Nedelja, 16. jul 2017. godine
Budi me dobro poznat zvuk Viber-a, video poruka: moja najdraža Katarina uči da pliva, presrećna uživa, njena sreća je zarazna, čak iako je udaljena 2000 km.
Ustajem, proveravam kalendar i shvatam da je nedelja. Sutra imam ispit iz 3D modelovanja, pokušavam da čitam i učim čitavo pre podne, dan je prelep, odložicu sve za sledeću nedelju… Odlazim kod mame, jer je na mene red da spremam ručak, a ja sam naravno njen najveći specijalista za salate i DJ.
Sve se nekako umiri nedeljom popodne, tiho je, ali ne mogu da spavam. Odlazim u svoj letnji improvizovani atelje u dvorištu. Slikam, razmišljam o motivu, o pesažu, o prirodi koja je ukroćena, sve je podređeno čoveku; reke, mora, šume, pitam se da li postoji mesto na planeti koje ljudska ruka nije dotakla… misli mi odlutaju… nesto počinje da lupa… detlić na drvetu, divna mala ptica. Nije ga bilo dugo, možda ima nade…
Zvoni telefon, opet lepo iznenađenje, neočekivani gost, prijateljski razgovor i crno vino.
Ponedeljak, 17. jul 2017. godine
Užurbanost u ovom gradu ne postoji, sve je sporo, osim kada se posmatra most na putu ka Beogradu… košnica se preliva, zuji, buka postaje sve intenzivnija. Ustajem, spremam se za današnje obaveze. Moram do banke, pošte… Čeka me i ispit popodne… Šetam gradom i prepoznajem neka draga lica i osmehe. Baš sam optimista. U banci red do vrata, naravno… svi nervozno gunđaju. U pošti red… Izdržim do 11 časova, sada već u trećem redu i naravno shvatim da su svi na pauzi… odustajem. Imam vremena, završiċu tu papirologiju i neki drugi dan, ponedeljak nikako nije bila dobra ideja…
Pripremam ispit, odjednom zvoni telefon… dobili ste vaučer… još jedna telefonska kampanja, prevara ili već, teško je učiti kada te stalno prekidaju.
Konkursi, rešenja, računi… planiram da odem do Beograda da se vidim sa prijateljicama sa kojima sarađujem na famoznom projektu Dolarium.
Utorak, 18. jul 2017. godine
Najlakše je planirati, crtati, izuzetno je teško svoje planove realizovati, a još teže prezentovati.
Sve postaje virtuelno kada bolje razmislim, svi ti binarni tragovi i kodovi, procedure i manipulacija informacijama, porukama, veliki šareni buvljak, pijaca… Tražim neke stare fotografije, ovog puta, nisam nostalgična.
Šetnja uvek prija, prihvatam sestričin savet, i sastajemo se kod Gimnazije. Odlazimo na koncert klasične muzike.
Šetamo, a onda iznenada, srećemo neku decu, koji insistiraju da se upoznamo. Devojčica od šest godina koja kaže: „Dođi da ti nešto šapnem”. Ganuta sam do suza.
Švrljamo po gradu besciljno, crtamo stopalima, bezbrižni.
Lepota će spasiti svet.
Sreda, 19. jun 2017. godine
Ustajem, sastanak sa ogledalom i nije tako dobra ideja, ranom zorom kada mesecariš čitavu noć.
Preziveću i ovaj vreo dan, uz telefon, knjigu… Sastajem se sa kolegom na kratko, svi su na odmorima, sve se odlaže i komplikuje.
Najbolje je biti student, obrazovanje ma koliko bilo neformalno, mnogo znači. Dan mi odmiče, a ja zaboravljam na drugi sastanak pa jurim „na filozofiranje” uz pivo.
Komšinca ima veseo čopor napuštenih pasa o kojima brine, upoznajem ih. Udomiće ih, pokloniće ih samo tamo, gde će živeti kao carevi.
Četvrtak, 20. jul 2017. godine
Ustajem, i sve je u redu dok komšija ne odvrne muziku „do daske”, onaj isti CD takozvane novokomponovane narodne muzike koji ceo komšiluk već zna napamet.
Formulacija „traženje posla” mi se više ne dopada, „angažman” zvuči mnogo bolje. Sitničarim, tražim gramatičke greške u tekstovima na internet portalima.
Užasni naslovi, sve je gore i gore.
Od šoka i užasa, ne mogu da obuzdam suze.
U prodavnici red. Prodavačica se žali kako joj je teško da sluša tužne priče, kako ne može da spava, kako nije psiholog i potpuno je razumem.
Empatije nema više, ljubaznost i osmesi su retki.
Dolaze mi prijateljice u posetu, razgovaramo o svemu, ljubavi, politici, umetnosti, pijemo vino. Srećna sam što imam brižne prijatelje, čija je energija smiruje, podstiče dobre emocije.
Razmišljam o ljubavi njenim pravim istinskim oblicima, stiže viber poruka, fotografija sa letovanja, ljubav u pravom smislu te reči…
Prelepo veče.
Petak, 21. jul 2017. godine
Ustajem brzo, razmišljam, da li da uzmem novo platno i samo ga prelijem bojom, da bih se prisetila šta sam sanjala.
Možda je potupak suviše sirov, ali mi pomaže da se razbudim.
Uvek planiram bekstvo iz grada, brojim dane, sate minute….
Subota, 22. jul 2017. godine
Pakujem svoje krpice i odlazim.