Nedelja, 21. jul 2019. godine
Odlučim ja juče da današnji dan provedem u Deliblatskoj peščari iliti Pesku, kako ga većina nas zove. Moj tata je trenutno tamo u vikendici i eto lepe prilike da se vidimo i da ovaj dan provedem u prirodi.
Pošto ne vozim, odlučim da se prevezem autobusom u 7.30. Uredno sam kupila kartu i dobila obaveštenje da je povratak u 18 časova. To mi se nije baš dopalo, jer mi je bilo rano, ali šta je, tu je.
U 7.33 shvatim da nešto nije u redu i zaključim da sam verovatno čekala na pogrešnom peronu. Vratim se do šaltera u nameri da vratim kartu, jer sam propustila bus. Međutim, tamo mi službenica prilično iznenađeno kaže da mi je rekla da nema autobusa i da sam ja kupila kartu za povratak!!!
Iako mi apsolutno nije jasno o čemu se radi, kažem joj da se očigledno nismo razumele, tražim da mi vrate pare. Ona to nevoljno radi i ja potpuno u neverici izlazim i krećem kući.
O čemu se ovde radi?
Zašto bih na stanici kupovala kartu za povratak?!
Taj Pesak je posebna stvar u mom životu. U vreme moje rane mladosti svakog vikenda je pod obavezno bio odlazak tamo. Svi moji iz škole idu u grad, a ti Sanja u šumu. Moj otpor i ljutnja su bili više nego jasni i tata je u tim momentima pokušavao da stvar ulepša. Govorio bi mi da je to savršena prilika da se opustim i odmorim od svega.
Od čega treba da se odmara mlad čovek od 16 godina!, vrištalo bi tada sve u meni.
Prošlo je skoro 40 godina i još uvek taj neki unutrašnji otpor kad treba da idem tamo.
Nije da baš ne volim, lepo je i ugodno, sa svim tim bojama i mirisima… tišina i mir… koji su mi sada tako potrebni… ali samo ponekad, kao danas.
Možda kad budem u penziji, da tamo napišem knjigu dok mi neko loži vatru i kičicom oslikava zimsku idilu.
Ponedeljak, 22. jul 2019. godine
Raspust.
Kako nam mnogi zavide, nama prosvetnim radnicima, na ovom letnjem raspustu
Kad bi samo znali koliko nam je to potrebno, pogotovo u ovim godinama.
Mada, moram da priznam da jeste fino, ovako razvlačiti se po ceo dan, pa imaš vremena za sve, nigde ne juriš, nema cike, galame, pitanja i podpitanja… pa kafa jedna, pa druga… A sve ti to lepo plaćeno.
Samo nekako, raspust ide, primiče se kraju, ali ja ne vidim da će moja noga zagaziti u more.
Toliko o novcima!
Nisam nešto očajna što me nema na nekoj divnoj peščanoj plaži, gde ispijam nes i uživam u blagodatima primorja.
Možda starim??
To ne liči na mene. Svakog leta bih se razmaženo ljutila ako ne idem na more kao svi ostali koji to mogu sebi da priušte.
Ili sam u onoj fazi… nek idu deca, kad će ako ne sada, dok su mladi. Nekako tako i dođe.
I mama bi sine!
A sin Mladen je u Italiji, volontira dva meseca u nekom razrušenom gradiću pogođenom zemljotresom. Koliko sam ja shvatila oni će tamo, sakupljeni iz cele Evrope, organizovati raznorazne aktivnosti za stanovništvo, decu…
Vidim da uživa i da je srećan, a to je meni najvažnije. Kaže da mu se sve pomešalo u glavi od silnih stranih jezika oko njega.
Valjda će past i neka vredna uloga kad otpočne sezona!
Drugi sin Nikola će za koji dan u Veneciju na Bijenale.
Žao mi je što ide sam, nadam se da će naći društvo i verujem da će i njemu biti lepo. To mu je fah, pa neka uživa. Ovo mu je prvo ozbiljnije putovanje u Evropu. Neka to bude početak za ceo svet.
Tako da, kad se sve uzme u obzir, nije mi krivo što ću leto provesti u ovom pustom i dosadnom gradu, ako su oni srećni.
Volim vas.
Utorak, 23. jul 2019. godine
Na svetu si jedna osoba, a jednoj osobi si ceo svet.
Prolazila sam danas jednom ulicom i na zidu nekog dvorišta bilo je ovo napisano.
Ono kao ljubav!
Šta bih ja izabrala?
Da budem nekom ceo svet ili da taj neko bude moj ?
Definitivno ovo drugo, jer onda dođe ono prvo. Obilazite svet, a mrdnuli niste. Tek tako ste jedan drugome dovoljni. Osećaš neku moć. Jedan drugome ste i okeani i kontinenti. Ushićenost nad lepotom, a u duši mir.
Na mom zidu bi pisalo: MVLJŽ
U tim mislima sam stigla do našeg Aviva (još uvek ga svi tako zovu) bez neke posebne namere. Tamo ponekad svratim ukoliko imam neku potrebu. Naravno da je to potreba da se kupi neko zadovoljstvo koje će trajati tek toliko dok ne svane sledeći dan. Obilazim prodavnice, onako neobavezno i naravno uđem u jednu, opet onako bez veze… čisto da vidim… nisam odavno. Gledam, pipkam, lepi komadi odeće. Odlučim da probam haljinu. I tu napravim grešku. Savršena! Prozračna, izvezena, romantična.
Kupljeno.
Vraćam se u grad i odlučim da prođem kroz Sokače, jer i onako ne znam šta bih kod kuće. Volim leto u mom gradu, koliko god da se stalno žalimo kako je dosadno i pusto u ove dane. Pada mrak i bašte su uglavnom pune, žamor, smeh, zveckanje čaša, po neki dečiji kikot.
Neko me doziva i ja ugledam moje dve drugarice, Renatu i Cecu. Zovu da im se pridružim. Sedam i tako otpočinje jedno divno i prijatno letnje veče uz muziku poznatog benda. U jednom momentu obuhvatim ceo prizor i pomislim kako samo more nedostaje, tamo negde u daljini. Eto na primer, tu, na platou ispred zgrade Opštine.
Neka se naši svetovi spoje.
Sreda, 24. jul 2019. godine
Jedan sasvim običan dan.
Dan koji je trebalo osmisliti, s obzirom na to da sam sama kod kuće.
Jutro započinjem uobičajeno, u potpunoj tišini, sa svojim mislima. Da li je to ta meditacija? Nikada mi to nije bilo jasno kako se radi.
Kad god sam pitala ljude koji to redovno rade (pa im je dan posle tako fenomenalan, produktivan i uspešan!!!), odgovor je bio nekako nejasan, neodređen.
U svakom slučaju, posle tog nečega zaključim da se dan moram da osmislim.
To je ona situacija kad su ti deca odrasla, muž radi po ceo dan, a kuče nemaš.
Jedini spas su ti drugarice, odnosno neka od njih koja je u gradu kao i ti.
I u tom momentu stiže poruka od moje prijateljice Olje, s pitanjem da li sam za kupanje? Nije moglo biti bolje.
Tako sam se ja danas našla u Beloj Crkvi, na jednom od jezera, sa tri žene i kučetom.
Nisam neki ljubitelj slatkih voda, ali kupanje mi je izuzetno prijalo. Priroda je divna, pitoma, travnjak uređen, a voda čista. Jedina mana je što nigde nema neki kafe ili slično, pa se mora otići do prodavnice ili benzinske pumpe po vodu ili šta god.
Kući sam se vratila pomalo umorna od vode i sunca, ali nekako rasterećena, laka i srećna. Odlazak u prirodu i fizička aktivnost su siguran lek za dušu i telo, potvrdila sam još jednom u sebi.
Samo je jedno lepše. Zagrljaj…i to onaj lekoviti.
Četvrtak, 25. jul 2019. godine
Mislim da svako od nas misli da će mu roditelji večno živeti. Nekako je normalno da su uvek tu. Po savetu nekih mojih drugarica počela sam češće da ih obilazim i ili zovem da čujem kako su, šta rade, da li im nešto treba i slično.
Danas sam bila kod moje mame. U poslednje vreme stanje joj je promenljivo, stigle je bolesti, tegobe. Živi sama. Još uvek je aktivna, zanima je sve što je u trendu, voli umetnost i književnost. Već izvesno vreme preokupacija su joj mačke, koje svakodnevno hrani oko svoje zgrade. Danas su me dočekale dve vrste kolača, jer voli slatkiše i često ih pravi. Ispričale smo se i ja sam, po običaju, krenula kući natovarena svakojakim đakonijama. Da bi bila ravnoteža, svratila sam i do tate, koji živi u blizini. On je dobro i zdravo. Bilo je vreme za njegovu šetnju pa smo otišli na sladoled i posedeli u bašti na korzou. Ja mislim da moj tata uvek pevuši u sebi.
Kad god krenem kući od njih, uvek sam tužna. Stare i idu ka kraju. Često pomislim kako bi trebalo da bude obrnuto, od starosti ka mladosti. Pogotovo što neka životna mudrost dolazi sa godinama, pa da se to poklopi sa telesnom snagom… tako nekako, već. Što bi se reklo: „E da mi je bila ova pamet!”
Gricnula bih od svega po malo, a ono što mi se najviše svidi, naručila bih više puta.
Petak, 26. jul 2019. godine
Ovaj juni mesec se razvlači u tišini i nemanju nekog posla, niti sadržaja. Priznajem da mi je to i bilo potrebno s obzirom na to da sam protekla četiri meseca imala i previše obaveza, briga i aktivnosti. Danas sam otišla do Beograda s namerom da obiđem Narodni muzej. Videla sam mnoge evropske, ali naš nisam. To nije za pohvalu, ali tako je život kreirao. Dopao mi se utisak koji sam ponela iz muzeja. Naravno, najviše su mi se svideli impresionisti, kao i uvek.
Potom sam prošetala Knez Mihajlovom onako bez neke namere da nešto kupim. Najviše sam se zadržala u knjižarama i birala naslove kojima ću upotpuniti svoju biblioteku ove jeseni. Pešaka sam se vratila do mosta. Uz put sam posmatrala oronule fasade starog Beograda i osećala tugu što je sve zapušteno , a tako lepo.
Na putu do Pančeva dobijam poziv od moje drugarice Nade da se vidimo. Sedimo u bašti jednog kafea dok kiša pada sve jače, ali nama je sasvim dobro ispod suncobrana.
Za sreću je zaista potrebno tako malo.
Subota, 27. jul 2019. godine
Svakog jutra kada se probudim čujem zvona crkve. To me podseti na detinjstvo. Vikend bi često provodila kod rođaka u Dolovu. Živeli su preko puta crkve i svake nedelje ujutru budila su me zvona. To mi je bilo mnogo lepo. Volim ih i danas.
I ove subote pre podne će biti za nabavku na pijaci i u nekom supermarketu, zatim kafa sa drugaricom u nekom gradskom kafiću, pa ručak, neki dobar film… i već ugovoreni večernji izlazak.
Nedelju ću najverovatnije provesti negde na kupanju.
Autorka je učiteljica u OŠ „Sveti Sava”