Nedelja, 14. jul 2019. godine
Nikada pre nisam bila u Banji Koviljači. Imaš utisak da je u Srbiji nekako sve blizu i uvek ti se čini da moraš da otputuješ negde mnogo dalje, van granica, a ovo što je u Srbiji, pa to je tu! Pih, pa to ću lako, to mogu bilo kada. To je komšiluk. Praktično tamo sam dok „pljunem”! I onda nikada da odeš, nego mahnito putuješ u neke druge banje u nekim drugim zemljama, neka tuđa sela, diviš se tuđoj travi i drvetu. I kafa koju prave preko granice je baš ukusna. I fotografije preko granice su tako „instagramske”… I evo sada shvatam da je toliko mesta u Srbiji koje nisam obišla! Ovo je jedan podsetnik, Jelena, promeni to. A zapravo ni Srbija nije baš na pljucimetar, to zaista osetiš tek sa bebaćem od godinu dana na zadnjem sedištu, kada je odjednom i jedan sat puno jer se njemu više ne sedi, on bi malo da šeta, da đuska uz muziku, kada se na tri sata klopa i presvlači pelena, kada je puna torba knjižica i zanimacija dovoljna samo za dva sata puta! I tako staneš na pumpu negde između Duvaništa i Petlovače, i uvidiš da zapravo imaju sjajnu kafu! A i WC je vrlo čist, sve ima, pa čak i livadu ispred benziske pumpe na kojoj mala guzica od godinu dana može da trči. O cenama neću ni da pričam, skoro kao da sam sama sebi kod kuće skuvala kafu, a možda i jeftinije! Tako smo se tu opskrbili granama, maslačkom i belim radama, koji su put do Tršića učinili podnošljivim. Zapravo, porodično smo krenuli na ovu stranu jer je naš… hm, projekat?, „Sveznalkov rečnik” zapravo doživeo svoj vrhunac. Ne nikako novčano, ne daj Bože, pa jasno je da se radi iz ljubavi, ali projekat koji se bavi poslovicama srpskog jezika drži radionicu u Vukovom Tršiću? Da, eto, to je ta simbolika, kada ti je srce nekako puno. Deca su se družila sa nama puna tri sata i nisu hteli da idu kući. To je ljubav za koju se radi.
Na putu ka kući smo videli desetine prodavaca dinja i lubenica. Sede ispred svojih kuća sa gomilama naslaganih „loptica” zelene i narandžaste boje. Iza njih vidiš i bašte sa kojih su ubrali te iste loptice, i evo sada sede na suncu i mole boga da neka kola stanu baš ispred njihove kapije, a ne komšijske, da prodaju bar neki komad. Stali smo naravno, slučajni odabir prodavca, nosimo kući deo ovog dela naše zemlje. Dok smo stigli kući cela kola su nam mirisala! Prelepo!!!
Ponedeljak, 15. jul 2019. godine
Ponedeljak. Radni dan, mada u ovom poslu to baš i nije preterano bitno. Ali i ja se osećam kao i mnogi ljudi kojima je ta informacija jako bitna, i idem ujutru ka RTV Vojvodina. Snimamo radio dramu, to nisam radila od Akademije! I sad baš razmišljam kako je to čudno, ja zapravo volim radio, ali kada ga slušam? Kod kuće? Pa, retko, i ako ga slušam to je neki stingray preko TV-a i kablovske, koji je zapravo samo lista pesama. Slušam radio i u kolima, eto, tada najčešće, ali kada razmislim i tada slušam muziku! Volim muziku sa radija i taj faktor iznenađenja, šta će sledeće da te strefi, malo je kao sa bombonama u Hari Poteru. Ali pitam se da li bih ostavila na stanici na kojoj čujem neki dramski program… evo zaista ne znam. I pitam se ko sluša sada radio, koja je to ciljna grupa ljudi?
Snimamo epsku radio dramu, epska fantastika, žanr koji je sada zapravo vrlo popularan. Studio sa surround sistemom, hvata glas i svaki šum iz ugla iz kog dolazi, od gore, dole, iza, ispred… mora da je ludilo kada se takva radio drama sluša na sluške, kao neki poseban VR, samo malo više tera na maštu. Zapravo me jako zanima kako će izgledati na kraju. I zanima me da li će privući nekog od tih klinaca koji se lože na VR. Gledam klince dok se vraćam kući posle snimanja, kako se kotrljaju na onim odvratnim spravama koje simuliraju dobri stari skejt ili ne znam ni ja šta, na onim elektronskim s…, koje ih ne angažuju i ne umaraju ni malo. Samo se kotrljaju i naginju napred nazad. I nerviram se! Sine, žao mi je, mama ti je hejter. Ima ti lepo da mi prvo počneš sa onim drvenim biciklićima bez pedala, pa skejt, a ovo možeš da kupiš sebi kada za isto zaradiš…
Inače, lubenica, kao med slatka!
Utorak, 16. jul 2019. godine
Odavno nisam bila na pijaci rano ujutru, a sada mi treba stvarno gomila voća i povrća. Između ostalog, kuhinja mi već izgleda kao karton naselje od sačuvanih pakovanja za jaja. Ne znam kako druge ljude, ali mene nešto srce boli da ih bacam, pa sve skladištim kao hrčak, kao, odneću onim ljudima što prodaju na pijaci, sigurno im treba! Tako da i to sada nosim, dve torbe samo toga + kolica sa Kostom… avantura na pomolu. Sale drži časove Kinezima, možda nam se pridruži kada završi i napiše izveštaj o svom radu Kineskinji koja ga nadzire i koja se kune u Tarzana i njegovo umeće i poliglotske sposobnosti…
Žena na pijaci se frapirala kada sam joj dala kartone i pita me šta mi treba? Kako šta mi treba, pa ništa, evo donela sam samo ovo, da imate, da se ne baca, što kada ima kome treba! Ala si ti divna, kada ti nešto treba evo mene ovde, a ti samo dođi… Ne treba ništa, kažem, i odem. I mislim se, na šta li smo se navikli, sve se gleda kao neka usluga ili zamka. Boje se ljudi da im ne praviš neku smicalicu, ko zna… setim se žene koja mi je pre oko godinu dana u Maksiju kupila litru mleka, jer aparat za kartice nije radio, a ona kaže „Pa neka, ja sada imam, platiću ja, a vi tako platite nekom drugom!” I ja onda sutradan jesam! Kakav bi to divan lanac bio da se stvarno nastavio…
Zvoni mi telefon, stigle majice „Sveznalkov rečnik”! Prelepe! Jedva čekam da ih nosim, Sale već jednu obukao – „U laži su kratke noge”. Šetamo se tako sa pametnom porukom po gradu, i pitamo se koliko bi „beznogih” sada šeprljalo pored nas da je ovo istina…
Sreda, 17. jul 2019. godine
Drugarica mi je poslala link za stare epizode Branka Kockice. Koje ludilo. I ona ima malu decu pa je suočena sa kvalitetom dečijeg programa kod nas. Eto, opet me sve vraća na Sveznalka… ali džaba, RTS nam je po ko zna koji put rekao da damo sve podatke o seriji pa će se oni javiti… Ipak, slušamo Branka i dalje kako poručuje da se ruke peru i kako komarci ćopaju i slično. Mada moram da priznam da nam je među favoritima i „Sving bajka”, Marčelo i za decu ume da baci pravu rimu.
„Izvinite, da nemate Vi neke veze sa ovom igrom Sveznalkov rečnik, mislim prezime Vam je jako karakteristično pa sam odmah povezao. Od danas nam je u prodaji, na policama!” – kaže mi momak na kasi u „Laguni” dok Kosti kupujem nekog drvenog robota sa rastegljivim nogama i rukama, u kojeg se ovaj već zaljubio. Nasmejem se, i kao iskuliram, a ponosna saaaam, ma cvetam. Ova nedelja je izgleda u sazvežđu Sveznalka!
Sale mi kaže kako moramo i Sveznalka malo da aktuelizujemo, face app! To je način, svako ko drži do sebe na društvenim mrežama pokazao je svetu kako izgleda u dubokoj starosti. Nema problema, download i, opaca. Evo ga i Sveznalko sa zilion godina i lajkovi padaju kao kiša. Nerviram se što bar i neki pametan tekst nisam provukla sa tim. I dok tako skrolujem, podseti me Facebook na moju objavu od pre godinu dana – „Znate li priču o rakovima koji su bačeni u lonac hladne vode da se skuvaju? Kad se voda ugrejala na pedeset stepeni, jadikovali su da ne mogu izdržati i kukali za divnim vremenom sa četrdeset stepeni – a kada je bilo šezdeset, kukali su za divnim vremenom kad je bilo pedeset – onda, na sedamdeset, za vremenom kad je bilo šezdeset – i tako dalje – stvar je stepena, ako se tako uzme.” – Remark. Pročitam ovo, i skoro se zaplačem, setim se kako je na mene i prošle godine ostavila isti utisak! Jako se uplašim i pitam se šta da radim, i na koliko smo mi sada stepeni!!!!???
Za laku noć na AMC ide „Kill Bill”. Naravno da se to gleda, odnosno da se uz to spava. Krajem oka po malo gledam u Umu Turman i uživam!
Četvrtak, 18. jul 2019. godine
Na ulicama Novog Sada je puno uličnih svirača, skoro jednako uličnih svirača i onih ljudi koji prodaju humanitarne čestitke! Neverovatno kako gradu da karakter jedna violina koja se čuje prepodne sa Trga Svetozara Miletića, ili tambura u podzemnom prolazu ispod „Trčike”, ili saksofon i bas u Dunavskoj ulici, ili gitara i dečije pesme u Dunavskom parku. Setila sam se kako u Barsi ulični umetnici imaju status, i svirači i statue, imaju socijalno, penziono! Imaju svoje mesto gde dolaze, imaju dozvolu da se time bave. I zaista je Barselona prelepa sa svim tim živim performansima. U Novom Sadu je jedna devojka dugo čitala Šekspirove sonete, ali i razne druge isečke iz romana, na uglu ispred biblioteke. Kako lepo i plemenito! Ipak, dugo je nisam videla da čita… Kazala mi je da su ljudi ponekad ostajali i po 20 minuta ispred da slušaju šta čita. A sada, čini mi se da su svi u Promenadi. Buđavi tržni centar bez radne dozvole. Sve se premestilo tamo, evo sada sam otišla da kupim neki poklon i vidim da se i „Zara” u centru zatvorila. Otvorena je u Promenadi, sve je u Promenadi! Ma baš me briga za „Zaru”, ali ako jedan takav objekat nije mogao da opstane u centru, ko i šta može? Sve se u centru pozatvaralo i svuda stoji da su preseljeni u Promenadu.
Mrzim Promenadu. Kupiću poklon… negde drugde.
Petak, 19. jul 2019. godine
Domaćinski dan. Odlučila sam se da ću da pravim džem od kajsija. Napravila sam već turicu od jagoda, ali to je bilo malo. Sada su me dočekale tri gajbe kajsija, Saletovi baba i deda imaju domaće. I zaista je greota, neću valjda Kosti kupovati kajsije, daj bar da zamrznem nešto, a onda i da napravim koju teglu. To je taj momenat kada se žena u sebi lomi da li da bude domaćica, da meša i stoji pored šporeta, da se znoji, da secka i gnječi, ili da ode u neki market i brate lepo kupi? Šta se i ja pravim pametna, da li imam vremena za ovo ili ne? Kome se dokazujem?
Nije stvar u dokazivanju, samoj sebi sam morala na ovo da odgovorim. Nije stvar ni u tradiciji, ni u bacanju para. Ima nešto što meni daje utisak kuće i doma i porodice, kada se u mom stanu, na mom šporetu krčka džem, kada sve miriše na karamelizovani šećer. Nekako mi je lepo, valjda isto kao što mi je lepo da jedemo svi zajedno ručak za stolom u trpezariji… jasno mi je i da nekoga to ne privlači. Ali moram da uživam u ovoj novoj ulozi. OK, možda bih pre dve godine sada sa Saletom i nekom ekipom sedela na Štrandu i pila hladno pivce, bacala frizbi, čitala knjigu u hladu. Ali to sada ne mogu, ali mogu da napravim džem i da ližem šerpu!
Subota, 20. jul 2019. godine
Nema ništa lepše nego kada 20. jula na sebe navučeš kostim za debelog klovna, sa sve predimenzioniranim stomakom, pantalonama i kapom, i izađeš da igraš predstavu na otvorenom, na prelepoj livadici, na cirka 30 stepeni. Eto, tako je bilo. Ali neverovatno je kako proradi neki odbrambeni mehanizam i ti prosto zaboraviš na sve to dokle god traje predstava. Deca su vrlo interesantna publika. Ne znaš šta je to što će ih zapravo obradovati i nasmejati, ali i rastužiti. Nekada deluje da je tako jednostavno shvatiti njihov mehanizam razmišljanja, ali nije tako. Mislim da ga ni sada ne znam u potpunosti. Ali jedno je sigurno, potpuno su iskreni. Ako ti veruju, daće ti to jasno do znanja, ako ne, i to ćeš saznati. Neće sedeti i pretvarati se da uživaju, život je za njih kratak. Koliko bi bilo jednostavnije kada bismo prepisali malo njihovog mehanizma funkcionisanja, umesto što ih teramo da oni prihvate naš. Naravno da je dete viknulo – „Pa car na sebi nema ništa, car je go!”, u čuvenoj bajci. Svaka čast! Evo sada sam se setila jedne replike iz predstave „Veštice iz Salema”: „Ono što drugi kažu, i ono što ja potpišem – to nije isto! Zato što je to moje ime! I zato što ne mogu imati drugo! Zato što lažem i potpisujem te laži! Kako da živim bez svog imena? Dao sam vam svoju dušu – ostavite mi moje ime.” Svaki put kada je čujem, a ona je već pred kraj predstave, ja se iznova naježim. Kada bi svako mogao da stane iza svojeg ja, iza svoje reči, svojeg imena. Kada bi samo na jedan dan u laži bile kratke noge… kakav bi to maraton bio!
Autorka je glumica, Pančevka koja sada živi u Novom Sadu
Naslovna ilustracija Tamara Delić