Negde između godina mladosti, kritička svest je postala buktinja koja mi ne da mira, tim plamenom se prošli, ovi ali i budući dani bodre. Između tih dana dana bavim se diplomskim radom, živim život kako to može mlada osoba u Srbiji, ili kako mora.
Ja sam Brajan Brković a ovako izgleda protekla nedelja u odrazu mog retrovizora.
Nedelja, 14. april 2019. godine
Prigrevica, Zemun.
Čini mi se da ovaj dan nikako nije mogao da počne bez sabiranja utisaka prethodnog. Probudio sam se u tišini stana, u kom sam prvi put, ali po otvaranju očiju tišinu je zamenila raznolika igranka utisaka pređašnjeg dana. April u Beogradu je predstavljao svojevrsnu katarzu nadahnutu borbom, na jedan dostojanstven način. Bili smo ispred Skupštine, i čini mi se da sam okvirna očekivanja o ovom datumu stekao slušajući svoje bližnje o njihovim putešestvijama tada, 5. oktobra 2000. To je bila njihova bitka za nas i našu budućnost, sada, 19 godina kasnije, kada se istorija ponavlja, nekako mi se čini da su u nama, svojoj deci, dobili neophodno pojačanje da te promene izguramo do kraja, na postulatima dostojanstvene borbe, jer jedino kao takva može promeniti percepciju društva, onu koja je nedvosmislena – da nam sve ovakvi i njima slični nikada ne vrate.
Dok pijem jutarnju kafu u podnevnim satima, gledam Aninu siluetu iz kupatila, razmišljam o svom odrazu na ekranu televizora, tu vidljivost su omogućili sunčevi zraci… zatičem na licu osmeh i olakšanje.
Olakšanje i osmeh su posledica desetina hiljada ljudi koji su bili sa mnom ispred Skupštine rame uz rame. Njihova nada u očima, uvek je bila i moja. Moj glas je na tim, slobodnim ulicama Beograda bio i njihov. A zajedničke su nam bile vrednosti, one civilizacijske – ljudskost, hrabrost i nepristajanja na ne-vrednosti, one koje već godinima sistematski urušavaju ovo društvo.
Šetajući Zemunom, isprepletanih prstiju, na putu ka Gardošu sreli smo nekolicinu turista. Dok su se moje i njene reči borile i pružale puniju sliku naših viđenja trendova, subkultura, kapitalizma i muzike, prošli smo pored prostorija Srpske radikalne stranke, i nikada mi nije bilo draže što vidim kako prošlost pošasno i galopirajuće stare ruine šalje u zaborav. Raspale fasade, zarđalog grba, nevidljivih slova, prazne slike koja je predstavljala putokaz koju će i ova današnja pošast slediti. A to je najveća kazna takvima i njima sličnim – smetlište istorije, zaborav i prošlost.
Opet smo se smejali, dok se sa Gardoša pružao prelep pogled, koji nije ni mario što smo nas dvoje i nekolicina turista tu, sva lepota je bila ispred nas, bez želje za ikakvim dodvoravanjem.
U povratku sa Gardoša sledio sam njen način, bez mobilnog navođenja, čisto istraživački, koračali smo ulicama Zemuna u potrazi za dobrim kolačima. Noge su nam bile teške, ali smo logično zaključili da je razlog tome zapravo puno srce zbog protesta, zbog ljudi na njemu, zbog ljudi sa prozora koji su trijumfalno bacali pocepane Informere (čini mi se da je jedino u tom obliku bio prihvatljiv, nalik na konfete) zbog onoga što smo osetili dok smo koračali svi zajedno Bulevarom Revolucije.
U poslastičarnici smo sačekali druga i saborca, koji je noć posle protesta ostao sa sestrom u Beogradu. Bilo je vreme za povratak u Novi Sad.
Beograde, vidimo se opet, uskoro…
Ponedeljak, 15. april 2019. godine
Ni ponedeljkom nije ništa bolje. Kako stišati ton utisaka? Ima li potrebe?
Posle jutarnjih rituala bilo je vreme da obiđem Filozofski fakultet u Novom Sadu. Prošetao sam do kampusa i Ulice Zorana Đinđića, uživao sam da lepe dane i sabiranje utisaka kombinujem na kafi u društvu saboraca i kolega sa tog fakulteta. To su mladi ljudi, koje vuče želja, entuzijazam, nekada i pomešan sa sanjarenjem, kritičkom svešću, preispitivačkim tonovima… To su kvalitetni ljudi koji još uvek nisu otišli „preko”, još uvek svi imamo grupe na Viberu sa prijateljima iz inostranstva, još uvek smo nepokolebani u borbi za koju neki tvrde da ništa neće promeniti, još uvek više verujemo iskrenostima jednih prema drugima u koracima na putu nego rečima sputavanja, još uvek vidimo i jasno osećamo kako će jednom ulice naših gradova biti slobodne, jer istina je jedna, i postaje imperativ kada laž postane svakodnevnica.
U večernjim satima trajali su dogovori povodom sastanka Saveta protesta „Jedan od pet miliona” u Novom Sadu. Termin je određen, ista je meta, rastojanje je nešto manje. Sastanak je u sredu.
Posle razgovora sa prijateljima, sakupio sam utiske na jednu gomilu, i primetio kako mi je doista čudno što više među ličnim utiscima nema mesta za one jezive izjave vladajuće interesne grupe, beskrupoloznim lažima državnih funkcionera, psihotičnim stanjima novopečenih DJ-eva.
Razlog što među utiscima nema gore navedenih je jednostavan. Njihove poruke nisu upućene meni ili nama, već isključivo jedna adresa dolazi u obzir, a to su ego i sujeta, posledice galopirajućeg ludila.
To je 21. vek kod nas: da javno, na televizijskim kanalima, laž orgija 24 časa dnevno. Da laž organizuju najviši zvaničnici ove države a serviraju je poslušnici interesnim i zastrašenim grupama. Jer sada se zna, i jasno je kao dan, da mi nismo deo njihove Srbije kriminala, laži i korupcije, već smo graditelji duha i obnavljači sistema vrednosti slobodarske Srbije, koja pripada svim njenim građanima.
Istina osvetljava i dekonstruiše svaku laž. A kule koje su zidane od cigala laži, padaju pred istinom, nepokolebljivo i nedvosmisleno.
Utorak, 16. april 2019. godine
Shvatio sam da dugo nisam pisao… Razmišljam, kako više ni lep i sunčan dan ne mogu da provedem bez misli o tome šta ovde ne valja, kako nešto promeniti, definisati sam sebi nove razloge za delovanje, a čini mi se da se uporno i svakodnevno pojavljuju. Shvatio sam da mi nedostaje vreme u kojem mogu da živim a da se ne obazirem na lošu politiku. Pitanje na koje pokušavam da odgovorim je iz kog razloga je toliki broj mladih ljudi apsolutno ravnodušan na to što im ona nudi. Ana je izjavila u jednom svom govoru kako je, izgleda, „Živim u Srbiji” postao izgovor za sve. Izgovor da zažmuriš, izgovor da ne primetiš, izgovor da se pomiriš. Kada se mirite sa realnim stanjem, oduzimate sebi svaki impuls za reagovanjem, samim tim svodite šansu za promene na manji procenat, jer pristajete na to da vi ne značite ništa. Pristajete da se odreknete društvene odgovornosti pod nametnutim okvirima za koje vam je neko rekao da su prihvatljiviji. Uvek pod sličnom vrstom paravana „ne želim ja da se bavim politikom, ne mogu ja tu išta da promenim” – to jednostavno nije istina, to je anestezija, jer u tom slučaju ta politika živi od vas, i verujte mi da se i te kako bavi vama.
Ovaj dnevnik sve više počinje da me podseća na neku vrstu vapaja. Ali zapravo utorak je takav. U Novom Sadu, posle druge kafe, ne one iz Starbucks-a, već domaće… Soundtrack današnjeg dana je Dave Bruback, kompilacija. Ne slušam ga često, zapravo slušam ga retko, ali kada ga slušam neverovatno smiruje. To je nekako danas preko potrebno, adekvatna i efikasna rešenja prilikom redukcije stresa prouzrokovanim realnošću.
Kasnije, na plejlisti se pojavljuje Bob Marley…
Sreda, 17. april 2019. godine
Sreda je počela ovoga puta nešto ranije. Tri sata posle ponoći. Opet se ne spava zbog košarke, opet je po gradskim soliterima veći broj upaljenih televizora, koji se naziru kroz prozirne zavese. Opet preko „bare” navijamo za našeg. Jokić vodi Denver kroz plej of NBA lige. Ove momente ne može oduzeti medijski inžinjering u Srbiji, ovi momenti predstavljaju nešto najbliže godišnjem odmoru u odnosu na sav niz infomacija koje se preko dana pojavljajuju na malim i velikim ekranima. Sa jedne strane Greg Popovich tkzv. Ludi Srbin, sa druge The Joker. Obojica mnogo više žive ovu igru nego što se ona uopšte igra. Jokić je briljirao, vratio je seriju na 1:1. Bio je to raj za oči svakome ko živi i voli košarku. Takvih je kod nas mnogo, jer je ovde košarka religija. To pitajte decu po kvartovskim terenima dok love po stoti put taj šut u poslednjoj sekundi poput Đorđevića, Teodosića i Bogdanovića, to pitajte starije koji su propratili najveće od najvećih sa ovih prostora. Posle ovakvih misli, za sekund me je stigao talas koji je porušio tu postavku o igri u mojoj svesti.
Razmišljajući o svetskom prvenstvu koje nam predstoji, o odabiru igrača, o potencijalnim povredama, o selektoru i priželjkivanju čuvene Mutine rečenice „Sve je to normalno”, nažalost probila se i misao u kakvom stanju će se praviti doček kada uzmu medalju? Da li nas čeka podeljenost i na tom dočeku? Da li će „Jedan čovek” biti spreman da krene šapom i po te zasluge? Da li će taj čovek uopšte i biti na vlasti? Da li je jednostavno moguće da za vreme tog prvenstva kao i svakoga do sada, te sve razlike nestanu? Ipak je kod nas košarka kult, a sport iskonski ventil, prostor u kojem sve razlike i barijere padaju, u čistoj borbi određenoj jasno definisanim pravilima. Bilo bi lepo kada bismo uvek navijali za nas, kao u slučajevima kada igra reprezentacija. Da volimo sebe isto onoliko koliko i Teovo dodavanje iza leđa za koji niko ne zna kuda je prošlo, Bogdanovu trojku sa devet metera, Jokićevo maltretiranje ostalih petica, ili Bjeličine fore sa kvartovskih terena, ipak je on profesor. Sve u svemu, nekako mi se čini da najviše poštujemo sebe kada reprezentacija igra košarku.
Posle jutarnje kafe, psihički sam se spremao za novo poglavlje u delovanju „Jedan od pet miliona” u Novom Sadu. Sastanak Saveta je bio uspešan. Deluje kao diskontinuitet, jer neće biti protesta do 3. maja u formi na koju smo navikli petkom, ali ono što sledi je zapravo prava borba i stajanje na crtu. Stay tuned.
Četvrtak, 18. april 2019. godine
Bio sam spreman za informacije o svim vidovima pritiska koji se dešavaju širom Srbije.
Bliži se petak a zajedno sa njim i putujući vašar po Srbiji zvani „Budućnost Srbije”.
Megalomanska potreba Aleksandra Vučića da u svemu bude „bolji, jači, brži” ili jedini, ili prvi, ili najveći, ili jednostavno sve, dovela je do toga da naš odgovor i glavna poruka postane – „Leči se”. Ima i ona druga – „Nisi sam”. Svedoci smo niza grubih prekršaja i kršenja ljudskih prava, zakona, Ustava… U sklopu kampanje „Budućnost Srbije” potrošene su abnormalne svote novca, koje su nesumnjivo mogle biti potrošene na goruće probleme ili istinski bitne stvari, ali mislim da ste o tome čitali dovoljno na društvenim mrežama kroz komentare vaših prijatelja, ali jednu od tih stvari valja uvek ponoviti – a to je da su te pare mogle biti potrošene na lečenje bolesne dece. Recimo. A ne na dnevnice ljudima koji su primorani da budu statisti ovom kolapsu ljudskih vrednosti na ovako javnom nivou. Ne znam koga sve od njihovih sledbenika jasno osuđujem, a koga zapravo sažaljevam. To je pitanje za sve nas… Neki poniženi i izmanipulisani ljudi će sutra ponovo biti protiv istine. Spremni da veruju u laž, ili da je brane.
Petak, 19. april 2019. godine
Dan opsade Beograda.
Od ranog jutra, broj informacija i njihov protok je bio impresivan… jasan pokazatelj beskropuloznosti režima. Prisiljeni honorarci, prisiljeni roditelji, članovi SNS-a na putu za Beograd. Prazna radna mesta i šalteri državnih institucija. Bal pod maskama tobožnje budućnosti Srbije. Povampirene vrednosti koje bi trebalo da su davno ostale u prošlosti oživele su u jednom danu. Autobusi na raznim punktovima po Novom Sadu, i to uglavom poluprazni, skrinšotovi poruka ogorčenih ljudi koji su morali da putuju sa vašarom za Beograd, gorčina jer se to dešava nama i ovde, ali i momenat trijumfa jer sve više i sve očiglednije ne pristajemo na takve mehanizme ucene.
Negde oko 15 časova krenuli smo ka Beogradu, na osnivačku skupštinu nove političke opcije – Stranke slobode i pravde.
I ono što smo na putu do Beograda videli je za nekoga bio čist poraz, za nekoga čist obraz. I nekako se borba svela na to. Njihov poraz ljudima počinje da znači čist obraz.
Slika u Beogradu: kolone ljudi su zombirano koračale ulicama grada u kojem su neki od njih prvi put. Delovalo nam je kao da bi adekvatna muzička pozadina bila pesma „Hodam sad kao zombi”. U jednom trenutku bilo je zaista tužno. Horde ljudi koje tumaraju ulicama spuštenog pogleda, namučenog izraza lica, držanja tela savijenog od rada od kojeg jedva preživljavaju. Ovo, dakle, jeste jedan nakaradni sistem koji nas je osiromašio i doveo u surovu egzistencijalnu borbu, a zatim cinično, kao na udici, ponudio mrvice ne bi li hodali putem nekakve budućnosti. Bilo je i mučno, ali sam imao neopisivu želju da im pričam o izrazima lica ljudi koji su bili na beogradskim ulicama 13. aprila, možda da bi znali da ni oni nisu sami, da postoji mnogo veći broj onih čije oči greje nada, onih čiji korak prati borba, onih koji su tu da se bore i za njih, za pravu budućnost, onih koji jednostavno imaju snage da se bore. Nedostatak snage ne znači uvek i krajnju osudu. Jer jednom odabrana solidarnost uvek je pobeda. Solidarnost kao trijumf izbora i volje naspram svih naših različitosti, pa čak i naših izbora učinjenih iz slabosti.
Kako je dan odmicao shvatili smo, baš kao i oni, da njih ne interesuje šta lažni čovek priča. Već oko pola sedam kolone ljudi su išle suprotnim pravcem od unapred zacrtanog od strane nekog koordinatora koji je dobio zadatak od svog šefa, koji račune polaže nekom tamo šefu koji svoje račune polaže Šefu…
Vraćamo se iz Beograda, još uvek su tu, vidno nezadovoljniji, nego kao kada su dolazili.
Bio je to trenutak u kojem smo jasno videli paralelu naših borbi. Siguran sam da su i oni. Barem veći deo njih.
Subota, 20. april 2019. godine
Subota uz kafu deluje kao dan kada je sumiranje utisaka prosto prirodni proces. Uz dobru muziku.
Nedelja za mnom, kao i prethodni dani, meseci, i nekoliko godina, prošli su nekako previše brzo… u istom pravcu. U trudu za nešto što istinski vredi, za čovečnost i plemenitost. Sa jedne strane neupitan je gorak ukus toga što najbolje godine naših života svesno stavljamo kao ulog u borbi protiv sistema vrednosti koji su knjiški primer diktature. Kako je rekla Tea Vukadin – „pasoš treba da služi za putovanje na odmor, a ne za beg iz zemlje”, kako je i Ana rekla „kod nas kada si student, večerom nekoga možeš da častiš jedino u menzi”. Iz svih tih razloga kampanja o nekakvoj budućnosti Srbije kao svoj jedini okvir u kojem će zaživeti ima okvir prošlosti. I proučavaće se na fakultetima i školama kao momenat u kojem smo konačno rasčistili sve račune prethodnih 30 godina. Kampanja za „budućnost” koju smo valjano platili razrušenim životima, iseljenom mladošću, krvavim košuljama, uplakanim roditeljima, skajp pozivima rodbini u inostranstvu, mukom zatvorenog i zatrovanog društva, i ta cena je takva kakva je. Da li smo je morali platiti toliko i u tom obliku? Verovatno nismo, ali svaka cena u borbi za slobodu i pravdu je baš takva cena. Posle nje se neke greške nikada više neće ponoviti, i to samo iz jednog razloga, jer znamo kako, koliko i zbog čega smo se borili. Oni koji budu pokušali opet isto čuće poruku, a poruka je jako jednostavna – na kraju krajeva ipak bude Istina.
Štivo za večeras – „Politika i zlo” profesora Čedomira Čupića.