovane neprekidnim porukama o tome da nisu dovoljno lepe, dovoljno mršave, dovoljno moderne, spretne, seksualno slobodne i nikada dovoljno mlade, slepo prate medijske poruke da nisu dovoljno savršene. Marketinška mašina ih svakodnevno podseca šta muškarci vole diktirajući im, neposredno, šta da vole, kako da se ponašaju i kako treba da izgledaju. Izluđuju se trčanjem sa botox injekcija na filere, hijalurone i laserske tretmane. Usađuju trepavice, operišu čukljeve da bi stopalo lakše ugurale u sve tešnje Manolo Blanik cipele, liposukciraju podlaktice, kapke i kolena očajne što hirurški nož ne može da sredi vrat. Ni pogled ne može da sredi. Lifting lica, za sada, ali ne i pogleda. On vas odaje. Ali uvek možete da stavite naočare. Baba riba. Mit o večnoj mladosti oduvek je bio ljudska opsesija. Potreba za dopadanjem oduvek je deo ženske prirode. Diznijevska verzija života uči nas da ćemo biti nagrađene ako se odreknemo svoje prave prirode. Kao u bajci o Maloj sireni, o patnjama kroz koje je prošla i o strašnoj kazni koja ju je stigla zato što se zarad nekog beznačajnog princa odrekla sama sebe. U pravoj, ne–diznijevskoj, Andersenovoj verziji, Mala sirena onemoćala i nemoćna patila je od nesnosnih bolova u nogama pri svakom koraku, i na kraju se, izdana od princa bacila u more iščeznuvši kao morska pena.
Starenje nema veze sa godinama, već sa onim sto nosite u sebi. Ne postoji tajna večne mladosti, ali postoji tajna duge mladosti. Ako se popnete na jedan od najviših vrhova kamenitog Tibeta, bićete šokirani. Tamo živi jedno pleme, među njima su bebe, deca, starija deca, mladi ljudi i tridesetogodišnjaci, starijih nema. No među njima su prababe i pradede, babe i dede, majke i očevi i deca, a niko nema više od trideset godina. Kad se povratite iz stanja šoka, vi se zapitate o čemu je reč. Evo o čemu. Oni ne računaju vreme. Ne postoje meseci, ni godine, ni minuti, ni sati. Postoje samo izlazak i zalazak sunca. I svako zna ko mu je otac, majka, brat i deda ko mu je, ali oni ne znaju šta je prolaznost. Oni nemaju pravila starenja. Ti sad kao imaš decu, pa nosis kostime i tetkastu frizuru ili imas četrdeset plus, pa ti ne dolikuje da sediš po kafićima i voziš bicikl, ili pedeset pa si umoran od života.Oni nemaju pojma da postoje generacijska pravila. Oni jednostavno žive. I zato se ne menjaju – nisu pristali, nisu naučeni, nisu opterećeni. Oni ne stare.