Nedelja, 23. januar 2022. godine
Kroz prozor dopire mutna svetlost, stanje obamrlosti polako popušta. Na podu silueta mačka okamenjenog u bezvremenoj pozi sfinge. Ne obazire se na moje pozive. Nekada je nedeljno jutro mirisalo na supu. Kasnije mi je nedostajalo to što ne miriše. Sada mi je nebitno. Kao i obično, ustajem pre ostalih. Tihi doručak i kafa uz preplitanje različitih kanala. Najčešće završim gledajući reportaže iz neke severne divljine. Aljaska, Sibir, Grenland… Beg od konvencija, apsurda političke korektnosti i gušećeg komfora. Palac automatski krstari ekranom telefona. Nigde ništa, svet još spava. Prija mi to, nakon jučerašnjeg dana. Vreme polako odmiče, kuća se puni zvucima. Razgovori, smeh, sitne obaveze. Napolju kašasto vreme. Sivilo, vlaga, vetar, nije čak ni hladno. Palim peć u radionici i spremam nataloženi nered. Nakon što sam pre neki dan spalio FI sklopku pokušavajući da popravim nepopravljivo, ponovo imam struju. Slušam jedinu radio stanicu bez višestrukog ponavljanja najnovijih bezličnih, ispraznih hitova. Regenbogen 2, Duga 2. Izgleda da je urednik mojih godina. Retko gde se još mogu čuti ekipe iz Sijetla i ostala muzika devedesetih. Čak se obradujem i Alanis Moriset. Kao kad nakon puno godina sretneš nekoga iz gimnazije sa kim si jedva bio na „zdravo, zdravo”. A sada, rod rođeni. Kasnije porodično gledanje spin off-a Karate Kida. Podsećanje na nevino navijanje za pravdu, ili bar ono što nam je kao pravda predstavljano. Dramaturški neočekivano dobro, majstorski predstavljena višeslojnost naizgled dvodimenzionalnih likova. Veče dolazi. Ipak sam uspeo da se odmorim.
Ponedeljak, 24. januar 2022. godine
Gnossiene. Ako bih mogao da projektujem osnovno stanje svog duha, bio bi to kaleidoskop impresionizma, vrteška uz zvuke Satijevih kompozicija. Zato sam gorepomenutu pre nekoliko godina izabrao za buđenje umesto uobičajenih digitalnih jerihonskih truba. Nuzefekat je da svaki put kada, nekada mi dragu melodiju, čujem preko dana, skočim sa osećajem da kasnim. Rutinsko spremanje i odlazak u noć, izvinjavam se, jutro. Tridesetominutnu vožnju do posla koristim za unutrašnji razgovor sa cenjenim prijateljem. Refleksija, introspekcija, suočavanje sa samim sobom. Ipak je lakše kada o tome razgovaraš sa psihijatrom, čak i kada nije prisutan. Volim ovaj put. Relativno malo saobraćaja, polja, brda, uspavana sela. Izlaskom iz šume, preda mnom se otvara dolina Majne i Lor. Idilični gradić u kome je, po legendi, nastala priča o Snežani. O patuljcima nije bilo reči. Ispred ordinacije već čekaju pacijenti. Iako zvanično otvaramo u osam, puštam ih unutra. Nekako mi je uvek žao ljudi koji čekaju. Prvih nekoliko boluju od multiple skleroze. Ulaze samostalno. Neki sa blažim, neki bez vidljivih simptoma. Redovno pregledani, snimani, kontrolisani, lečeni. Poslednjih 20 godina su bile terapijska prekretnica. To se najbolje vidi na onim koji su oboleli ranije. Većina njih ne može da ustane iz kreveta, spastični, inkontinentni, neretko sa psihičkim smetnjama. Srećom, terapija je u međuvremenu toliko napredovala, da novooboleli imaju velike šanse da nesmetano žive i uživaju. Bar u Nemačkoj. Kolege iz Srbije kažu da je tamo drugačije. Verovatno kao i sa drugim stvarima, tridesetogodišnje zakašnjenje. Jedna od pacijenata je, recimo, Helga. Isto smo godište. Srećom, nije teško pogođena. Pomalo me podilazi jeza kada gledam tu odraslu ženu sa prvim znacima starosti ispred sebe. Poneka seda vlas, mreža bora oko očiju. Istovremeno mi je i žao… Kao da gledam celu svoju generaciju i pitam se, šta nam se to desilo? Često mi je lakše da se razumem sa vršnjacima nego sa sunarodnicima. Danas nema spektakularnih slučajeva, mahom kontrole, male promene terapije, poneka topla reč i pažnja. Ovo poslednje je manjak od koga većina pati. I zahvalni su kada je dobiju, iskreno zahvalni. Poslednji koga vidim nije bolestan. Predstavnik velike farmaceutske kompanije. Ljubazan čovek sa dobrim produktom. Pošto sam i sam mogao da završim na njegovom mestu, uvek ga, kao i ostale njegove kolege, dočekujem sa poštovanjem. Pita me da li sam zainteresovan za kongres u Barseloni. Kao da me kroz one tmurne oblake nad Lorom obasjalo sunce Mediterana… Da li sam posle karantina, dez- i informacija, vakcina i antivakcina, zainteresovan da kao Lord Bajron probijem krug i odem na jug? Gde treba da potpišem? Ostatak dana ništa nije uspelo da pokvari. Reče, doduše, da još nije sigurno i da fizičko prisustvo zavisi od epidemiološke procene. Svejedno je, kao da sam već tamo.
Utorak, 25. januar 2022. godine
Danas se budim pre Gnossiene. Opet mrak, spremanje, kafa i vesti. Klasična siledžijska akcija na istoku. Nadam se da se radi o paradi, treba pokrenuti industriju. Večita istina iz Gvozdene pete Džeka Londona. Ostatak je mešavina senzacionalizma, strane i domaće golotinje i ostalih gluposti. Na putu do posla, ispred mene nezaobilazna kamiončina. Dok se vuče, polako mi kuva u želucu. Smiruje me sećanje na reči bivšeg kolege „On je na radnom mestu”, govorio bi u sličnim situacijama. Raspoloženje se popravlja sa prvim zvucima Books for Boxes Maximo Parka, moderni brit pop. Moderni? Klinci rođeni 2003. su već punoletni. Koristim nekoliko stotina metara pravog puta i ostavljam radnika i njegovih četrdeset tona iza sebe. Sledi nekoliko sati slika sa izložbe. Delirantni gospodin sa izbezumljenom suprugom. Sledi dementni bračni par. Mladić sa iregularnim, stereotipnim pokretima zbog kojih mi se pre nekoliko meseci dizala kosa na glavi. „Sve je počelo nakon korone…” Sećam se diferencijalno-dijagnostičkog burureta u sopstvenoj glavi… U međuvremenu ga gledam kako igra svoju predstavu. Psihosomatika i disocijativni poremećaj. Apsolutno uredni nalazi… Razgovor sa centralom u Nirnbergu. Postoji problem sa obračunom nekoliko pacijenata koji su mi upućeni preko centrale za termine. Nekad se dugo čeka na specijalistu. Ne znaju da mi kažu šta da napišem u obrazloženju obračuna. Upućuju me na Minhen, tamo su vispreniji. Dobijam upustvo sa odgovarajućim kodovima. Spoznaja da „Enigma” i dalje radi u meni izaziva pozor. Putuj Selma… Prozivam sledeću pacijentkinju koja mi objašnjava da joj nije drago što nije duže sedela u čekaonici. Kod mog prethodnika je često čekala i po dva sata, ali je to vredelo, jer bi se posle ispričala sa njim. Nije joj teško padalo to vreme, ponela bi knjigu da čita… Uz maksimalno uvažavanje i eufemizme pokušavam da joj objasnim da nisam tu da bi sa njom ogovarao komšiluk, da za razliku od prethodnika pokušavam da se držim medicine bazirane na dokazima, da su efikasnost i poštovanje tuđeg vremena podjednako važni kao i dobrobit pacijenata… Nastavlja svoju priču o žiganjima, probadanjima, vrtoglavicama… U nekom trenutku se nazire kraj radnog dana. Biram alternativni put do kuće. Vijugav, kao u pesmi Bitlsa, nisam bas raspoložen za ljude. Ovde je malo vozila, više zabačenih sela i šumaraka. Sunce Barselone sija još samo iz nekog krajička mog uma. Ostatak dana prolazi u sitnim samozaboravima.
Sreda, 26. januar 2022. godine
Dok vozim ka poslu, sa leve strane prolazi voz. Duga, teretna kompozicija. Podseća me na dedu. Iz magle izranja njegov osmeh i vedre, plave oči pod čupavim obrvama ispod železničarske kape. Sledi čitava povorka rascvetalih voćki, toplih uskršnjih jutara, mirisa katrana kojim su s proleća mazani apatinci na obali Tamiša… Ceo jedan efemerni, davno prošli svet. Često se upitam, da li je sve to moralo da nestane? Jasno je da neke iluzije blede odrastanjem. Ipak, izgubili smo više od toga. Pokretne slike praške škole zamenjene holivudskim blokbasterima. Svetla poslednjeg vagona nestaju u retrovizoru.
Teambesprechung. Šta sve možemo bolje i efikasnije. Prvi pacijenti. Stariji dementni gospodin. Žena mu je u toaletu. Pozivam ga da sedne u ordinaciju, misleći da možemo i bez nje. Prijatan je, ali potpuno izgubljen. Bacam pogled na rezultate testova i ustajem da potražim njegovu ženu. Kaže da je sa lekovima mnogo bolje, samo ponekad vrišti noću i steže joj čvrsto ruku. Samo, sve je zaboravniji. Skener glave pokazuje atrofiju i vaskularne promene. Radim duplex vratnih i moždanih arterija. Objašnjavam im nalaze. On ustaje i duboko mi zahvaljuje dodirujući mi rame, više puta. Ne znam čime sam to zaslužio. Dijagnoze sledeće pacientkinje su epileptički napadi i mentalna zaostalost. Prostodušno, nasmešeno lice. Prethodni put je imala napade i promene u EEG-u. Povećali smo dozu lekova. Novih napada nije bilo, EEG još nije „čist”. Na moj predlog da dalje povećamo dozu, odbija. Oseća umor, pročitala je da je to moguće neželjeno dejstvo. Zašto da povećamo dozu ako nije imala nove napade? Touche. Toliko o mentalnoj zaostalosti. Ređaju se dalja lica, dalje dijagnoze. Polineuropatije, arterijske stenoze, šlogovi… Jedan od poslednjih se žali na povremenu utrnulost ruku. Sportski tip, stolar, mauntinbajker. Provodimo više vremena pričajući o zajedničkim hobijima, stolarskim mašinama, single trail-ovima u okolini nego o njegovim tegobama. Ipak, ne uklapa mi se sve u priču, ono na šta se žali nije u skladu sa nalazima. Pita da li mogu da mu produžim bolovanje. Trenutno nema posao, treba mu zbog zavoda za zapošljavanje… Poslu nikad kraja. Kao završnica sledi obilazak dve starije pacijentkinje, obe sa parkinsonom, u domu. Čisti, svetli hodnici, uredne sobe, ljubazno osoblje kod kog se raspitujem o stanju dveju dama. Jedna odavno ne može da hoda, tresu joj se ruke, udovi su ukočeni. Seća se da sam je već posećivao. Na pitanje da li mogu još nesto da uradim za nju, kaže, ništa. Vidim to i sam. Barem može da se okrene u krevetu i samostalno pije. Pre nekoliko meseci ni toliko. Druga sedi za stolom sa nekoliko starica. Jede kolač i pije kafu. Nije raspoložena da priča, smetam joj i to mi jasno stavlja do znanja. Sestra kaže da više ne halucinira i ne udara sustanare.
Četvrtak, 27. januar 2022. godine
U Pančevu deci u porti dele perece. Danas je jedan od onih dana kada sve funkcioniše. Stižu odgovori na razne upite od različitih ureda, institucija i firmi. Za kratko vreme se ugovaraju sastanci, termini, rešavaju nedoumice. Svi predusretljivi, profesionalni, ljubazni. Izvinite, hvala, molim. Čak me i dugi dan u praksi, neprekidnih devet sati, nije samleo kao obično. Dok pišem ovo, slušam neumrli glas Vlade Divljana i njegovo Odnesi me. Ceo dan je bio u tom štimu. Harmoničan, pristojan, setno pozitivan. Podseća me na miris petkom sveže kupljenog Politikinog Zabavnika, rascvetale kestene u Ulici JNA i sladoled kod „Popovića”. I sa klijentelom je išlo lako, čak i sa komplikovanima.
Uveče dolazim kući. Proveravam mejl i nalazim poruku kao iz „Monopola“. Otprilike: „Osvojili ste prvu nagradu na…” Pre nekoliko meseci sam poslao fotografiju na konkurs oblasne turističke agencije, koja započinje promociju regiona. I, kako mi javljaju, osvojio prvo mesto u kategoriji „Ljudi”… Jednog letnjeg predvečerja smo po reci tražili osveženje. Pramac ka zalasku, kapljice sa vesla prave savršene krugove na vodi koja se preliva kroz vreme i prostor… Sa jedne strane me obuzima osećaj zadovoljstva zbog priznanja. Sa druge, udarac kao šibom. Zašto nismo bili dovoljno dobri svojoj zemlji? Šta je trebalo da uradimo još? Zašto tamo nije bilo mesta za poštene, iskrene, napredne… Zašto bivam nagrađen za fotografije Majne, a ne Tamiša? Danke Deutschland, najiskrenije. Verovatno je to tuga koju ćemo svi mi koje su otišli, poneti glavnim sokakom.
Petak, 28. januar 2022. godine
Gnossiene svira poslednji put. Ove nedelje. Vožnja petkom uvek protiče opušteno. Mnogo ljudi radi skraćeno radno vreme. Zapravo, mnogo ljudi gleda da ne radi. Sveti vikend raste kao testo. Sećam se, pre nekoliko godina se na klinici povela priča o preopterećenosti dežurnih lekara vikendom. Vizite, prijemi, razgovori sa rodbinom… Sve spadne na jedno, dva slova. Predloži neko da sekretarice dolaze i subotom, koliko da se administrativni posao, diktati i nalozi ne nagomilavaju. Reakcija sekretarica je bila: „Niko normalan ne radi vikendom!” Iz misli me budi… Ne znam kako da nazovem tog čoveka. Zastaje pri uključivanju u kružni tok, gleda u mene, koji sam već unutra i krene… Kao malouman. Od tog trenutka sve kreće. Softver u praksi se neprestano blokira. Pacijenti koji na svoju ruku menjaju dozu lekova. Osoblje koje zakazuje sumanute termine i još sumanutije preglede. Uzaludno pokušavam da dobijem nekog na neurohirurgiji, ne bi li pacijentu zakazao pregled pred operaciju. Zove kćerka onog delirantnog nesretnika kog sam pre neki dan poslao na psihijatriju. „Draga Saveta…”, a meni čekaonica puna, gori pod nogama. Izlazim iz ordinacije da prozovem jednog od poslednjih za danas… Napolju sija sunce.
Subota, 29. januar 2022. godine
Sveti dan za nabavku. Od svežeg peciva u pekari, preko hrpe namirnica da ne bismo za vikend slučajno ostali gladni. Nisam dobro spavao noćas, a probudio sam se po navici rano. Napolju svega dve nijanse sive, nebo i zemlja. Odlazim po treći put do jedne radionice kojoj uvek nedostaje neki deo da bi mi popravili to što treba. Izgleda da ću morati i četvrti. Za večeras najavljuju olujni vetar. Biće propast sveta. Šta bi tek rekli da dune košava…. Na televiziji reportaža o Haitiju. Rat bandi i patnja stanovništva, bezumno nasilje. Jedini svetionik je bolnica Lekara bez granica. Operišu osamnaestogodišnjakinju sa ustrelnom ranom kuka. Osećam mučninu, ne zbog zahvata. Vetar napolju duva sve jače, možda ipak poleti neki crep. Barem da nešto prekine tišinu.
Autor je lekar na trajnom radu u nemačkoj provinciji