Nedelja, dan 34.
Pre tačno 34 dana smo prvi put videli Olivera. Bio je sa nama i prethodnih devet meseci, ali udobno sakriven u Ivaninom stomaku iščekajući pravi momenat da nam uleti u život.
Što bi zluradi rekli, Ivana je pravilno iskoristila svoju matericu. Neverovatno je koliku moć imaju ta mala, nejaka stvorenja. Potpuno ti preokrenu prioritete, poglede i stavove. Nije nam prvi put, prošli sve to sa Maksimom, ali me nanovo fascinira ta nevidljiva sila kojom sve ostalo postaje manje važno. Naročito dok gledam Maksima kako drži Olivera. Ceo svet!!! Braća!!! Jes’ da je trinaest godina razlike, ali krv je krv. Žao mi je što nema Ljilje, Ernesta, moje bake i Ivaninog tate da ga vide. Želim da verujem: odnekud nas ipak gledaju.
Da se vratim na dan br. 34. Budim se rano i prolazi mi kroz glavu da ću narednih desetak sati provesti u putu. Omatorilo se… Muzičarski život je ultra zanimljiv, ali nekada zna da bude naporan. Posle toliko godina najbitnija stvar mi je sa kakvom ljudima idem na put, a ekipa okupljena oko Marčela je zaista skup izuzetnih likova. Veliki, udoban kombi. Malo spavamo, malo pričamo i pravimo planove. Tema koliko hoćeš. Živimo u zemlji gde se, bez ikakve ambicije da se upustiš u dnevno-politička razglabanja, teme same nameću. Sa ovakvom ekipom put prolazi relativno brzo i nakon devet sati vožnje stižemo pred Nikšićki klub „Montenegro Pub”. Onako izgužvani i samleveni u paklu serpentina izlazimo iz kombija. Tu nas spremno čeka vesela ekipa fanova. Mole Marka za fotku, autogram i ostale suvenire za društvene mreže. Nije lako čoveku, nije stigao ni cigaretu da zapali kako treba. Tonsku probu rutinski privodimo kraju i odlazimo na večeru u obližnji restoran. Počinjemo svirku malo pred ponoć. Ono što krasi ekipu Marčela je da na sceni svi daju svoj maksimum. Publika oseti tu energiju, znaju tekstove, pevaju, repuju, đuskaju, skaču. Završavamo nakon nekih sat i tri četvrt. Marko se ponovo slika i potpisuje knjige fanovima, skupljamo opremu i odlazimo na spavanje.
Ponedeljak, dan 35.
Opet put, isti, samo u suprotnom pravcu. Danas niko ne žuri i imamo vremena za duže pauze. Prvu koristimo da doručkujemo u bašti hotela pored mosta na Tari odakle se pruža fantastičan pogled na kanjon i most. Lokalni adrenalinski ovisnici razvukli uže preko kanjona, tako da tokom doručka posmatramo likove koji se u punoj opremi spuštaju sa jedne na drugu stranu. Nije da nekima od nas nije palo na pamet da pokušaju, ali moramo dalje. U kombiju počinje priča o autorskim pravima. U normalno uređenim društvima ovaj sistem funkcioniše kao sat: TV i radio stanice, produkcijske kuće, festivali, klubovi i svi ostali korisnici, redovno prijavljuju korišćenje autorskog dela. Kod nas baš i nije tako, pa se nameće pitanja da li se prepustiti lokalnim organizacijama i njihovoj čudnoj raspodeli novca ili se učlaniti u neku od evropskih. Razmišljam koliko sam bio nemaran i pustio stvari niz vodu. U Beograd stižemo predveče, pozdravljam ekipu i izlazim u Balkanskoj gde ću sačekati taksi do Pančeva. Baterija mi je na izmaku i jedva čekam da vidim klince i Ivanu. Ovo je prvi put da smo se razdvojili na duže od kako se rodio Oliver. Već je pao mrak kada sam ušao u kuću. Ljubim klince, razmenjujem po koju sa Ivanom, tuš i konačno krevet!
Utorak, dan 36.
U poslednje vreme se uglavnom informišem preko društvenih mreža, a TV i radio koristim za slušanje koncerata i gledanje filmova. Dok pijem jutarnji čaj, prelistavam vesti i naletim na Betin tekst koji je preneo pančevački 013info. Kažu da je u Srbiji plata manja nego u 21 afričkoj državi. E zato sam prestao da gledam informativne emisije na teveu.Domaće TV stanice su se podelile u dva tabora: prvom pripadaju oni koji okreću glavu i glume da se ništa ne dešava, a u drugom je nešto kreativnija ekipa koja je do tančina proučila Gebelsova sabrana dela i brutalno kidnapovala istinu, ubeđujući nas da nam nikada bolje nije išlo. A statistika kaže da se jedva održavamo na površini. Iz tog razloga sam srećne & mrljave kanale preventivno sakrio i zakopao na sigurno mesto, daleko van domašaja dece, maloletnih i penzionera. Da se slučajno ne kontaminiraju. Sve više sam sklon da verujem da nam nisu krivi ni ovi ni oni, nego „mindset” koji se zloćudno uvukao, metastazirao i anestezirao svaku potrebu za promenom, široko se vaspostavivši u sve pore društva.
Zvoni telefon, poziv iz inostranstva. Čovek počinje na engleskom, nosio je svoje violončelo na opravku u Beč, ali nešto nije zadovoljan. Da li mogu da ga primim, uveče bi uhvatio autobus i sutra prepodne bi bio kod mene? Naravno da mogu! Ulazim u radionicu, nismo se videli nekoliko dana, nadostajala mi je. Odmorili smo se jedno od drugoga, a sad u nove radne pobede. Čeka me mnogo posla. Dolazak bebe mi je malo poremetio poslovne planove, trudim se da pomognem Ivani koliko god mogu, ali sve polako dolazi na svoje mesto.
Sreda, dan 37.
Rano počinjem radni dan. Inostranac treba da stigne oko podneva. Završavam Saletovu kobilicu, postavljam štimštok i konačno montiram kontrabas. Sve je ispalo baš kako sam zamislio! Stiže čovek, vadi čelo, malo mi svira i objašnjava šta mu smeta vezano za ton. Dok radim na instrumentu pričamo o situaciji u svetu klasične muzike, koncertima, orkestrima… On svira, ja radim, pričamo i konačno dolazimo do onoga što smo želeli. Rastajemo se, a meni kroz glavu prolazi upravo načeta priča o komercijalizaciji umetnost i koliko je to opasan i pogrešan koncept. Nekada su umetnost podržavale mecene, dvorovi, prinčevi i grofovi, a u savremenom društvu ovu ulogu preuzima država, svesna da bez kulture ni ona sama ne bi postojala. Umetnost, naročito u našim uslovima, nije u stanju da se samoodrži i insistiranje na komercijalizaciji bi neminovno dovelo do svođenja kreativne misli na nivo rijalitija. Zapravo, u ovom slučaju ne bismo ni mogli da govorimo o poetikama, istraživačkom duhu, generisanju novih ideja i energija, nego bi se lestvica spustila na podilaženje ukusu većine, a sve sa ciljem da se proda što više karata i zarade novci. Politika kulturnog populizma koincidira sa politikom anesteziranja svake kritičke misli, što bi neminovno dovelo do izumiranja umetničkog komentara drštveno-političkih zbivanja.
Četvrtak, dan 38.
Klasičan radni dan u radionici. Najpre oštrim alat, pa pravim plan šta ću tačno raditi. Tu su viola iz Filharmonije, violina iz Radija. Odrastao sam u radionici. Najranija sećanja me vezuju za gomilu instumenata, alata i muzičara koji su tu svakodnevno dolazili. Mislim da nisam imao ni deset godina kada mi je tata dao hobl i zadatak da na jednoj violini stanjim gornju tablu. Danas su gudački instrumenti neodvojivo utkani u genetski kod moje svakodnevnice. Sa druge strane, omogućili su mi da veoma lako mogu da pokrenem taj nevidljivi mehanizam koji aktivira filtere i autistično izoluje svet moje porodice i prijatelja od svih neželjenih virusa.
Javlja se Alex, dolazi uskoro iz Švice. Doneće mi kompjuter i konačno ću moći da kompletiram svoj mali kućni studio za snimanje muzike. Hvala joj! Raduje me nastup na festivalu „Nova”, gde bi na jesen trebalo da prvi put izvedem svoj autorski koncert. Skice su već u glavi, ali ima još dosta posla. Čim kompletiram studio, krećem na posao.
Petak, dan 39.
Danas ne otvaram ni društvene mreže ni televiziju. Ne izlazim iz kuće. Ceo dan sam posvetio porodici i pisanju ovog teksta.
Subota, dan 40.
Ne želim da pišem o temama koje nas lično pogađaju. Danas dajemo šest meseci Ivaninom tati i celog dana mi se vrte po glavi mama, tata i baka.