Nedelja, 28. novembra 2021. godine
Od kada znam za sebe nedelja je dan za prirodu, za šetnju po čarobnim predelima, za druženje sa prijateljima… Nedelja je dan za lov.
Svašta vama sada prolazi kroz glavu dok ovo čitate i sve znam kako ide. Ali lov je jedan neshvaćen i previše kritikovan način života. Da – način života, jer to nije samo sport. Pozitivan ekološki i ekonomski uticaj lova daleko prevazilazi sam sport. U stvari, lov je ključan za očuvanje i dobrobit divljih životinja i ekosistema u kojima žive.
Nego, da se ja vratim svom danu. Pošto mi lovačka sekcija nije u Pančevu, često subotom prespavam kod Katarine, koleginice iz moje lovačke sekcije, kako ne bih morala nedeljom mnogo rano da ustajem. Ranoraniteljka nikada nisam bila, jer najviše na svetu volim da spavam, ali nedeljom se ne bunim (previše) što moram da ustanem pre prvog svetla. Već smo se ušemile, pa naše jutarnje pripreme izgledaju tako što operemo zube, brzinski navučemo stvari na sebe i pravac na jutarnju kaficu sa lovkinjama i lovcima iz iz naše grupe.
Naša sekcija ima baš mnogo žena, što je retkost kod nas, pa sam nekako počastvovana što sam deo te ekipe. Sjajne žene, sjajni ljudi, toliko smo različiti, ali nas ljubav prema prirodi spaja.
Nedelja je postala rutina, pa se ni ova današnja nije razlikovala: ustajanje, kafa, doručak, lov, ručak i razlaz. Na spavanje odem oko devet, jer jedva gledam na oči.
I tako nekako mi proleti još jedna nedelja…
Ponedeljak, 29. novembar 2021. godine
Mnogo obaveza me čeka danas, jer se još uvek uhodavam sa novim poslom, pa mi treba duplo više vremena za sve. Uz to, fokus mi je danas na nuli, pa me je sramota koliko sam spora. A rasejana sam jer je mamasitin rođendan, a ja moram za Vršac na večernju poslovnu ekskurziju. Ne znam kako da joj sopštim da se nećemo družiti danas, ali ništa mi ne pada na pamet. Nekako nisam navikla da ne budemo zajedno za njen i moj rođendan, pa sam se živa pojela kako ću sad. Ipak, tu su moje sjajne koleginice koje su predložile da i mamu povedem sa sobom, pa bar nećemo biti razdvojene.
I tako smo provele veče na jugoistoku Banata, razgovarajući sa Vrščankama i Vrščanima o medijskoj pismenosti, rodnoj ravnopravnosti, rodnim stereotipima i seksizmu. U Pančevo smo stigle oko deset uveče i nekako nisam mogla da dopustim da ne obeležimo mamin rođendanko, pa smo otišle u naš omiljeni restoran na meze i flašu barbare…
Utorak, 30. novembar 2021. godine
Srećem u jutarnjoj nabavci prijatelja koji me kao iz topa pita: „Kada si se ti bre vratila?” Mislim se odakle tačno, s obzirom na to da sam poznata po tome da živim u koferu. Pa ni današnji dan nije ništa drugačiji, jer idem za Novi Sad. Opet put. Opet poslom. Ali ne postoje reči kojima mogu da opišem koliko to volim. Dva meseca sam deo jedne fenomenalne organizacije i jednog fantastičnog kolektiva, čiji se tempo rada potpuno uklapa sa mojom energijom, pa mi sva ova putovanja, konferencije, seminari, edukacije, tribine, beskrajno gode, ma koliko sve to nekada zna da bude naporno. Čekaju me tri dana rada i druženja sa koleginicama i kolegama iz regiona i baš se radujem tome.
Spakovala sam se tako da u gepeku nema mesta za čačkalicu. Dva koferčeta – jedan za Novi Sad, a drugi za put na koji idem u petak. Put je bio stresan, jer sam dosta napeta osoba kad vozim, pa me bahatost i sporost na putu zaista iritiraju. Oh well, stigla sam za malo više od sat vremena i prvo otišla do prijateljice na kafu, meze, ručak, večeru, sve smo strpale u dva sata. Druženje kratko, ali slatko. Moram da krenem u hotel, kako bih se smestila i našla neki ugodan kutak gde mogu da radim. Nekako sam se nadala da ću već to prvo veče upoznati ljude koju su na istom događaju, ali izgleda da nam je svima sezona izveštaja u toku…
Sreda, 1. decembar 2021. godine
Hotel „Park”. Doručak u Titovom salonu, sa ljudima bivše Jugoslavije. Iznova se iznenadim koliko me obraduje kad se tako okupim sa ex-Yu ljudima. Konačno sam upoznala sve učesnike i učesnice ovog regionalnog događaja, ali moram priznati da sam najpričljivija i druželjubivija. Valjda je ostalima još rano.
Radni dan je proleteo i nije bio ništa posebno. Valjda zato što sam jedva čekala veče, kako bih otišla na novogodišnji bazar. Dugo sam se opirala prazničnoj histeriji i kiču, ali krivim majku što mi se iz godine u godinu to sve više sviđa.
Pokupila sam prijateljicu i otišle smo na Trg Svetozara Miletića. Lampice, šljokice, vatrica, kuvano vino, kurtoš kolač… Kao iz pesme „vašar je bio, a na vašaru…” Šalu na stranu, novosadski Novogodišnji bazar od svih u Srbiji najviše podseća na one evropske božićne adventske bazare u Beču, Pešti ili Kopenhagenu. Priznajem da me taj božićno-novogodišnji kič ujedno i nervira i raduje. Kao neka čarolija koja miriše na cimet i kolače, a sve šljašti od kiča i ukrasa. Uz vrelo vino sve izgleda lepše.
Krenule smo redom. Prvo malo kraft piva, kako bi se zagrejale. Onda smo prešle na kuvano vino, koje smo isprobale na svakom štandu. Kad nam se prijelo nešto slatko, uzele smo kitnikez i stale u kilometarski red za kurtoš kolač (on me nekako asocira na Pančevački karneval, jer ga uvek tada jedem). I tako u krug…
Četvrtak, 2. decembar 2021. godine
Današnji radni dan je bio nešto kraći. Završili smo oko 14 časova i nekako se brzinski rasuli. Plan je bio da odem u sobu i radim, ali mi je stigao poziv za druženje koji nisam mogla da odbijem – kafa sa Svenkom Savić! Prof. dr. Svenka Savić je pionirka sociolingvistike, borkinja za upotrebu rodno osetljivog jezika, profesorka psiholingvistike na Odseku za srpski jezik i lingvistiku, profesorka emeritus Univerziteta u Novom Sadu. Njeni naučni radovi su bili moj prvi „dodir” sa rodno osetljivim jezikom. Nikada neću zaboraviti to leto 2011. kada mi je prijateljica, vidno iznervirana mojim neosvešćenošću, poslala njene radove. Od tada sa velikim zadovoljstvom čitam sve što Svenka objavi.
Elem, upoznala sam je pre par nedelja na jednoj konferenciji i žena je primetila moje krajnje očigledno ushićenje. Igrom slučaja, jedan od učesnika ovog događaja u Novom Sadu je dobar sa njom i kada joj je pomenuo da sam i ja tu, pozvala nas je oboje na druženje uz kaficu. Izbaci te malo iz koloseka kada upoznaš osobu koja ti je uzor…
Proletelo mi je vreme sa njom i morala sam da se vratim u hotel, kako bih pozavršavala svoje poslovne obaveze. Čim sam to završila – pravac u Srpsko narodno pozorište!
Živimo dane u kojima pozorišna scena deluje beznačajno u poređenju sa trgovima, mostovima, putevima i dešavanjima na njima. Ipak, odlazim često u pozorište, odbacujući monitore, telefone i sve ekrane i predajem se dešavanju na sceni. Pozorište je moja velika ljubav, posebno opera, balet i mjuzikli. Uživala sam pred scenama Brodveja, Bostona, Kopenhagena, Berlina, Zagreba, Subotice, Beograda, pa kako da propustim Novi Sad – buduću evropsku prestonicu kulture.
Opera Rigoleto u Srpskom narodnom pozorištu pod dirigentskom palicom Milice Jevtić je savršen način za završetak dana…
Petak, 3. decembar 2021. godine
Otvaram oči, a ono mrak. Pogledam na sat – 5:47. Od uzbuđenja nisam mogla da spavam duže. Moj boravak u Novom Sadu se danas završava i idem na novi put – u Morović.
Vojno lovište Morović se nalazi na krajnjem jugozapadu Vojvodine, na granici sa Hrvatskom. Prostire se na 2.850 hektara čarobnog šumskog kompleksa, gde će se ove godine održati međunarodni skup lovkinja, pod nazivom „Artemida kup”. Događaj je edukativno-takmičarskog karaktera, ali pre svega ima za cilj da umreži lovkinje iz regiona.
Oko podneva sam krenula iz Novog Sada, kako slučano ne bih zakasnila (rečeno nam je da dođemo do 18 časova, a ima oko dva sata vožnje) i naravno da sam stigla prva. Pre učesnica, pre organizatora, pre svih. Samo zaposleni VU Morović, ja i lisica koja mi je do auta prišla da se pozdravi. Uzbuđenje u meni je neopisivo iz više razloga. I deda i tata su mi lovci, pa sam odrastala uz priče iz ovog lovišta. I tada je bila, a i danas je privilegija biti u ovom kompleksu. Možda još veći razlog za neopisivu količinu mog entuzijazma je što mi je ovo prvo lovačko takmičenje, pa nekako ne smem da se obrukam 😀
I kako to uvek bude – druženje je najbolji deo svega. Na večeri je bilo pedesetak lovkinja iz Srbije, Hrvatske, Slovenije i Mađarske i ne zna se koja je druželjubivija od koje. Odmah je tu palo upoznavanje, razmena kontakata, beskrajno mnogo selfija i još više litara rakije, a sve praćeno vojvođanskim tamburašima. I tako do kasno u noć…
Subota, 4. decembar 2021. godine
Znate ko mi je cimerka? Moja Kaća! Kako je obično ona ta koja me probudi za nedeljni lov, danas sam uspela da je preduhitrim, bacivši se preko nje, jer ko još voli nežna buđenja.
Brzinski smo se spremile, doručkovale, popile kaficu i pravac na poligone. Takmičile smo se u tri discipline: glineni golub – trap, vazdušna puška sa optikom na 50m i samostrel. Pologoni su već bili postavljeni, čekala nas je lepa logorska vatrica i zaista divan dan za druženje. Podelile smo se u grupe i takmičenje je moglo da počne.
Komotno mogu da se pohvalim da sam u gađanju glinenih golubova bila očajna, ali se tešim time što nisam najgora, nego neka zlatna sredina. Isto je i sa samostrelom, ali sam zato završila druga u disciplini vazdušna puška sa optikom. Što se mene tiče, za prvi put bolje nije moglo. A sada idem da se zagrejem, pa da se spremim za predavanje o ishrani srneće divljači, a potom i drugo veče ludog druženja, koje će večeras biti u Titovoj vili. Valjda nećemo dugo, jer treba sutra uraniti. Nedelja je već stigla…
Autorka je aktivistkinja, zaljubljenica u sport, knjige i scenu