Nedelja, 6. februar 2022. godine
Iskreno, mrzim nedelje. Nedeljom kao da se vreme zamrzne. Niti ima smisla da se nešto započne, a opet, kako nešto završiti – to bi trebalo da bude lenj dan, za odmaranje. Ovog februarskog, nedeljnog jutra je bilo čak 12 stepeni napolju. Da li je to previše za jedan zimski period? Verovatno da. Da li ću se žaliti na to? Apsolutno ne. Za početak dana idu kafa, doručak i stidljivo držanje za ruke ispod stola. Ne budim se često u Beogradu, ali kad se to desi volim da iskoristim priliku da šetam što više. Pogotovo ako imam teme za razmišljanje, kao sad. Još jedan od razloga zašto ne volim nedelje. Ne možete pobeći od sebe nedeljom. Kasni popodnevni povratak u Pančevo znači jednu stvar – viđanje sa drugaricama. Nismo se videle čak više od nedelju dana, što je za naše standarde gotovo pa nedopustivo. Mislim da se meni i mojim obavezama najviše zamera za to. Za kraj dana ostavljam višečasovno sviranje klavira. Par nedelja nisam imala vremena da sednem i sviram kako treba, a obično tek kada se vratim nečemu zapravo shvatim koliko mi je nedostajalo. Ovaj dan je bio ispunjen različitim emocijama, očigledno ima nešto u tom nedeljnom vazduhu koji izvlači osećajnu stranu mene. Ležem u krevet već prilično umorna, postavljajući sebi isto pitanje kao ceo dan: Da li ljudi zaista mogu vremenom da se promene ili je to samo još jedna u nizu laži koje volimo da pričamo sebi?
Ponedeljak, 7. februar 2022. godine
Ponedeljak je počeo jako i rano. Ustajanje u 6:30h za trening je nešto što nikada nisam očekivala od sebe da ću raditi, pogotovo ne ponedeljkom, ali evo nas. Tojest, evo mene. U kancelariju sam stigla oko 11h. Neke od prednosti feksibilnog radnog vremena – mogu da dođem kad hoću i na koliko hoću (ovo nije baš skroz tačno, ali volim da se pravim da jeste). Dan na poslu je bio bez stresa i veoma produktivan. Znaci win-win situacija. Ovakvi dani me podsete na to zašto sam krenula da se bavim IT-jem. Moj laptop, neprisušan izvor informacija i znanja na internetu, muzika, kafa sa šećerom i ja. Kafa sa šećerom je ključna. Mislim da sam negde od malena znala da ne želim da radim direktno s ljudima. Želim da pomažem ljudima, ali da budem čovek iz senke. Valjda volim da budem misteriozna… Ili samo ne volim ljude. Neuspeli šoping, vraćanje kući, pravljenje večere i pranje kose kasnije, eto mene u krevetu, a nije ni 22h. Sobu mi ispunjavaju lagani zvuci blues-a i miris sveće koju mi je Tanja poklonila za Novu godinu. Već osetim kako me umor stiže. Mislim da ću samo da pustim da se uspavam uz Blues Delight.
Utorak, 8. februar 2022. godine
Danas su poskupele karte u autobusima Pantransporta. Mislim da je sama ta činjenica postavila vajb celog dana. Zaista, 300 dinara povratna karta za studente??? Studente. Pa, mi nemamo pare. Okej, to je laž u mom slučaju. Radim u struci preko dve godine, ali sam i dalje student! Joj, možda ne bih trebalo sebe da podsećam na to od ranog jutra… Svakako – današnji dan je obeležen hejtom Pantransporta! Ja sebi volim da napravim posao i obavezu više nego išta na svetu. Pitaju na poslu ko će ovo da uradi – ja ću, ja ću. Moram nekad da ostavim taj štreberski stav iza sebe i da samo ćutim. Reče ona i nikad to ne uradi. Dan u kancelariji – dosadan i tmuran, ali posle sam otišla na piće sa drugarima. Pravimo finalne dogovore za putovanje na Divčibare u četvrtak. Radujte se! Ovaj dnevnik će samim tim postati makar malo zanimljiviji. Imam osecaj kao da nisam putovala sigurno pet godina, iako je to čista laž, ali prijaće promena ambijenta. Pritom bih jako volela da naučim da vozim bord. Dan završavam sama. Ovo pišem samo da bih mogla da zameram dečku. Da znaš da više volim kad se uspavam pored tebe.
Sreda, 9. februar 2022. godine
Hah, sećate se kako sam u ponedeljak ustala u 6:30h za trening? E, pa, jutros sam ustala u 5:00h.
I zapravo nije toliko strašno, ali ne verujem da može da postane deo moje rutine. Volim večernji period, sve što mogu ostavim da odradim kasnije u toku dana. Jutro jeste pametnije od noći, ali nije produktivnije. Danas zapravo imam da odradim mnogo stvari. Od sređivanja kuće, posla, pakovanja… Tako da je ovaj rani start imao smisla. Pitam se koliko kafa ću morati da popijem da bih preživela.
Danas mi je nedostajala mama. To nije nešto što često priznajem. Nekad se zapitam kako bi moj život izgledao da je ona još uvek ovde i nikad ne mogu da dođem do tog odgovora. Nekada nisam mogla da zamislim kako bi moj život izgledao bez nje, sada, osam godina kasnije, ne mogu da se setim kako je izgledao s njom u njemu. To verovatno zvuči tužnije nego što jeste, verujte mi. Činjenica je da krenete da zaboravljate stvari. Ali, suštinu nikada nećete zaboraviti. Vaši voljeni žive u vama. U kući imamo jednu rozu orhideju. Moj mačor, Zlatko, obožava da je raskopava i grize. Ali, čim procveta je magično ostavi na miru. Tu orhideju je moja majka kupila i stavila na mesto na kojem i dalje stoji. Svaki put kada pomislim da možda više nikad neće cvetati, eto je iznova. Deo mene je ubeđen da, na neki način, duh moje majke živi i dalje kroz tu orhideju.
Inače, popila sam jednu kafu.
Četvrtak, 10. februar 2022. godine
Koliko god imala godina, noć pred put uvek osetim ono dečije uzbuđenje koje mi ne da da spavam. Na Divčibarima nisam bila od osnovne škole i nažalost sada jako podseća na Kopaonik. Gomila fensi hotela i restorana, pola planine u gradnji. Neću biti ona osoba koja priča da je ranije bilo bolje. Nije. Svako vreme donosi nešto svoje – i ono loše i ono dobro. Problem je u tome što ljudi vole naviku. Taj izlazak iz kalupa je svima problem, ja to prva priznajem. Ako dovoljno dugo živite u paklu, on će vam postati normalno stanje. Ne kažem da treba tako, ali poenta je ista.
A u slučaju da mi ne verujete: dalisenekadboljezivelo.com .
Jedna od dobrih stvari kod Divčibara je ta što su bukvalno na sat i po vremena od Beograda. Put nam je bio u najmanju ruku interesantan. U jednom trenutku smo stali kod nekog restorana da bismo otišli od WC-a. Brzo smo shvatili da restoran ne radi već godinama, ali čovek koji se slučajno našao unutra je bio ljubazan i pustio nas je svakako da iskoristimo WC. Prostor je ogroman, a u drugoj sali postoji ogromna slika Čiča Draže. Jer, što da ne?
Plan za prvi dan je bio veoma jednostavan, raskomotili smo se u smeštaju i izašli da prošetamo. Za ručak smo seli u restoran pored staze koji se zove „DivčiBar”. Iskreno, bonus poeni za naziv. Kasnije smo igrali društvene igre lagano pijuckajući pivo pored kamina. Da li postoji bolji završetak dana?
Petak, 11. februar 2022. godine
Bord je najbolja stvar na svetu. Trebalo mi je celih pet i po minuta da se totalno navučem, a i celo moje društvo. Dan na snegu smo počeli negde oko 10h, a završili u 16h, s jednom kratkom pauzom za kafu. Pala sam negde između 40 i pola miliona puta, ali na kraju dana sam bila veoma zadovoljna svojim napretkom za jedan dan učenja. Za najsamokritičniju osobu koju poznajem to je veliko priznanje sebi. Očigledno rastem kao osoba. Hajlajt dana je definitivno čovek koji nam je iznajmio opremu. Ima bord na kojem je iscrtan Isus Hrist. Ne, ne šalim se. Ispričao nam je celu priču iza borda i čak bacio foru: Dok se vozite on vas čuva. Spomenuo nam je da često dobija kritike za taj bord, a i za tu foru. Iskreno, nismo se mnogo začudili.
Dan je bio savršen. U svakom smislu. Vreme je bilo prelepo – toplo, sunčano, a sneg svuda oko nas. Društvo sjajno i totalno raspoloženo za sve aktivnosti. Ovakvi dani me podsete na to da je život vredan dobrog življenja.
Na stazi su defintivno dominirala deca, uzrasta jedva četiri-pet godina, a u našim očima kao da su već spremni za zimsku Olimpijadu. Pet početnika na bordu i jedan profi skijaš su verovatno na prvi pogled bili recept za propast, ali na kraju dana smo svi bili oduševljeni napretkom koji smo postigli. Jedini problem su bile sve povrede i modrice koje smo zadobili od silnog padanja. Sutra će sigurno biti ozbiljne upale mišića.
Subota, 12. februar 2022. godine
Ovo je Srbija. Postoje dve staze na Divčibarima koje drže dve različite firme. Samim tim, morate da imate dva različita ski pass-a… Pritom, staze su kratke i međusobno nepovezane. Ovo je Srbija…
Ovaj dan smo počeli malo kasnije, ali u istom raspoloženju. Svi smo bili spremni da pokidamo na stazi iako je danas bilo tmurnije i hladnije vreme. Slučajno naučene veštine od juče smo usavršavali presluškujući hipi instuktora borda. Moram priznati da nam nije mnogo pomogao. Dakle ostali smo prepušteni sami sebi. Kao i uvek u životu. Nakon šest sati besumučnog penjanja i spuštanja (bez ski pass-a jer ni bus plus ne plaćamo) shvatili smo da smo definitivno bili najbolji na stazi. Što nas je dovelo do daljeg zaključka da je ova planina premala za nas. Alpi, spremite se.
Grupa od šest ljudi, u proseku 25 godina starosti, uveče je, naravno, odlučila da ide na kliskanje. U bolovima od padanja, a i od starosti, to definitivno nije bila najbolja ideja. Volim ljude koji ne shvataju život preozbiljno. Kad i pored svih problema i prepreka koje se nametnu, ostane bar mala doza tog nevinog, dečijeg duha.
Jer šta smo ako ostanemo bez toga?
Autorka je programerka, štreberka, majka žutog mačora, letnje dete, ambivert, a neki bi rekli izgubljena u vremenu i prostoru 🙂