Nedelja, 24. novembar 2019. godine
Rano jutro. Čujem vetar i dalje duva. Nadala sam se suncu ovoga jutra. Ćerki je danas 22. rođendan. Sećam se zbrke i jurnjave u bolnici pre 22 godine, iščekivanja i želje da se sve što pre završi. U ovom trenutku osećam sličan grč u stomaku, neizvesnost, iščekivanje. Završava fakultet i pravi planove da ode odavde. Podržavam je, ali mi knedla stoji u grlu.
Muž se lagano budi, uvek sa osmehom na licu. Nikada to nisam razumela, ali on ne zna drugačije. Miris kafe i rođendanska pesma su dovoljni za osmeh. Obožavam jutra sa njim. To su retki trenuci kada smo sami, razgovaramo i pravimo planove. I naš pas, razmaženko, tu je da dopuni jutarnje rastezanje po krevetu. Malo i veliko dete dolaze u sobu, ljubakamo se, grlimo, čestitamo rođendan.
Veliko dete podseća da u 11h idemo da postavljamo izložbu. Nema lenčarenja. Otvaranje izložbe fotografija o ženskom aktivizmu je zakazana za sutra. Ponosna sam na svoje dete, a često kažem da je aktivizam nasledila na mene. I bolja je od mene.
Ostavljam fotografkinje i njihov umetnički svet, a ja jurim da još nešto nabavim i spremim sve za goste koji dolaze večeras. U stvari, nisu to gosti, to je moja proširena familija. Posle podne mi protiče u laganom spremanju raznih špecija i ukusnih šareniša, što bi moja kuma rekla. Veliko dete je odlučilo da večeras upozna familiju sa svojim dečkom. Objašnjava mlađoj „Videćeš kako to izgleda, nemoj ništa da zaboraviš”. Smejemo se. Rano predvečerje i svi su tu. Važno je imati prijatelje sa kojima možeš da slaviš divne trenutke, da plačeš kada se tako osećaš, da se osloniš na njih kada je to potrebno.
Divno provedeno veče, uz smeh, pesmu, dobro piće. „Ponoć već je prošla, vreme da se spije…”
Ponedeljak, 25. novembar 2019. godine
Probudila sam se sa jakom glavoboljom. Temperatura povišena, a grlo se „zatvorilo”. Trebalo je da idem na posao, ali ipak odlučujem da ostanem kod kuće. Zovem menadžerku da joj javim a od nje dobijam „OK!” OK je što mislim na druge, radim sa decom i neću da prenosim viruse, OK je zato što mislim da je nepristojno da idem ovakva na posao. OK je i to da imam pravo da odem na bolovanje kada se osećam loše.
Poučena iskustvom stajanja i čekanja po čekaonicama naše bolnice, hvatam se telefona da pokušam da zakažem pregled. Nakon 15 minuta uspevam da dobijem centralu i kažu mi da je prvi slobodan termin kod moje doktorke 9. decembra! OK. To znači da ću ipak morati da čekam u čekaonici, ali odlučujem da u ovakvom stanju ne krećem. Iskoristiću svoje pravo od tri dana za dostavljanje potvrde o privremenoj sprečenosti za rad. Odlučujem da ostanem u krevetu do večeras i pokušam da se izlečim kako znam i umem.
Večeras sedam mladih fotografkinja i aktivistkinja za ženska prava otvaraju izložbu „Efekat realnosti” u izložbenom prostoru KomunikArt-a povodom Međunarodnog dana borbe protiv nasilja prema ženama. Organizacija FemPlatz, čija sam jedna od osnivačica, pomogla im je da realizuju tu ideju. Fascinirana sam lakoćom sa kojom su devojke rešile i realizovale sve korake u planiranju i pripremi izložbe. Bez preterane drame, solidarno, zajednički, s ozbiljnim zadatkom, uspele su svojim fotografijama i kreativnošću da pokažu sa čime se žene danas suočavaju. Rad sa mladima je fenomenalan i potrebno je češće ih slušati.
„Hej, gde si?”. „Evo, mama, još u Beogradu, radim, javljam se kasnije!”. „Ali zakasnićeš na otvaranje sopstvene izložbe”. „Ne brini, mama, stižem!”. I stigla je, samo sam se bez razloga nervirala. A to mi je valjda u opisu posla.
Veče je proteklo divno. Čak ni mali nesporazumi koji su pretili da nam unesu nemir nisu opstali u ovoj sjajnoj atmosferi. Smeh, podrška, pohvale divnih ljudi, naših saradnica, prijatelja, rođaka. Dete prezadovoljno. Uspeh, pomislila sam.
Utorak, 26. novembar 2019. godine
Ustajanje mi uvek teško pada. Imam utisak da stalno nešto moram. Ovog jutra moram kod lekara da otvorim bolovanje. Stižem u lokalnu ambulantu, a medicinska sestra na šalteru me dočekuje sa pitanjem: „Da li imate zakazano?”. „Nemam. Doktorka ima prvi slobodan termin za dve nedelje, a ja bih da otvorim bolovanje. Ali prvo da me doktorka pregleda”. „Dobro, ali moraćete da čekate”. I tako dok sedim u čekaonici, razmišljam kako li je nekim starijim ženama, koje žive u udaljenim mestima, do grada imaju dva autobusa dnevno, i možda nemaju telefon. Kako li se prema njima ponašaju? Jeza me hvata od sumanutih pokušaja države da uvede neki red. Decu lečimo donacijama i SMS porukama, a lekara sve manje. Svi su negde otišli i svi pokušavaju da se snađu u drugim zemljama. Super. Lečićemo se sami. Ili će nas lečiti oni koji su diplomu kupili, koji su priučeni.
Nakon dva i po sata čekanja ulazim u ordinaciju i još brže izlazim. Imam papir. Dobila sam i uput da vadim krv, ali za danas je dosta.
Već danima nemam vremena da detaljno pročitam aktuelne vesti. Kao nožem me je presekla vest o zemljotresu u Albaniji. Posebno sam osetljiva na ovu temu od kada se 2010. godine desio zemljotres od 5,4 jedinica RS u mom rodnom gradu, Kraljevu. Kada sam tog jutra stigla u Kraljevo, gledala sam razrušene kuće, ambare, ljude koji pognute glave negde jure, negde po koji jauk. Vozila sam polako, da zapamtim sve, da prebrojim i bila sam potpuno očajna. Godinama sam se pitala kako žive svi ti projektanti, građevinci koji stalno štede na materijalu, armaturi. Tražim snimke iz Albanije, poznate slike, razrušene zgrade, ljudi kopaju, još uvek se traže živi u ruševinama, a javljaju da ima već 20 nastradalih.
Ostatak večeri sam provela čitajući i proučavajući seizmološke promene na Balkanu. Nije da sam paničarka, ali bolje je da znam.
Sreda, 27. novembar 2019. godine
Još jedno ustajanje u zoru. Moram do 8h da izvadim krv. Napokon je vetar prestao da duva. Novembar i sunce, kakva privilegija.
Kroz gužvu u čekaonici, prilazim šalteru. „Niste zakazali!”. „Znam, nisam, doktorka mi je rekla da je hitno, potreban joj je nalaz da bi mi dala terapiju. I da, rekla je da će rezultati biti gotovi za deset minuta”. Sestra odgovara: „Ona mi je neka doktorka, ali ja sam dobra žena pa te neću vratiti, vidim da ti nije dobro. Što ne plaćaš participaciju?” „Donorka organa”, kažem ja. Uvek me iznervira kad me to pitaju, a pitaju uglavnom iz znatiželje. Šifre za kancer, dijabetes i druge kategorije koje ne plaćaju participaciju valjda viđaju često i njih znaju. A ova valjda nije tako česta, na žalost. I tako zahvaljujući dobroj ženi na šalteru uzeh rezultate krvi za dva sata.
Došla sam kući umornija nego kada nisam na bolovanju. Albanija u fokusu na vestima. Broj poginulih se povećava. Izvučena žena iz ruševina nakon 24h. Novine sam prestala da čitam, uglavnom zbog sadržaja, a posebno zbog senzacionalističkih naslovnih strana. Sve me nervira i užasno je čime se sve ljudi služe radi profita. Aferu Krušik pratim od početka. Neverovatno je kako se u ovoj zemlji stvari obrću u smeru koji odgovara isključivo aktuelnoj vlasti. Aleksandar Obradović je za mene heroj, čovek sa izuzetnom hrabrošću. Videćemo kako će se ovo sve završiti.
Četvrtak, 28. novembar 2019. godine
Kišno i tmurno jutro. Budna sam, ali provirujem ispod pokrivača sa namerom da provedem dan na istom mestu. Nemam mnogo dana u godini kada sebi mogu da priuštim ovakvo lenčarenje. Probaću da što kasnije uključim TV i odložim nerviranje.
Ne uspeva mi. Muž me stalno kritikuje i kaže da ujutru gledam vesti jer sam zavisnica i moram da se iznerviram. Možda je i tako. Na žalost, nemam neki izbor informativnih kanala. To je taj medijski mrak u kome živimo. Jutarnje vesti: „NIN se pojavio bez naslovne strane u štampi”. Naslovna strana od pre neki dan je uzburkala javnost, donela negativne kritike od državnog vrha, a g. Prvorođeni se već prenemagao kako je sve upereno protiv njega. Osećam mučninu od tog kukanja i prenemaganja. Drugovi moji, to se zove cenzura i nemojmo je nikako drugačije zvati! A naredna vest već obećava – vlasnik poljoprivrednog gazdinstva u Staroj Pazovi, kome su zaplenili ogromnu količinu marihuane, zvao predsednikovog brata. I nemojte, molim vas, da nešto aludirate.
Srećom pa u mom životu postoje ljudi koji me svakodnevno uveseljavaju. Sanja me je zvala i rekla da će mi ostaviti svoj auto kako bi mi olakšala svakodnevno putovanje u Beograd, na posao. Popodne je dogovoreno za kratku kaficu sa Majom. Dotakle smo se priče o visini plata koje smo u životu imale. Zanimljivo je da sam 2004. godine imala veću platu na istom radnom mestu kao i sada. Baš smo napredovali.
Petak, 29. novembar 2019. godine
Danas opet moram kod lekara. Kontrola, zaključivanje bolovanja, čekanje u redu. Ne ustaje mi se iz kreveta. Doktorka vesela, skoro koliko i ja, pita da li da mi produži bolovanje. Srdačno joj se zahvaljujem na ponuđenom produženom vikendu, ali ne. „Znate li doktorka koliko prima platu radnik kada je na bolovanju?”, pokušavam da se našalim. Bolovanje u slučaju krajnje nužde.
Nego, danas je Dan Republike. Pripadam generaciji koja je među poslednjima polagala pionirsku zakletvu. Koliko sam samo bila srećna kada sam dobila kapu, maramu i značku. Značku nisu svi dobijali.
A danas je i Crni petak, dan kad su tržni centri i prodavnice prepuni ljudi, a cene su kao snižene. U međuvremenu su se vlasnici dosetili i petak produžili na ceo vikend. A radnici koji rade vikendom su plaćeni kao i svakog drugog dana. Nisam sigurna kakva je to zakonska rupa, ali znam da je istina.
Posle podne je rezervisano za lenčarenje za porodicom, gledanje serija i grickanje kokica. Kakva uživancija.
Subota, 30. novembar 2019. godine
Danas malo dete ima takmičenje u Novom Sadu. Trenira ritmičku gimnastiku i ozbiljno je dobra. Muž se budi prvi, kuva kafu i uz pesmu se lagano sprema. A ja, kao i bezbroj puta do sada, moram da propustim takmičenje, jer radim drugu smenu i ne stižem. Mnogo sam toga propustila jer sam u poslednjih osam godina radila svaki vikend. Obećala sam sam joj da ću sledeće godine ići na svako takmičenje, jer neću raditi vikendom. Sada i javno.
Nikada nisam pisala dnevnik. Sve sam pakovala u fioke u glavi. Kada bih lagano otvarala svaku i pretočila u pisane reči, verujem da bih imala svašta zanimljivo da ispričam.
Autorka je rođena u Kraljevu, živela u Beogradu, a već osam godina je Pančevka. Aktivistkinja i borkinja za ženska prava. S nadom da ćemo u budućnosti svi/sve imati iste mogućnosti i prava