Subota, 30. novembar 2019. godine
Kako da ne počnem sa „rekao sam vam”, ali se tom izjavom ne bih obratio kolegama već čitaocima ni krivima ni dužnima, a ni o prethodno rečenome obaveštenima, što bi možda i bilo prihvatljivo u neku ruku ako uzmemo trenutne fer životne okolnosti oko nas, ali i dalje ni malo fer, a najvise od svega neiskreno, jer sve sam samo ne lik sklon toj vrsti samopotvrđivanja.To što smo bili pošteđeni prethodna dva dana obimom posla, dok su se po „Potrošackoj Imperiji” jele ćurke i juče na Crni petak na veliko kupovale ili lomile stvari, lomile noge, glave, kupovalo i nepotrebnog baštenskog pribora brda, zlu ne trebalo, ako se neki dan odselimo iz podruma koji smo nasledili od pokojnog domara nakon što nam je priznao da je zaboravio ima li negde živih rođaka/naslednika i imao li ih je ikada. Kupovalo se ponajviše jer nikada nam nije ni trebalo. Ušao sam u kancelariju i poželeo da istog momenta izađem, sam sebi polomim nogu, ali popio sam kafu na suncu, pustio da me produva vetar i pomogne mi da mi zapaljena cigareta još brze izgori i u požuri me, a realnost koja sledi je zapravo samo lomljenje mozga za poslednji dan pred odmor. Lomili su nas taman toliko da posumnjam da neću imati dovoljno vremena da preuredim font teksta i odradim bar neku vrstu lekture, ali nekako to uspevam uz konstantnu prisutnost na telefonskoj liniji. Ipak evo kod kuće tik pred ponoć čitam prvi put celokupan tekst.
Petak, 29. novembar 2019. godine
Nisam ustao tmuran ni upola koliko je to bilo vreme napolju, poverovao/projektovao da neće ni danas biti nešto posebno posla i lenjo preskočio odlazak na bazen. Neometano mi je protekao dan, sa malo poziva, ipak više nego juce, sutra neka nam je u pomoći eventualno neka… neka to bude jedna u svakom smislu neprijatnog izgleda morska neman, iz velikih dubina koja ulazi u slučajnu koliziju sa prekookeanskim DATA kablom. Dezorijentisana i odsutnog duha već prisutnog u celom svom nedostatku karaktera i pre svega slepa na samu pomisao na sunčevu svetlost, naglo i neplanski privučena istoj usled razlike u pritisku na čije postojanje je zaboravila u paničnoj potrazi za hranom, koja se dešava u ciklusu od 23 godine. U koliziju ulazi vrhom svoje visoko naelektrisane antene koja je u isto vreme i oko i jedini dovoljno pokretljivi deo/ud koji se može koristiti za hranjenje. Pravi razlog kolizije ipak nije neodgovornost ovog iako nezgrapnog ipak nedužnog bića, već više neprisutnost samoga kabla pre 20+ godina, kada je poslednji put nakon pojedenih jedva dva jata kitova i pola ledenog brega na kome su se sunčali pingvini zajedno sa morskim slonovima, bila prinuđena da se vrati ciklusu od 22 godine rađenja gotovo ničega. Usled sudara dolazi do napada panike i gubitka pojma o protoku vremena gde neman uđe u nesigurnost od +/- godinu dana, izgubi osećaj gladi usled previsokog nivoa već prisutne autosugestivnosti i odahne malo naslonjena na kabl uz put narušivsi celu telefoniju i internet konekcije. Dopratila su me dva psa od izlaska iz linijskog prevoza do stana, verno kao da su moji i uz potrebu da ih pomazim, jednom čak priznam da je zaista lep, i pored toga što mi je njegov ortak bio nekako gotivniji. Lepi to valjda oseti, instant nakon primljenog komplimenta malo zacvili, valjda mu je prijala lepa reč, nakon čega je našao kosku skoro pa veću od sebe, za koju nisam na prvu loptu bio siguran da li je od nekog govečeta ili ne daj bože nekog komšije koga niko dugo nije video, a nije ni da se nekome pre odlaska javio. Izgledom, karakterom i ponašanjem, kao i interakcijom, oba kera su od one vrste mešanaca koju bi rado video pored sebe, neuobičajeno i demonski crni, ovaj meni lepši sa nekom belom marama/kravatom i za ulične pse sjaja dlake kao da im se užina redovno služi pored kuhinjskog stola i više se niko ni ne trudi da ih otera sa porodičnog troseda, nekada namenjenog za gojenje i gledanje kroz TV. Kerovi zadovoljni, porodica prisutne svesti i odsutne debelosti. Još jedan dan do odmora. Laka noć.
Četvrtak, 28. novembar 2019. godine
Nisam siguran koliko ću sutra dan početi najavom nekada nama značajnog datuma ili možda više nekom meni kao poslednjoj generaciji koja je položila zakletvu i posle žute obojila svoja ramena crvenom maramom, ali danas dan počinjem sa najavom Dana Zahvalnosti, i ja sam mu zaista zahvalan jer užas je vreme i drago mi je da ne moram na bazen pre posla kako bi lakše podneo celu tu „money run” devizu, jer danas se slavi to što su mudriji popustili, teritoriju svoju glasnijima prepustili i nakon svega „nekoliko” pri tom „manjih” istorijskih korekcija odlučili da svi zajedno za sto sednu i ceo maler prebace na jadne ćurke. Rezultat tog stabilnog dogovora je dan na poslu miran kako samo gregorijanski Božić može biti, kada se veći deo dana ni ne radi. Izgleda da su dobili još jedan dan da probaju da pronađu svoje davno pogubljene duše i neka im je sva sreća u pomoći u tome. Preslušao sam koncert Selah Sue profi upeglan, svirka kvalitetna da je neophodno imati oštećenje sluha ili dijagnozu za ne biti u stanju da to čuješ, i opet poželeo da se vratim sviranju. Dolazim do zaključka da ja ni ne umem da vidim bend u kome sviram neku svoju muziku, u kome vokal nije ženskog pola i to ukoliko je moguće nekog malo mračnijeg senzibiliteta i zrelije boje glasa, ali snage koja kroz slušni aparat budi osećaj da su i planine pomerljive. Možda je ipak realnije da probam da bend koncipiram na instrumentalnoj osnovi, ali ostaje pitanje: dele li se ljudi po nekoj suludoj klarifikaciji senzibiliteta na one čiji intuitivni sluh radije bira ženski u odnosu na muški glas?
Sreda, 27. novembar 2019. godine
Buđenje neki minut iza 8h, crni čaj jer nestalo mi je zelenog, limunada i malo pedalanja do bazena, opet stigao 10 minuta ranije, a krenuo sam čini mi se malo kasnije nego juče. Šta tačno znači „nikada ne kasnim” ako vreme svakako nema jednak protok svakodnevno, gde je tu neka stabilna referenca? Neki dani prosto prolaze sporije, a neki brže, uz identičan dnevni angažman i identičan sled obaveza tokom dana. Plivanje, još malo pedalanja, presvlačenje i još jedna dnevna migracija može da počne. Priče dnevne migracije bile su mnogo zabavnije tokom studiranja u zlatno vreme auto-stopa, pa ove danas retko šta oboji nekom neobičnošću. Sam posao opet ne vidim razlog da opisujem jer nemam potrebu da priče sa posla dovedem na nivo lovačko-ribolovačke pompeznosti u deskripciji, mada zastrašujuća količina uglavnom mladih ljudi po korporacijama upravo samo to i radi. Potpuno sam svestan svoje skromne uloge i zamenljivosti, pa sam daleko od čestog utiska zaposlenih da nakon redovnog dnevnog „cepanja atoma” (koje se pri tom ne dešava ni u najmanjoj meri), ukoliko se ne podeli ta silna muka i odgovornost sa kolegom sapatnikom, nepodnošljivost postojanja bi bila težine i inteziteta kakve živ čovek sam svariti ne može.
Utorak, 26. novembar 2019. godine
Buđenje 08:07, minut pre alarma. Bazen 09:50 poranio, čekam Vladu spasioca da me spase čekanja na suvom. Lagano vraćanje kondicije, kafu batalili ovaj put porodično SVI, trenutni izgledi da kafa vrati primat u domenu toplih napitaka, skoro nepostojeća. Od bazena biciklom koji ostavljam kod prijatelja u centru, presvlačenje, posao.
Ne toliko strašan dan, ako uzmemo u obzir predstojeći kupoholičarski zemljotres koji će pogoditi od svih najjače Američko tlo, dan posle Dana zahvalnosti, A.K.A BLACK FRIDAY, BABY!!! Broj žrtava sa fatalnim posledicama je redovan, nikada se ne spominje, ista ekipa koja radi medijsku blokadu uspešno na našim prostorima, preko WorkUp-a kritičnim vikendima drži treninge na temu „puštanja informativnih duga orošenih suzama radosnicama koje porodicama nestalih u Velikoj Kupovini skreću misli sa posledica Crnog petka na neke daleko pitkije stvari”. Happy TV, sa sve onim Teletabisima već u to vreme postaje evidentan kancer za staru TV katodnu cev, sada se već lagano kao tečni kristal sa iste frekvencije preko ne više tako malih ekrana uvlači pod kožu neka vrsta contra-manira i ne-svesti kao jedine sigurne opcije koja nema ni nameru da spase bilo šta istinski vredno sigurnog davljenja u jednoj, društvenoj kloaci, gde svaka skrupula hrani kao biseri svinje, kod obućara se odlazi poslednji put, da se na obraze đonovi stave. Pada mi sada na pamet pesma Vladislava Petkovica Disa „Naši dani” i ne dopada mi se što me u isto vreme napada ideja da pročitam paralelno 1984 i Vrli novi svet, a Malog princa za užinu zamenim Životinjskom farmom… mislim da ću danas pre ulaska u prevoz malo prvo da prošetam pored Saveznog izvršnog veća, kod Centralnog komiteta uletim na prevoz preko Brankovog i svih ostalih mostova do kraljice južnog Banata, mirne i strpljive, buke i haosa metropole sačuvane.
Ponedeljak, 25. novembar 2019. godine
Buđenje, kafa kod prijatelja Boće uz koncert Chris Rea koji u svojim srećnim sedamdesetim godinama spokojno menja gitare iz pesme u pesmu i razloga poznatih samo momku zaduženom za tehniku koji čita istu tehničku listu, pa eto već treću deceniju za redom, malo jutarnji program RTS-a umesto Letećeg cirkusa Monti Pajtona, duga šetnja i lagani ručak pre dremke koja mi nije bila neophodna, ali u nedostatku bilo kakvog traga nepotrebne griže savesti koja bi je ubila, ipak me je sustigla i nenaviknutom na istu prijala. Uveče lagana komunikacija sa sestrom, i ne toliko lagani film, priprema za bazen sutra ujutru i nadam se ne toliko nepodnošljivo težak dan na poslu.
Nedelja, 24. novembar 2019. godine
Moja urođena radoznalost me još jednom dovodi u prijatnu neugodnost (malo iskakanje iz životnih šina i njihovih stabilnih rutina), nakon što sam na konstruktivan i iznenadan predlog odgovorio sa „ma da, može, ne vidim zašto da ne”, i evo sada na dan početka pisanja Dnevnika jednog svakodnevnog lika, ponovo se pitam kojim dobrom dragi moj i još jednom hvala na pruženoj prilici i počinjem…
***Dnevnik Lika Svakodnevnika*** …jednom predaleko zalutalom fantazijom o Fonografu, magičnom prethodniku vinila/ploče BaJo moj, onoga uz šta su se nekada lepotice zvale na noćenje sa doručkom, a danas se jedva u podne dva dana posle žurke izbace iz kuće, doručak ni neće, ne jedu. Fonografa kao nosača zvuka nezgrapno ili više nesrećno oblikovanog kao valjak u koji se urezuje zvuk na sličan način kao i na ploču kakvu i dan danas znamo. Na tim valjcima je navodno zabeležen veći deo logova skoro svih karaktera romana Brem Stokerovog Drakule. Nešto me naravno muči van svakog kursa realnosti, ni neslućena glupost koja me dovodi do pitanja: mrzi me pitati Gugla, uživam u sopstvenom ispadu besmisla, nije mi odgovor zapravo ni bitan, jer zašto bi i bio…
Da li je i Grof Drakula, vitez reda zmaja, imao svoj Fonograf, koliko mu je zaista bio potreban, ukoliko i jeste, ko mu ga je tačno i zašto poklonio i da li je imao načina da naruči te valjkove što upijaju zvuk ili je napravu držao negde daleko, ni nesluteći šta sve o njemu govore i na iste snimaju na ostalim stranicama knjige?
Malo o nedelji kao danu i meni kao aktivnom učesniku.
Lik Svakodnevnik nije navikao da gleda TV, zaboravio je kako kupuje monitor veličine taman dovoljno manje dijagonale od prosečne za TV, a veće od nekog trenutnog proseka za monitore, u subotu 16. novembra van svakog kurentnog kupoholičarskog toka, plaća unapred i pristaje da sačeka prvobitno najavljenih 3-4 dana, jer je stava nije hitno, zašto da ne 27” Dell i pored toga što je 23,8” dostupan na stanju. Sinoć me je protivno svakoj logici u sobi sačekao Dell 23,8” u recimo raskomadanoj pa lepljenoj kutiji, sve po najavi iz drugog grada, doduše za sedam dana da te fino seti kako je strpljenje vrlina, jer to je max. rok isporuke, sa sve prodajnom šifrom bahato nalepljenom na kutiju koja je u dijagonali manja za nezanemarljivih nešto preko 8,5cm. Ovaj nemili događaj mi je pružio priliku da se malo raspišem iz uloge nezadovoljnog kupca koga ne voli ni rođena majka, kako bi tog kretena ostavio sutra kod kuće, sa svojim monologom zapisanim na papiru, otišao na porodični ručak i posle rešavao posledice tuđe nesposobnosti i nemara.
Ručak je bio savršen, hrana ukusna, apsolutno nepostojanje nametljivosti domaćina i prirodno postojanje ležernog manira koji je retkost u tim nekim inicijalnim druženjima, nešto je što sam, moram priznati, očekivao uz dosadašnji opis Gospodina Bilobrka, oca Davida, moje drage sestre dragog, kao što je bio očekivan i moj može biti neprimeren humor na prvu loptu. S druge strane količina reči koju razmenjujemo roditelji i ja možda odaje utisak da sam negde na prinudnom radu u inostranstvu, što majka pokriva objašnjenjem koje nema mnogo veze sa logikom ali „što majka kaže, to majka ne laže” i neka ostane na tome. Nakon što sam prilikom potrage za toaletom zalutao i prekinuo dve mačke opijene suncem u nekoj vrsti rekao bih meditacije, mačke su došle na zvanično upoznavanje. Dve mačke u mojoj glavi su počele da se ponašaju krajnje neobično, mazna mačka je postala i ona koja bi da grebe, a pričljiva utihnula i postala taman toliko znatiželjna kao da ne stiže da jede ništa od konstantne frke, i moj kraj je bio kada je ona mazna počela da me tepka šapom po kolenu i prede, na šta ja izjavljujem da mi je neverovatno da se dve mačke ovako ponašaju šizofreno za tako kratko vreme. Dilemu rešava moja draga sestra Jocka izjavom: „To je Jovane zato što je pravi broj mačaka šest, a ne dve, kako ti misliš”. Sledeća stanica…
„Da nema reklamacija, ni ti dečko ne bi imao posao” – nemam bolji opis za situaciju prisutnu na stolu za reklamacije.
Odlučio sam se za ulogu kupca koji ne diže paniku, ne želi svoj novac nazad, već samo neki, bilo koji monitor u željenoj veličini, ukoliko je moguće ne marke „noname” i pri tom se ume i našaliti, što i nije red, rekao bih po pogledima oko sebe u ovako delikatnom debaklu.
Rezultat – ostvario sam popust nerealan i za Crni petak, dobio monitor u željenoj veličini, više klase i sa nešto brdo kablova koje bi u slučaju Dell-a morao da dokupim i otišao nazad u stan da se još jednom ismejem onom neprijatnom kupcu sa papira od sinoć čiju sam ulogu mislio da ću morati da odigram.
Srbija, zemlja u kojoj lutriju igraš i pri kupovini na sigurno, sanjaš samo na sopstvenu odgovornost, spreman si za ništa, a ne umeš baš dobro da podneseš ni kada dobiješ sve.