Nedelja, 27. oktobar 2019. godine
Jutra su za udobno sedenje uz duuuugu kafu, cigaretu i muziku. Drugovi su mi otkrili seriju „Rick and Morty”. Inače nisam ljubitelj te vrste serija, ali ova mi se sve više dopada, na neki način. Doduše, gledam je baš polako, jer jedna epizoda nosi u sebi ogromnu količinu informacija. Am I… Am I right, Am I right Morty?
Ujutru ne mogu ništa drugo sem da ćutim, ne zapitkujte me, treba mi puno vremena da se razbudim. Valjda zato ta kafa toliko dugo i traje. Nije baš jutro, a nije ni jedna cigareta, ali dobro. Nedavno sam se zaposlila, pa sam malo u smenskom ritmu. Ove nedelje su slobodni dani baš subota i nedelja, što me je obradovalo jer sam veselo isplanirala da izađem sa prijateljima. Međutim, pošto sam se prošle nedelje borila sa jakom prehladom i gacala u plićaku do 4 ujutru nakon dvanaestočasovne smene na poslu, ovaj vikend ipak provodim uz šolje čaja sa ferveksom. Can’t sleep – Take a ferveks. Am I right Morty?
Moj plan je da se danas prevrćem po krevetu, ali stiže mi poruka od sestre: „Dođi kod nas na ručak”. Može. Uzimam bicikl i odlazim kod njih. Moj zet najviše voli da sprema jela na ispod sača, u tanjirači ili kotliću – ima celu opremu. Najbolja druženja su kod njih uz neki lep gulaš. Iako je njihova ekipa prilično starija od mene, mnogo volim da se družim sa njima. Tako sam navikla od malena, jer su sestre starije od mene 10 i 15 godina. Da, najmlađa sam. Rećiću samo: To jeblagoslov i prokletstvo u isto vreme. Već ih čujem šta bi mi odgovorile na ovo – Jedna bi mi rekla: „’Ajde šta se žališ, ja sam najstarija, pa je uvek sve padalo na mene“, a druga: „A šta ja da kažem, svi uvek gledaju najmlađe i najstarije dete, a srednju niko”. Prvoj bih rekla: „Sada razumem zašto ti je bilo potrebno da ponesem malo tvog tereta kad ti zatreba”, a drugoj: „Moja ljubav prema tebi je sve, samo ne osrednja”.
Nalazim se sa drugaricom oko 6, idemo prvo da operemo njena kola, pa na kafu. Ona samouslužna perionica u ulici Oslobođenja je stvarno super, za sto kinti opereš auto penom pa čistom vodom, sve iz istog creva. Kola se sijaju, vozimo se na kafu. Ona pije neki latte sa bundevom, u duhu oktobra, a ja čaj od kamilice. To je osoba sa kojom sam u stanju da razgovaram satima, ali obe smo nekako umorne i ubrzo se razilazimo. Dolazim kući i spremam se za spavanje pošto sutra ujutru radim.
Ponedeljak, 28. oktobar 2019. godine
Napolju je velika magla, na putu do posla jedem sendvič sa sirom i šunkom, gledam jutarnji prizor kroz prozor kola i u glavi mi ide ona pesma od Letu Štuke „Magla se spustila i svuda jastuci od smoga, ti si me pitala jesmo li sami…”
Prethodna noć i ovo jutro prolaze mi u duhu „Crnog bombardera”. Sinoć sam uspela da zaspim tek oko 3 ujutru, slušajući „Crne rupe”, i zato ću na poslu da hodam sad kao zombi u svečanoj beloj košulji. Postoji jedan američki film iz 1990. na sličnu foru, zove se „Pump up the volume”– filmofili, pogledajte ga obavezno!
Pošto stižem ranije na posao, odlučujem da na zadnjem parkingu zapalim jednu cigaretu. Sedam pored koleginice i ona vadi jednu slušalicu iz uha. Govorim joj da slobodno nastavi da sluša muziku jer i ja volim da ćutim ujutru.
Na poslu neka vesela harmonijica, svi radnici vredno zuje tamo-vamo. U razgovoru neko pomene kako se bliži Noć veštica i ja krećem neozbiljno da razmišljam da li da se maskiram. Prošli put sam se maskirala u Sally iz „Nightmare before Christmas”, a pretprošli u gospodina iz „Paklene pomorandže”. Baš sam kliše, je l’ da? 😀 Nema veze, taj „praznik” ionako treba da bude takav. Ove godine kad bih se maskirala, maskirala bih se u jedan veliki Znak pitanja (?), jer je to motiv koji mi je definitivno obeležio ovaj životni period. Svima oko mene se dešava neka drama, a ja bih samo da pobegnem negde sa nekim dragim ljudima, da slušamo neku lepu muziku, uživamo u prirodi i slobodi. Znam šta sad pevate u sebi, Bejbi Dol, je l’ da? Možda na neko pusto ostrvo, dogovorićemo se šta će ko da ponese.
Harmonijica na poslu polako ali sigurno prerasta u stres. Kreću da me bole leđa od sedenja, noge od stajanja, glava od naprezanja moždanih vijuga. Još sat vremena i idem kući da nestanem.
Stigla sam kući oko pola 8 uveče. Da je svaki dan kao ovaj današnji, ne bi valjalo. Stavljam slušalice na uši i nestajem polako ali sigurno uz prijatne zvuke, ukusnu večeru i čašu crvenog vina… Laku noć.
Utorak, 29. oktobar 2019. godine
Kada bi današnji dan imao melodiju, to bi bila: OMC „How bizzare”. Dan teče lagano, napolju je vreme lagano. Mama me je obradovala na način na koji ume da se obraduje samo žena, stanovnica potrošačkog društva – novom garderobom. Tu su jedna majica, jedan pončo (!) i jedne pantalone. Majica je okej, pantalone male, pončo uzimam. Sad mi fali samo još sombrero. Na to bih dodala nešto kao: „Kubo, evo me dolazim!”, ali na Kubi ne nose pončo i sombrero. Drugarica me veselo bodri: „Kakve to veze ima? Pa idi na Kubu u ponču”. Stvarno, kakve veze ima. To me podsetilo na ime koje sam jednom slučajno videla negde na internetu – Sombrero na kiši, baš je strava, haha!
Dan se dalje odvija uz porodični ručak. U sočivo, pasulj i tako te čorbice uvek volim da dodajem so, biber i kari, nekako mi je tako lepše. Ipak, ovaj put ne dodajem ništa, čorbica je bila prava ona domaćinska, lovorov list i sve, taman kako treba. Nakon ručka, sestrina ćerka Dunja i ja sprovodimo neke od naših uobičajenih aktivnosti. *Neke od naših uobičajenih aktivnosti: Jedenje gumenih crva i đuskanje uz Zumba spotove na TV-u. U poslednje vreme sam krenula da joj puštam rege. Čini mi se da joj se dopada.
Kasnije sam se odmarala i uveče otišla na posao. Na poslu je bilo mirno, napolju kišno, sedela sam u toplom i pisala ovaj dnevnik. Ponela sam laptop sa sobom, pa ću posle, kad se svi raziđu, da prekucavam dane koje sam do sada ispisivala u svesci.
Sreda, 30. oktobar 2019. godine
Stigla sam jutros iz noćne i uspela da ostanem budna do podneva iako celu noć nisam oka sklopila. Nakon toga sam zaspala i probudila se oko 5 popodne, napolju je već pao mrak. Teturam se do dnevne sobe, tamo sede moji, gledaju TV, druže se. Konstatujemo kako se nekima od nas bliže rođendani, pitaju me šta planiram za svoj, kažem da nisam sigurna jer znam da im se odgovor ne bi dopao. Dana 25. punim 25 godina. Kako se približava sve ozbiljnije razmišljam da napravim žurku u vidu čajanke Ludog šeširdžije iz Alise. Prijatelji će mi verovatno opet reći da nisam normalna, porodica će se opet pitati gde je torta, ali, šta bih ja bez njih. Barem imam Melani Martinez da me podrži uz: „Over the bend, entirely bonkers, so what if I’m crazy, all the best people are”.
Zove me drugarica da svrati na kafu, kuvam joj čaj pošto se razbolela. Čekam je da dođe, čak sam i sobu pospremila zbog nje, ali ona ipak ne dolazi, ostaće kod kuće da odleži. Na kraju sam popila i svoj i njen čaj, gledala Rika i Mortija i zaspala. Sreda.
Četvrtak, 31. oktobar 2019. godine
Nije noć veštica, nego sveti Luka, toplo nam poručuje Dživdžan. Ujutru nisam stigla da popijem kafu jer sam morala do grada da pozavršavam neke obaveze. Državne institucije, koje smo primorani da posećujemo u ime procedura, procesa i papirologije, za mene označavaju dve stvari: nervozno znojavi dlanovi i prokleto čekanje u redovima. Čekanje prestaje tek u trenucima kad prestaneš da iščekuješ. Nakon toga odlazim da popijem kafu, pa onda na neku vrstu obuke do posla. Tražim hemijsku da bih mogla da nastavim sa pisanjem, konobar mi je pruža uz: „Samo nemoj posle da je odneseš sa sobom, molim te”. Neću, ne brini. Pijem kafu, piskaram, a sa zvučnika ide „Dancing shoes” od Arctic Monkeysa. To me vraća u 2009. godinu i Čikago, kada su me vodili na Lollapalooza festival gde su, između ostalog, svirali i oni. Tada sam ih čula prvi put. Koju godinu kasnije nastavljam da ih slušam i shvatam da nisam imala pojma čijem koncertu sam prisustvovala. Dođavola.
Veče je, grad prazan, nijedna od nas se nije maskirala, upadamo na neku žurku pod maskama, tipa – srednjoškolski rođendan cirka 2010. god, izlazimo posle 10 minuta, grad prazan, šta ćemo? Odlazimo do kafića, tamo fina atmosfera, osećam se kao da smo u sedamdesetima (veselim?), tako smo se i obukli svi nekako. Ulazi lik sa afro frizurom, sedimo za šankom, pijemo džin tonik i jedemo čokoladni keks, nakon toga odlazimo kući.
Petak, 1. novembar 2019. godine
Ne znam zašto, nekako mi je drago što je oktobar gotov. Pogled na „1. novembar” u kalendaru mi pruža neki dobar osećaj, kao da konačno mogu da izdahnem sa olakšanjem jer je došao moj mesec. Jutro, kafa, posao.
I eto, kao da sam znala, novembar je počeo savršeno. Ceo dan sam provela na poslu, sve je bilo kako treba, veseli ljudi, nekako je sve teklo fino. Da li sam umorna posle 12 sati rada? Fizički da, energetski NE, ali ipak odlazim kući da se naspavam.
Subota, 2. novembar 2019. godine
Trgla sam se u 5:53 ujutru sa upaljenom lampom. Ne sećam se kad i kako sam utonula u san. Zaboravila sam da isključim lampu, a ni alarm nisam navila. Sreća, pa sam se probudila baš kad treba. U jesenjim i zimskim jutrima nije toliko problem pospanost već ta nemilosrdna hladnoća, koja kao da boli. Ne znam za vas, ali meni bude užasno teško da ustanem. Tada je potrebno da se čitava snaga kosmosa sabere u tu ruku koja će se usuditi da zbaci ćebe sa sebe. Lažem sebe da mogu bez ćebe, heh. Osećam se kao onaj video klip sa mačkom, kad joj stave cvet na glavu i ona kreće da putuje kroz svemir.
Anyways… Današnji dan provodim na poslu, a posle posla sa nekim dragim ljudima, ali ne na pustom ostrvu već u našem dragom kafić-baru-utopiji, uz rnb zvuke. Što se drugarice i mene tiče, moj rnb alter-ego je Beyonce, a njen Nicki Minaj. Prijatnu subotu vam želim.
Autorka je apsolventkinja (čitaj: ne pitaj me koliko mi je ispita ostalo), glupi genije i tihi borac za ličnu slobodu