Nedelja, 28. jul 2019. godine
Još jedan divan tropski dan kad se beton topi pod đonovima. Zapravo se tope i đonovi, i telo i misli, a sve mi je to unapred poznato još dok pokušavam da odlepim prekrivač sa sebe, jer su nas mame, bake, tetke, baba-tetke, ujne, strine, učile da moramo pokriti bubrege, i jajnike, jer možemo se prehladiti, čak i kada je 50 stepeni, noću, i nikako, ali nikako ne smemo spavati neotkrivene, jer – pitaće nas starost gde nam je bila mladost, a što se naravno nadovezuje i na stalni osećaj krivice ako je majica prekratka, ako je beton prehladan… a da ne krenem sa bojom i veličinom gaća… Problem se proširuje i na strah od spavanja s otvorenim prozorom, jer svaka cirkulacija vazduha, koja i najmanje uznemiruje jedva uočljiva zrnca prašine u vazduhu, tumači se kao smrtonosna promaja, što naravno ni najmanje ne olakšava obožavane i slavljene tropske dane kada javni i drugi servisi informisanja obelodanjuju skromnih ali objektivnih 38 u hladu, dok subjektivni, ali reći će se maliciozni osećaj vrišti 58 na suncu.
O tim kolektivnim strahovima razmišljam kasnije tokom dana dok se vozim GSP-om i prinudno postajem deo kolektivnog identiteta otelotvorenog u lepljivoj masi, u kojoj svima nama koji smo nekada bili jedinke a više to nismo, aura, da ne kažem telesni omotač, postaje sastava od 99 odsto znoja i jedan odsto životne energije, ako je ima i toliko jer nam je aktivno sisaju vampiri ustoličeni na svim državotvornim funkcijama, ali i njihove poluljudske izlučevine koje nas svakodnevno prepadaju sa velikih ravnih ekrana i stranica tabloidnih izgovora za novine, koji uspešno utiču na naše misli, stavove, ideje, ambicije, frižidere, novčanike, ali i ulice, gradski prevoz, javne institucije i tako u nedogled, a mi se svi onda pojedinačno, a u GSP-u i kolektivno, možemo svesti i na androide-paranoide, što i nije daleko od unapred iskrivljene realnosti u kojoj živimo.
Sve to zaboravljam dok se nalazim sa prijateljima sa posla. Radosna sam jer idemo na ručak povodom rođendana koji mi je bio pre nekoliko dana, ali i mastera koji je drugarica uspešno završila. Sedimo u Zemunu na velikoj terasi restorana tik iznad Dunava. Nebo se spustilo, kao da će svakog momenta da nam padne na glavu, vetar se razduvao, ali temperatura uspešno odoleva svim pritiscima i ne popušta ni za stepen. Pogled na reku vraća nadu da nije sve toliko sjebano, ali onda neko pominje mini hidroelektrane, i setim se – o da, jeste!
Na poklon dobijam Jungovu knjigu „Snovi i tumačenje snova”! Mislim se, oh koliko li sam ljude smarala svojim snovima, teorijama o potisnutom i podsvesnom, i već vidim Goca je tu umešala svoje prste, ali radujem se, čak mi imponuje što je poklon tako ličan; jedva čekam da izvrnem stvarnost i uronim u svet simbola!
Ponedeljak, 29. jul 2019. godine
Ljudi koji rade mrze ponedeljke… Otkako sam na bolovanju sve mi je jedno koji je dan, samo, biti bolestan je takođe full time job – o tome razmišljam svaki put kada mi pola dana ode na čekaonice i vazda inspirišuće komunikacije sa zdravstvenim radnicima. Evo iznerviram se samo kad pomislim. Uvek se setim teatra apsurda kada uđem u neku od ordinacija, a kako život piše drame, ho ho, tako sam ja Ćelava pevačica zalutala u nekog Beketa, samo Čekajući na red. Danas me je mrzelo, propustila sam vađenje krvi. To me čini zadovoljnom.
Danilo danas puni 32. Žao mi je što se nismo videli, odlučio se za obilazak rodbine po Pančevu, mada i ja sam nekakva rodbina, mislim se. Za poklon ga već poslovično ispaljujem, najgora sam sestra. Ali naći ću mu već nešto adekvatno za ljude od čelika, tamo kasnije, kad padne razmena – on meni pivsku flašu punu crnogorskog peska, ja njemu već nešto…
Dan mi je protekao kako ja to najviše volim: u valjuškanju sa mačkama po krevetu, i čitanju „Uhvati zeca” Lane Bastašić. Opet mi je prijao momenat mogućnosti poistovećivanja sa junakinjama – književni kanon jezivo je zacementiran muškim iskustvima, ili još gore muškom percepcijom ženskog iskustva. Zamišljam obrazovni sistem u kom devojčice, ali i dečaci, u srednjoj školi čitaju Elenu Ferante! hahahaha kako da ne… Čoveče, pa ne zaboravi kada te je klinac pitao da li biti feministkinja znači mrzeti muškarce…
Utorak, 30. jul 2019. godine
Danas sam odlučila da ne izlazim napolje, uspela sam da se bavim samo sobom, da ostanem izolovana, neuznemirena spoljnim nadražajima. Naravno odslušala sam vesti, iznervirala se koji put, ali sam onda opičila jogu, oh kako uživam u onoj asani gde sam kao ratnica koja samo što je zafrljačila koplje, baš se uživim, zamislim se kao neka Amazonka po šumama, mnogo budem opasna, a onda se tako zamišljam na omotu nečega, šta ti ja znam, neka bude neki dobar sportski brus recimo, ali onako, može tu i neka čipkica da se ubaci…
Uveče sam gledala „Handmaid’s tale”. Neverovatno mi je kada ljudi, mahom muškarci, tvrde kako je svet iskonstruisan u seriji, a osmišljen od Margaret Atvud, daleko od stvarnosti i praktično nemoguć. Jezivo je koliko sličnosti se može naći u našim svakodnevnim iskustvima… Naša stvarnost svakako nije našminkana Holivudom, dobijamo je sirovu, bez ukrasa i lepih kostima, a tu su žene stalne žrtve nasilja, dok je smrt prečesto ishodište.
Sreda, 31. jul 2019. godine
Divni, dragi Novi Optimizam! Uželela sam se i Gute i svih ljudi koje oko sebe okuplja! Bilo nam je zabavno dok smo zajedno radili, ali priznajem, i ova pozicija spoljne a voljene isto mi baš paše! Svakako, jednom sa Gutom – uvek sa Gutom! Zato se oko njega i njegove ideje, kroz silne godine aktivizma, i nakupila gomila divnog sveta.
U Šapcu je drugu godinu za redom otvorena Zona Novog Optimizma, i na moju veliku radost, krvna slika, za koju sam se jutros napokon iscimala do doma zdravlja, mi dozvoljava da odem. Stigla sam taman na tribinu „Radim, dakle (ne) postojim – rad i aktivizam u Srbiji danas”. Govorili su novinarka „Vremena” Jovana Gligorijević, pravnica Sofija Mandić, predstavnica u parlamentu BH Miomirka Mila Melank, Milica Lupšor iz udruženja ROZA, istoričar Srđan Milošević i Dragan Milanović Pilac iz sindikata „Nezavisnost”. Na tribini je trebalo da govori i Marija Lukić, ali nije, hitno je morala u policiju, baš taj dan, da da izjavu, oh kako se divim našoj ažurnoj službi za održavanje javnog reda i mira! Svakako, svi zajedno, sa šabačkog trga, poslali smo joj reči podrške! Istaknuta je kao primer žene koja je, uprkos svemu i svima, javno ustala protiv Jutke, gnusnog nasilnika, izdržala je rafale orkestriranih napada, uvreda, pretnji, i i dalje se bori, i time nam svima daje primer koliko je ta borba teška ali neophodna, kako bismo zaustavili sve Jutke, i kako bi devojčice, koje će uskoro biti žene, naučile da se nasilje ne trpi. Reči je bilo i o radnim pravima, tj. koliko su nam uskraćivana, ubi nas kapitalizam, i to ovaj periferni…
Super mi je priča Milice Kravić, sjajne novinarke koja je vodila program, inače, još jedne snažne žene koja me je očarala svojom energijom. Ispričala mi je kako je pratila reakciju publike dok je nadahnuta Jovana Gligorijević, zajedno sa uvek precizno tačnom Sofijom Mandić, pričala o neplaćenom ženskom radu, i u momentu kada je Jovana pozivala muškarce da prihvate realnost da više ne idu u šumu po drva, više ne idu sa puškama u lov, već da žive u stanovima i da je ljudski i drugarski učestvovati u kućnim poslovima, kao i u odgoju dece, zajedno i podjednako kao i ženski članovi porodice, bez obzira na to da li su to majke, sestre, ćerke, supruge… Nakon tih reči žene u publici klimale su glavama, uz blagi stisnuti osmeh – Milica kaže, a ja joj verujem, da je tu prepoznala zadovoljstvo što je neko to napokon javno izgovorio, što im je neko priznao trud i rad i što ih je podržao u zahtevu da u njemu ne budu same.
Četvrtak, 1. avgust 2019. godine
I dalje Šabac, na moju veliku sreću! Uživam u druženju sa svima koji su deo Novog Optimizma. Razmišljam da li cimerka zaliva cveće… Juče sam kupila šarenu koprivicu, ne jednu, nego četiri, ah, četiri različite kombinacije različitih nijansi zelene i roze! Kupila sam od poslednjih 400 kinti u novčaniku, neka, kupila sam malo manje hrane na pijaci kasnije – trknula sam do bankomata da cepnem još malo sa računa. Dobar je i paradajz od 150 dinara, ne mora od 200… ali to na ovoj mojoj sirotoj Dušanovačkoj pijaci… U Zrenjaninu, kaže drugar, 40 dinara (ali cimerka dopunjuje da je isto skup, kaže da je čula da je nešto loše rodio, ko će ga znati). Eto ti ga, hoćeš u Beograd, pa se otvori (čujem baku kako govori).
U Šapcu je zatvaranje Zone Novog Optimizma! Slušam Minju Bogavac, direktorku Šabačkog pozorišta, prošlogodišnju dobitnicu nagrade Dobar primer Novog Optimizma. Minja prepoznaje koliko je važno posvetiti vreme mladima, dati im šansu da se i njihov glas čuje, zato se i bacila na pokretanje Omladinskog kluba. Klinci su bili na bini i objasnili!
Na kraju smo skupa gledali predstavu „Muškarčine“ Reflektor teatra. Veoma zabavno, poučno, stavlja akcenat na to šta patrijarhat radi dečacima, jer i njih oblikuje (ma nemoguće!), nabacuje im konstrukcije roda u kom mačizam preovladava.
Petak, 2. avgust 2019. godine
Nakon buđenja, prva misao: uzmi knjigu! Od momenta kako sam je otvorila pa dok nisam pročitala poslednju priču, knjiga Rumene Bužarovske „Nikuda ne idem”, nije mi dala da mrdnem. Kakve priče! Kod Rumene uvek postoji okvirna priča, u ovom slučaju to je tema odlaska odnosno ostanka, odnosno koliko ne možemo pobeći od nas samih, ali ni od konteksta u kom smo odrastali, od tog kulturološkog koda koji nam je utisnut u podsvest, a očitava se u našim mislima, rečima, ponašanju, ali i mapiranju društvenih odnosa i problematika (Srbija do Tokija fazon).
Uveče moja ljubav i ja, i ljubavina maca, gledamo novi serijal „Black mirror”-a. Opšte smo razočarani, naročito epizodom sa Majli Sajrus… Uvek sve moraju da pokvare, tako se sve mislim, i još uzimaju čuvenu nam Hanu Montanu da bude slika i prilika neshvaćene američke tinejdž zvezde koju eksploatiše čitav tim zlikovaca, a ona je nežna duša u kojoj čuči prava (neo)pankerka, moš misliti! Naravno tu je i neki robot, ali kao da je važno…
Lagano se spremam da čitam „Luzitaniju” Dejana Atanackovića. Na trenutak se odmičem od spisateljica… Hm, evo setih se i Tabašketa koji je iskamčio svog NIN-a, kao, bio je neki smešni gif baš na tu temu…
Subota, 3. avgust 2019. godine
Sutra idem u Ljubljanu kod drugarice Dode i njenog dečka Igora. Oni su uspeli da zbrišu! To je taj tako priželjkivani cilj, samo otići i pobeći što dalje i što pre, bez traga, ostavićemo sve ovde, nikakav problem, samo da me niko više ne pravi majmunom, samo da mogu da živim dostojanstveno, samo da budem plaćena onoliko koliko se moj rad i vrednuje, da ne niču doktori na sve strane kao pečurke, da me ne jure izvršitelji za dva neplaćena računa za Infostan, da decu ne gaze deca kriminalaca na pešačkim prelazima, i tako mogu beskonačno, ali cvrc, znamo svi da nije tako. Ali Ljubljana, pa recimo da je Slovenija najzelenija zemlja Evrope, kažu neka istraživanja, imaju i Žižeka, pa, i svi pričaju srpski, a Doda evo već čita na slovenačkom, mada kaže da ih ništa ne razume kad pričaju. Nema veze, biće lepa zbog njih dvoje, kao što je i Zrenjanin imao smisla samo zbog njih dvoje, ali nikako zbog žute vode, zbog zatvorenih fabrika, zbog praznog trga i tako opet u beskonačno…
Super sam se snašla za pare da bih otišla, to je nauka koja se prenosi sa kolena na koleno, svodi se na presipanje iz šupljeg u prazno, a pošto se kod mene ne zna je li šuplje ili praznije, iako sam bolesna, što je zapravo poznati srpski paradoks, jer ovde važi pravilo: da bi bio bolestan moraš imati pare – čak i ako imam zdravstvenu knjižicu, prosto se podrazumeva da sebi mogu da priuštim luksuz da budem bolesna, tako da evo sad sam možda i ja deo neke tamo elite buržujske, ni kriva ni dužna, prosto automatski sam se smestila u tu kategoriju, čim sam živa, mada ne i zdrava, jer viđala sam šta se dešava bolesnima bez para, pa njih prosto nema, nevidljivi su, za sistem, za socijalno, za ljude, blede i blede dok ne nestanu, a SMS-ovima ih vraćamo u život, i naravno lajkovima.
Eto, sutra idem, danas se pakujem, (ne zaboravi pasoš, ko zna gde je) i slavim dan kada je veterinar rekao da je moj mačor napokon bolje, i da više ne moram da ga zivkam i da mu kukam, zajedno smo pobedili, dva meseca Điđa je hrabro trpeo sve što smo mu radili, bilo mu je teško, bilo nam je teško, ali znali smo da će biti bolje, i danas smo srećni, presrećni!
Autorka je srećna zaljubljena mačkarka, uprkos