Nedelja, 13. avgust 2017. godine
Posle toliko vrelih dana, od koji sam ja, istina, proživela samo par jer sam bivstvovala u Nemačkoj na prijatnih 25 do 30 Celzijusa, juče je pala kiša. I jutros je padala kiša. Ne samo da mrzim kišu, nego mrzim i nedelju. Teška reč za jedan dosadan dan u Pančevu. Moj otac se zbog puste nedelje pančevačke oženio. Bio je na terenu u Pančevu ranih sedamdesetih. Seća se da ni tada, kao ni danas, na ulicama nikog nije bilo nedeljom. Toliko mu se smučilo, kaže, da ruča u hotelu „Sloboda” i da ga osoblje sažaljeva što je sam umesto da sedi negde na tradicionalnom nedeljnom ručku, da je odlučio da se oženi prvom iole normalnom. Bila je to moja mama. Ćerka opštinskog odbornika (nekad je to imalo i neki značaj), mlada medicinska sestra, velikih očiju i uskog struka ponudila mu je kišobran dok se sakrivao od kiše ispod krošnje drveta u širokom Sokačetu. Venčali su se u Zemunu ubrzo potom i ostali da žive u Beogradu u kom sam se ja rodila 1973, a iz kog sam se 1998. nekako „vratila” u Pančevo i u njemu, uglavnom, sa više ili manje odlazaka, i ostala… Mama se vratila zauvek u rodni grad pre dve godine, gde smo je sahranili. Tata je ostao sam. Kaže – ne može bez mame da živi u „Austro-Ugarskoj”… a ja da se nisam udala za EU državljanina i dobila nemačke papire, sigurno bih sada uzimala časove mađarskog. Al’ ne zbog Austro-Ugarske.
Ponedeljak, 14. avgust 2017. godine
„Idi, Tanja, na posao, šta će ti reći što nikada nisi u kancelariji?” – ponavlja moja tetka Aka (žena koja je godinama od 6 do 2 radila u „Tesli”, a onda jedva dočekala penziju iz propale fabrike), a ja i danas ostadoh do podne u kući, jer jedan Skajp konferencijski poziv, pa onlajn trening, pa sve je to danas normalno… Radim ponekad iz Narodne bašte, ponekad iz aviona, a često odem i u kancelariju na Novom Beogradu, da vidim drage ljude i radim uz ćaskanje sa njima. Odvezem se oko podne i stignem iz Pančeva za 25 minuta. Starim putem i starim mostom, jer novim putem preko novog mosta smem da milim 50km/h, jer nema branika, a drugovi policajci mere li mere… I dalje je za mene enigma šta je sa putem sa šest traka kojim se juri čak 50? Znam neke koji bi i biciklom brže…
Utorak, 15. avgust 2017. godine
Danas je jedan od onih dana koji me uči strpljenju. Jedna od reči i stvari koje i dalje učim. Moram da čekam neke ljude, neka dokumenta. Ovde, u Srbiji.
Kad sam bila mala, mama me je učila da kažem „Molim te.” i „Izvini.“. Nisam umela da izgovorim te dve ključne reči ovdašnjeg vaspitanja. Zašto bih? Zar moram nekoga da molim za nešto i zar radim takve stvari da moram da se izvinjavam? Ah…
„Reci, Tanja!”
„Dobro, kažem”.
„Šta kažeš? Reci ‘izvini’”.
„Pa to kažem. Ne mogu tu reč”.
E tako danas sa strpljenjem. Ne umem. Zašto da čekam? Šta da čekam? Da se nešto desi? Da nešto završim? Da li je nešto isto ili drugačije ovde u odnosu na tamo? Jesmo li tako komplikovani? Da li nas ubijaju procedure i birokratija? Da li je najgore u Srbiji? Da li stalno nešto čekamo?
A, pa ne. Znate ko me uči strpljenju? Nemci. Stranci.
Sve što sam htela da dobijem od dokumenata u Nemačkoj – sve sam dobila. Ali sam čekala duže nego bilo šta ovde, u Srbiji. Sve moraš da zakažeš, strpljivo da čekaš. Stigne kad su ti rekli. Dešava se i da zakasne. Nema Marije iz komšiluka da ti završi preko svoje drugarice. Nema. Zakažeš termin i čekaš. Za svaki papir, za svaku informaciju, za sve… I Nemci čekaju. Ako odneseš čokoladu da ubrzaš, rizikuješ da ti zakažu novi termin, a čokoladu moraš da vratiš kući.
Ne umem da budem Nemica. Pozovem Mariju i sredim… jer me niko nije naučio da, osim „molim te” i „izvini”, umem da čekam i dočekam. I ne umem da vratim čokoladu kući.
Čemu su nas naučili, tako nam je. I neće biti drugačije, jer nas niko ne uči drugačijem. Kao deca bez roditelja, bauljamo, pa kako nam bude. Svi zajedno. Bez molbe. Bez izvinjenja. Bez strpljenja.Umazani od čokolade.
Sreda, 16. avgust 2017. godine
Danas je sa mora u Pančevo stigao jedan momak kog prilično dobro poznajem. Uredno se javio da je dobro stigao, lepo preplanuo, odmoren od života, a ja razmišljam, još od kako je rekao da će ići na more, šta to naše momke od tridesetak godina i dalje tera da na more idu momački, kao kada su imali 20, 22. Pitam se da li sam sa 44 godine prematora, pa se previše pitam ili smo mi sa 30 imali nekakve porodice, poslove, nismo živeli sa mamama i tatama. Da li se vremena i navike menjaju, ili smo mi imali svest da smo sa 30 godina odrasli, a da ćemo sa 40 već i sami biti potrebni svojim roditeljima, a ne oni nama? Setim se anegdote o Đoletu, neženji od 46 godina, koji zajmi od mame 200 dinara za pivo koje će popiti sa svojim drugarima ispred prodavnice… i poželim da ovi veliki-mali momci iz Srbije ne postanu Đole, niti da emigriraju u neku Nemačku ili Austriju kad se osveste. Ja bih volela da svi zauvek ostanemo ovde. U našoj zemlji. Da u inostranstvo idemo samo da bismo obilazili Gaudijeva zdanja, maskirali se u Veneciji, pili pivo u Minhenu ili pušili travu u Amsterdamu… dobro, i obišli Van Gogov muzej. 🙂
Četvrtak, 17. avgust 2017. godine
Uglavnom svako veče šetam svog psa. Odemo kroz Maksima Gorkog, jer je to retka ulica dugačka i sređenih, ravnih trotoara. On se istrčkara, a opet nismo daleko od kuće. Tako i večeras. Trči Bole ispred mene i namesti se da kaki ispred jedne u nizu kuća. Ja uredno uhvatim kesicu, čučnem da skupim iza njega, a neko iza mene, ‘rapavim glasom, u mraku, kaže: „Svaka čast!”… Trgnem se i naglo okrenem, sa sve kesom sa govancetom u rukama, i vidim ženu koja stoji pored prozora u svojoj kući i ponavlja: „Svaka čast!”. Udahnem duboko, shvatim da niko neće da me strelja zato što Bole kaki baš tu, zahvalim se gospođi na pohvali i nastavim ka kući… Uvek se neko nađe – ili da pohvali, kao da nije normalno da skupimo iza svog psa, ili da digne dreku i pre nego i shvati da zaista neću ostaviti mekanu tvorevinu u koju će eventualno da ugazi… Možda bismo trebali i smeće u toj istoj ulici nekako drugačije da organizujemo? Godinama već stanovnici te i okolnih ulica u centru grada četvrtkom uveče iznose kese sa smećem, koje do petka ujutru, kada dolaze radnici „Higijene“ da smeće odnesu, bivaju rastrgnute. Rastrgnu ih skupljači sekundarnih sirovina, psi lutalice ili pobesneli tinejdžeri. Ima li rešenja za smeće u kesama u centru grada, posle kojih svakog petka gledamo gomile rasutih kostiju, ljuski krompira, upotrebljenih uložaka i ostataka nečijeg života?
Petak, 18. avgust 2017. godine
Danas sam napisala dve strane svog romana. Rađa se i dalje. Još nije ni stao na noge, ali raste… No, dok on ne poraste, imam drugi, tj. prvi roman kojim bih se bavila ovih dana, a nije moj. Ustvari, nisam ga ja napisala, ali jeste moj. Moj. 🙂 Ponavljam to već tako dugo da svi sigurno znaju da je Igor Marojević za Lagunu napisao „Prave Beograđanke”. E, tamo sam ja, kao Aleksandra Rakin. Aleksandra, jer volim to ime. Rakin, jer mi je mama bila Rakin, devojačko. Roman izlazi uskoro, za manje od dva meseca. Čitala sam ga. Prvo ludački brzo, koristeći „Ctrl+F“, kako bih našla i što pre pročitala svako pominjanje Aleksandre iliti mene, a potom lagano, kao što se čita svaki roman. Hm… negde sam se čitala sa lakoćom, negde sa iznenađenjem, negde sam prokomentarisala kako je Igor otišao u fikciju… ili mi je to bio super izgovor. U svakom slučaju, evo sumirah danas svoje iskustvo pričanja priče autoru romana. Istina je da sam se osećala kao na dobroj psiho-terapiji. Pričala sam ono što, možda, nikome ne bih… i izbacila iz sebe čudo tereta. Sad se samo pitam da li će preći na vas sav taj teret na vas koji roman budete čitali? Svakako ćete čitati o višeslojnom Beogradu u kom sam se rodila i iz kog sam, jednom davno, odlučila da šmugnem u Pančevo. Jer Aleksandri je lepo ovde… iako je danas naišla na policijsku patrolu koja je žurila u jednu od prodavnica velikog regionalnog trgovinskog lanca pred bankrotom, a na poziv prodavačice koja je uhvatila ženu kako krade pelene. Osim što su sirevi obezbeđeni zujalicama, i pelene su postale meta. Toliko o natalitetu. A i o siru. I o tome koliko nam je lepo… Aleksandra, rekla bih, ponekad nema pojma gde živi.
Subota, 19. avgust 2017. godine
„Dao sam ti najbolje što sam imao, zgodan je i zna da peva!” kaže mi jutros uz kafu moj dragi prijatelj na moju usputnu kritiku za jednog druga sa kojim me je upoznao zimus. Pitam ga u šali šta je onda najgore… i onda se samo pogledasmo i nasmejasmo. Ukusi su različiti. Eto, ja volim plave muškarce sa plavim očima, jer oni liče na prinčeve, a uvek mi zapadne neki čije su čukunbabe sa Turcima očijukale… Moj prijatelj ne voli ove mršave klinke sa nogama do vrata. Voli velike, rasne žene… i tiho čeka tu jednu pravu.
Pre nedelju dana jedan moj poznanik, iz ekipe onih mladih, ali potpuno zreo i drugačiji, što mu se vidi čak i po fotografijama koje postuje, stavio je dobar citat na svoj Instagram: You can’t do epic shit with basic people. Zapravo, nema veze da li si plavook ili crnpurast, mlad ili star, veliki ili mali, rasan il’ bez pedigrea, ako si „basic”… jer smo se toliko umrtvili da nam stvarno treba neki „epic shit”. Mislim da smo epic stvari radili onda kad nije bilo interneta i društvenih mreža… jer što bi rekao moj otac (69): „Na društvenim mrežama su tastatura ratnici i eksperti koji pišu ‘neznam’ ali sve znaju”.
Ja se pogledam ponekad u ogledalo ili preko WhatsApp-a nazovem svog aktuelnog muža, koji je u Nemačkoj, da mi kaže par stvari, od kojih najviše volim onu: „Sa tobom nikad nije dosadno!”.
Je l’ to znači da nisam „basic”? Nadam se da znači. Al’ da l’ ću da pravim još koji „epic shit”… ne znam. Sigurno hoću. A vi? Sutra je nedelja. Može, od ponedeljka. 🙂
Autorka je komunikolog, doktorand na Fakultetu dramskih umetnosti. Vodila privatizaciju „Pančevca” za koju kaže da je bila uspešna koliko su mogućnosti dozvoljavale. Radila u ETŠ „Nikola Tesla” kao profesor, bila prvi PR „Petrohemije”, direktor komunikacija u SBB-u, portparol Višeg trgovinskog suda, a sada vodi komunikacije na društvenim mrežama u 15 zemalja Evrope za jednu veliku svetsku IT kompaniju. Udavala se dva puta i mnogo više puta pravila greške i ispuštala šanse. Poslužila je kao osnov za lik jedne od glavnih junakinja romana „Prave Beograđanke” Igora Marojevića koji izlazi u oktobru. Napisala je udžbenik o fašističkoj radio propagandi u vreme Musolinija. Bloguje na www.Lavche73.net, a oflajn vreme smatra luksuzom današnjice.