Nedelja, 28. februar 2021. godine
Što bi rekla Cakana: „Nedelja. Po Maljevičevom kalendaru Dan početka. Prvi dan. Ponedeljak – Trougao. Sreda – Krug. Petak – Romb. Nedelja – Kvadrat.” Čvrst i miran. Nedelja. Mir, ptičice, povetarac… a Jelena jutro počinje blagom glavoboljom. Posledica dve (čitaj tri pune) čaše vina. Familijarna proslava sinoć. Jedan hrvatski i jedan slovenački pasoš. Paljba. Eeee Alek, čuješ li ovo? Odlaze još dve pametne i vredne osobe sa sve decom. Hmm… ali ajde da ne razmišljam o njemu od ranA jutra… iako on misli i brine o svima nama. Bezobrazna sam.
Bacam pogled na poluosušeni grejp. Poješću ga. Ne volim da bacam hranu. Pijem kafu/teglim se. Nedelja.
Oko 15h: Sređivala plastenik. Ubola me je pčela u desni dlan. Bar da me je ubola u levi s obzirom na to da sam sređivala zumbul koji ću prodavati. Otresla sam žaoku i zemlju sa sebe i otišla po Anu do mojih.
U povratku, dok smo vozile bajseve, pevale smo „S one strane ulice gdje stanuju djevojčice, kojima kojima miriše koža”… Jedan deka, tu blizu Pravoslavnog groblja, zviždi za nama istu melodiju. Obožavam vickaste matorce. Samo da je veselo!
Dan prolazi manje više u Zenu. Očekivala sam haotičnije talase… a i domaći je je urađen.
Kada vodite veliko poljoprivredno gazdinstvo, ima posla 24 sata. Poslovi polako kreću i uskoro će biti sve dinamičnije. No, šta sam imala da odradim za danas – odradila sam. Pao je mrak. Dakle, za mene zenić, a Vi, šta pijete? Euforično bacam čarape (koje ne podnosim da nosim) kao da sam Fulanka. Nomad. Vodabka.
Sutra je novi dan, nadam se suncem obasjan. Odlazim u kupatilo. Puštam Svemirka.
P.S. Probada me dlan, a ubod svrbi.
Ponedeljak, 1. mart 2021. godine
OK, početak je meseca. Kasnim na posao. Ista ruta, sve je isto. Brojim korake da ubijem vreme. Brze korake. Čopor pasa me svako jutro dočeka, ni ovaj put nisu izostali. Jedni me kuliraju, drugi se premišljaju da li da me zaplaše. Ima ih više od deset. Dva su veća od mene. Uvek se setim, bez obzira na taj neki strah od pasa, reči deke kojeg sam upoznala u pekari, PSI NEĆE. POLITIČARI HOĆE, i to me vodi. Msm, tako je. Prolazim. Nema drame, iako se to ne uklapa u profil moje ličnosti. Hah.
Poslednjih godinu dana živimo Dane mrmota. Čini mi se da nisam ni osetila koliko sam se lako uvukla u sve to. Hoćeš/nećeš moraš. Mnogi konstantno spominju onu gnusnu rečenicu Nova normalnost… Kod mene toga nema. Zamisli, sretneš drugaricu i baciš joj kosku. Sretneš tetku i i šibneš joj onu pesnicu. Dodir pesnicu. U povratku s posla, nabusala sam na Sandru. Grlimo se i smejemo glasno. Jelena voli zagrljaje. Jelena ima antiTela.
Jedan mali čupavac psić me prati do kuće. To znači ljubav. Vodim Anu na trening.
Red zumbula, red domaćih zadataka, red sudova. Odbacujem čarape kao zmija kožu.
U 23:56 konačno kupatilo. Moja oaza mira. Bowie.
Utorak, 2. mart 2021. godine
Noćas sam ponovo mesečarila. Jadan Zlaja. Skroz je istraumiran. Prošli put sam sela na krevet i rukama udarala levo i desno. Pitao me je šta to, pobogu, radim. Reko’, tražim sekiru! Sreća te ne radim to često.
Za posao sam izabrala skroz crnu garderobu. Bezvoljno stavljam karmin. Čkiljim… ali navlačim šarene čarape u inat! Prizivanje dobrih vibracija. Na poslu tiho slušam Delču. Hajde, hajde, hajde… One vibracije koje sam prizivala pojavile su se u vidu leptirića u stomaku i cvrkutanja u glavi. Možda je to, samo, od jake kafe.
Oko 13h vodimo Anu kod alergologa. Hronični, suvi kašalj već duži vremenski period. Revoltirana povećanom cifrom PIO i socijalnog (oko 10%), idem u izvidnicu.
Ordinacija. Kao da sam došla u muzej relikta prošlosti. Fali samo kucaća mašina i limena pepeljara sa sve cigaretom. Kompjuter mi se prosto nije uklapao u ambijent kao ni prelepe martinke m. sestre. No, doktorka i sestra bile su izuzetno fine i dobro raspoložene. Pored pregleda i alergo testa uživala sam u čašici razgovora sa njima. Divne žene. Odlazimo. Nema alergije.
Nema na čemu za onih 10%, AleXandre.
Pojedine delove zgrada neću komentarisati… msm, zbog fasade. Ionako sam nedavno dobila po nosu. Bukvalno. Pao mi je komad ledenice i to direktno na nos. Malo je reći da sam sve zvezde videla. Čista fizika. Mesto zločina: Ispred Centra za kulturu.
Odlazimo na klopu u omiljenu mi „Evropu”. Zlaja i ja izvlačimo slamčicu ko će voziti a ko piti točeno pivo. Na kraju oboje pijemo po točeno. Ana će voziti. Šalim se!
Predveče odlazim u nabavku kutija za pakovanje zumbula. Proveravam cveće, zatvaram plastenike i izbegavam pčele u širokom luku. Dobre vibracije su još uvek tu. Leptirići i cvrkutanja neka ostanu još malo. Palim mjuzu, odlazim u kupatilo. The Verve.
Sreda, 3. mart 2021. godine
Haotičnost u najavi. Radujem se šanku, pa taman bila i iza njega. Šalu na stranu, danas stvarno ne znam gde bijem. Obećala sam Evi pomoć u rođendaonici. OK, raduju me nova lica a brine me bol u nogama i zumbul koji je prioritet. To će preuzeti Zlaja. Žurim s posla i balansiram stvari u svojoj glavi. Ana ima svoje prohteve što je sasvim normalno za dete. Mama mora biti tu! Igramo se, grlimo se. Obavljam šta imam i na sve to pečem ćevape na roštilju. Laki mi je ukrao komad slaninice. Nadimila sam se kao pušnica. Padam u nesvest kada sam videla koliko je sati. Brzo perem kosu, stavljam karmin. Mi žene!!! Sve možemo, sve stižemo. Što bi Cane rekao: Ludo i brzo. Obuvam starke (Bože, kako mi lepo stoje)… zviždim neku ludačku melodiju. Odlazim.
Igraonica. Pa, OK. Ne toče se velike količine piva, ne sluša se rocknroll, ne pale se kokteli ali prija izlazak iz stereotipa. Sokići, balondžija sa leptir mašnom, fondan, šljokice i zvezdice.
U stanju budnosti me održava činjenica da me čekaju šolja toplog čaja, mirišljavi štapići, cmok/cmok i apsolutna tišina.
Četvrtak, 4. mart 2021. godine
Dobro jutro zumbuli. Danas sam vaša. Za posao oblačim šarenu garderobu. Odmorila sam se. Kao, kontra-umor me je odmorio. Fascinantno. Sve mi dobro stoji. Oprostite mi moju uobraziju. Iako je ovo jedan od dana koji su prepuni obaveza, čini mi se da ću danas sve lako… Tiho slušam Gobline. „U odbrani zla”… Dakle, u odbrani zla! Da nisam na poslu odvrnula bih do daske.
Plastenik. Beremo zumbul. S obzirom na to da smo prošle godine zbog korone i zabrana sa cvećem pukli kao zvečke, što bi rekao Kon, rekla bi da je zumbul ove godine mirišljaviji, krupniji i lepši(ji) nego ikada. Pravimo bukete, pakujemo, tera se za BG. Danas su me pčele izbegavale.
Boli me kičma. Osam godina vežbam pilates (pored intezivne vožnje bajsa i planinarenja kad god možemo) i evo shvatam koliko mi pilates fali. Čeka se proleće. Nema veze. Staviću ga na listu nedostajanja. Zlaja predlaže brzi hod od nekih 10 km. Odma’ obuvam patike. Fiju. Strava!
Kupatilo. Kanda, Kodža i Nebojša. Čupam obrve.
Petak, 5. mart 2021. godine
Petak. Eh, kada se samo setim nekadašnjih petaka. Početak vikenda, početak dobrih vibracija, dobrih provoda i, čini mi se, završetak svih briga koje su mi okupirale glavu tokom nedelje. Petak me asocira i na moju Marinu (zbog njenih nekadašnjih gimnazijalskih fora).
Ovaj petak donosi neizvesnost. ‘Oće lockdown, neće lockdown… ‘oće srčka, neće srčka.
Kada smo već kod srčke, Srbija danima očekuje jezive scene po najavi Vrhovnog vođe. Uuuu. Videćete, čućete. Meni je sve, već, dovoljno jezivo što se njih tiče.
Jeziva mi je i trenutna cifra subvencija. Dok je Đinđić bio živ bilo je 12.000… do nedavno 5.500… sada mizerne 4.000. Veliki jedu male. Mi smo mali. Evo vam, najedite se.
Kasno popodne. Via Krnjača. Odvrćem(o) „Whisky in the Jar” do daske. Dajem sebi oduška. Svrbi me levi dlan. Dobar znak.
…levi dlan se pokazao kao dobar, uspešan znak. Vala, naradila sam se.
Veče. Ležanje. Čitanje. Razmišljanje o svemu. Njušim lavandino ulje.
Nedostajanja.
Koncerti. Dom omladine. Pozorište. Radionica. Aplauzi. Grljenja. Dobacivanja. Graja. Bis. Književne večeri. Izložbe u „Boemu”. Vina uz osmehe. More. Katin glas razuma. Prigušena svetla. Grad noću. Haljine za provod. Pilates…
Odluke.
Od ponedeljka počinjem ponovo da crtam. Prelepo.
Subota, 6. mart 2021. godine
Subota je sve ono što sam pisala juče.
Subota je poezija. Subota je bit poezija…
Uz to, danas me čekaju usisavač i krpa.
Autorka je ljubiteljka vina, prirode i zagrljaja. I Anina mama.