Nedelja, 1. decembar 2019. godine
Već treći dan pokušavam da ga dobijem. Zovem Sandru. Ona po dobrom starom običaju nervozna dok u pozadini trešti EKV „Oči boje meda”. Mrzovoljno se javlja i kaže: Opet me zoveš, šta ti treba?
Ja usplahireno pitam da li se čula sa njim? Negativno odgovara i kaže neće da se javi. Počinjem da vičem na nju da niko ne može da ga dobije. Prekidam vezu i vrtim se po sobi kao lav u kavezu. Zovem Kinkyman-a. Pitam njega da li se čuo sa njim. Uspavanim glasom potvrđuje da jeste ali par dana ranije. Tada mu je odneo nešto. I od tada ništa. Rešim da se smirim, ali nekako mi ne ide. Ubeđuju me moji da je to još jedna od nadurenih faza Borinog života. Javiće se čim ga prođe. Čekam… a kroz glavu mi prolazi možda su se aktivirali njegovi pejzaži u magli.
Ponedeljak, 2. decembar 2019. godine
Ružno jutro. Kiša, vetar, hladno. Ali kafa nekako anulira to sivilo. Na pola ispijene šoljice zvoni telefon. Poznati broj, topli glas Milutina dobrog čoveka i komšije. Raspituje se kako smo, padne pokoja šala a onda ozbiljno pitanje „Da li smo se čuli sa Borisom?” Otac i majka danima pokušavaju da ga dobiju. I oni su u ubeđenju da je ljut. Možda je stradao još jedan telefon u naletu besa. Učtivo završavamo razgovor. Borisova ljutnja je nasledna, svi je u familiji imamo, znaš ono svi smo u pravu i niko da popusti pa ko jarci na brvnu. Ali me ipak prolazi neka jeza. Dogovorili smo se da se vidimo ove nedelje na ručku jer mnogo toga ima da mi priča o vremenu provedenom u Istražnom zatvoru. Inatio se čak i sa državom. Zvučao je srećno kada smo se čuli. Ma javiće se…
Utorak, 3. decembar 2019. godine
Čitam tekstove o posledicama zemljotresa u Albaniji, o novim potresima. O sudbinama ljudi i načinu stradavanja. Bože, koliko je malo potrebno da se uništi sve što godinama stvaramo. Dovoljno je da Zemlja kašljucne ili da se malo protegne i nestade sve u jednom minutu…
Savremeni način izveštavanja je dobar a nekada i opterećujući, mnogo detalja slika sa terena, opisa, vesti iz minuta u minut, a možda i mi emotivci to tako doživljavamo, bol patnju… Nekad i manjak pažnje i razumevanja može da napravi takvu štetu u životu jednog čoveka.
Ponovo zovem Borisa. Van dometa je. Sandra mi javlja da je išla do stana i da neće da joj se javi na interfon. Ona ga isto svaki čas cima. Sandra misli da je on promenio broj, ko zna možda je u pravu. Srećna je jer mu je uzela mačke, bar da ne brine, sad uživaju kod nje.
Razmišljam o majstorima za rigips, lomim glavu. Uložili smo velike pare za materijal a on pod verandom polako gubi na kvalitetu zbog vlage i igre pasa. (Nemam snage da ga iznesem na sprat, a naći fizikalca ravno je podvigu. Majstor mi je furnuo u vidu lastinog repa i tako sve ostavio. Kinkyman ne može više da dolazi nakon svog posla. Nema snage, previše je umoran. Sad ima svoju firmu, Bauštela na Vodi 😀 Plodovi majke zemlje ga ne rade više kao pre, godine upotrebe su ga otupele… Oriđinal kao iz pesama Dubioze kolektiva. Razmišljam da ipak ujuto odem za Beograd, pa neka je Bora ljut sto puta.
Sreda, 4. decembar 2019. godine
Fero me je ovog jutra probudio baš rano, nije mu se spavalo više, odlučio je da je ovo jutro savršeno za igru. Osmehuje mi se pun energije za nove dnevne avanture. Ali što u pet sati…Već je sedam sati i Sanja se vraća od Kinkymana, on je već na Baušteli, 😀 Uz kafu pričamo šta je sledeće da radimo, uzgred napominje svoju zabrinutost za Kinkyman-ovo zdravlje. Ne obraćam previše pažnju na to, štaviše primećujem umetnički iskaz ubijenih muva na zidu, potrebno je krečenje. Ponovo zovem Borisa i opet ništa. Polako se spremamo za odlazak u Beograd. Zvoni telefon, opet Milutin. Nakon javljanja Sanji se gubi osmeh sa lica, pretvara se u lice neverice. Vrisak, plač… nešto se dogodilo. Kroz jecaj mi objašnjava da je Boris umro. Doživljavam šok i neverujem šta priča. On ima samo 38 godina još je rano, nije mu vreme.
Ispred njegove zgrade dva policajca. Približavamo se ulazu, dočekuje nas njegov otac, u šoku je. Sanja prolazi pored policije i pokušava da uđe u zgradu. Ali je policija sprečava jer se čeka ekipa za uviđaj. Borisov otac plače, ne usteže se, ne može. Nakon par sati čekanja stiže ekipa. Izvinjavaju se i objašnjavaju da ih nema dovljno, zabrana zapošljavanja. Tužno je što država štedi na ovim kadrovima. Ali oni ne donose glasove, već administracija. Završavaju svoj deo posla. Sve podseća na scene iz serije CSI Majami. Ježim se jer znam da je tamo neko moj. Ponovo sledi novo čekanje. Prevoz do Instituta za sudsku medicinu. Nakon sat vremena pojavljuje se policija iz 29. novembra i kombi iz mrtvačnice. Vozač naš Crepajac, jako ljubazan, objašnjava kako mora da ide po sledeeće telo u Mladenovac, sa sve našim Borisom, naravno ni njih nema dovoljno. Odvode ga. Život sveden na crnu vreću. Nakon svega ulazimo u zgradu, približavamo se vratima i osećamo miris smrti. Slatkasto jaka nota koju će ostati zapamćena dok sam živa, tad shvatam zašto su nam rekli da uzmemo sirće. Nakon svega upućujemo se kod mog deke, tad shvatam da sam ja sve vreme vozila kroz beogradsku gužvu, nervozu, paniku. Kako je vožnja kroz Pančevo opuštajuća.
Četvrtak, 5. decembar 2019. godine
Pre sedam sati je počeo novi dan, nismo ni primetili. Svu noć smo bili budni, samlela me je ova noć. Odlazimo na Institut za sudsku medicinu. Dočekala nas je službenica administracije, neprijatna i kaže nam da sačekamo doktora koji će obraditi telo. Dolazi mladi dr B, sav nadmen, nadobudan i značajan zbog svog belog mantila, objašnjava da ima sedam godina škole, šta god to značilo. Popunjava obrazac i naglašava pitanje veroispovesti i nacionalnosti, kao da je to od krucijalnog značaja. Nakon razmenjenih par rečenica govori nam da dođemo u 14h po telo. Posle pet sati opet smo na istom mestu, hladni hodnici, administracija i mladi dr B, koji uleće u administraciju sa izveštajem i još brže odlazi, bez pozdrava. Svi smo u iščekivanju da saznamo uzrok smrti. Na scenu stupa tipična šalteruša-Mica Ubica, koja se frlja latinskim izrazima kao da je i sama patolog ili ne daj Bože lekar, i sa stepenom empatije kao da smo došli po uginulog zeca, a ne po telo člana porodice. Objašnjava nam kako će nalazi sa patologije stići naredne godine i to da prvi put pozovemo tek nakon marta ko zna kada će izveštaj biti gotov, realno očekivanje je jun-jul sledeće godine. Uz pitanje da nam obrazloži zašto je toliko dugo čekanje, ona postaje još neprijatnija, ograđuje se i kreće priču o javnim nabavkama ISM. Kako im je potrebno preko 50.000 eura za nabavku još jedne mašine za laboratoriju i da Institut godišnje obradi 1500 leševa iz cele Srbije i to sve na toj jednoj mašini. Mi učtivo podsetismo zašto smo došli ali ona ide dotle da nam preti da ne mora da nam preda papire preminulog. Živci počinju da mi bivaju napeti i govorim joj da je ona tu zarad svih nas koji dolazimo po tela naših preminlih i da je plaćena iz budžeta ove države koji inače pune svi građani, da popunjava papire i svu dokumentaciju neophodnu za to, a da izigravanje sile ostavi za neki trening. Nakon brzinskog piskaranja rastasmo se ne baš u ljubavi. Neljubaznije stvorenje nisam srela. Naše putešestvije nastavlja se do Opštine Voždovac kako bismo podigli umrlicu. Mica Ubica iz ISM-a napravila je sijaset grešaka, ali jedna jako empatična gospođa koja nas je primila, vratila je veru u postojanje ljudskosti i uz toplu reč završila je svoj deo posla. Sama ona je izgubila svoje dete, pre par godina. Vraćamo se kući, svraćamo u pogrebno da izaberemo opremu. Sam čin biranja cepa srce.
Petak, 6. decembar 2019. godine
Ovaj dan počinje otupelošću. Svi smo sa svojim mislima. U 10h krećemo ka Beogradu, ponovo. Ulazimo u mrtvačnicu sa papirićem, službenik profesionalno učtiv kao na štanc-traci ispunjava formulare. Svaka se usluga naplaćuje. Preuzimanje tela nije ni najmanje jeftino. Kada se sve sagleda može se slobodno reći da je smrt poprilično skupa, pogotovo kada se uzme u obzir realno stanje u našoj zemlji, a ne „Zlatno doba” koje nam se prikazuje. Spuštamo se u suturen mrtvačnice, telo je pripremljeno i treba da se uradi poslednja teška stvar, prepoznavanje. Čitava prostorija odiše na smrt. Ljudi koji tu rade već otupeli na te mirise pokušavaju svojom ljubaznošću da umanje teskobu momenta. Njihova profesionalnost je zaista na nivou ali i ljudskost. Pokazuju nam beživotnu ruku punu sličica, svaka ima svoje značenje otišao je kao neprocvetala ruža koju je imao na toj ruci. Predajemo stvari za večni počinak i svaki sitni detalj oni ispunjavaju. Gde da stoji krst, tabakera, upaljač i slične omiljene stvari koje su bile uz njega. Opraštamo se poslednji put.
Sanja poziva rodbinu, uspostavljaju se kontakti gde ih dugo nije bilo. Donedavno svi kao rogovi u vreći a sada neobjašnjivo povezani. Ona zove neke njegove drugare, svi iz tog sveta ali se plaše da dođu. Kapiram zašto ih je strah. Veći deo njih poći će sličnim putem kao Boris. Svi tragaju za „Zlatnim udarom”, ali samo poneki imaju hrabrosti da ga dostignu. Tužan je to život bola i beznađa. Ja ga iskreno ne razumem ali ne osuđujem. Sanja je ta koja ima razumevanja, ona ih nikada nije videla drugačije od ostalih ljudi. Samo je u njima prepoznavala veliku bol. Davala im je na važnosti, pričala je sa njima. Ja nisam toliko fleksibilna. Ali poštujem. Ostatak dana i noći provodimo sa njim u kapeli.
Subota, 7. decembar 2019. godine
Dan sahrane. Sve je savršeno skockano, svaki detalj je na svom mestu. Samo njega nema. Sve oko njega miriše na tamjan koji je neizmerno voleo. Crna reka je ostavila traga. Cveće u svoj svojoj lepoti. Pokrovnica od belih ruža i ljiljana, da je on mogao da bira bile bi crne, ali nema crnih ruža. Boris je spojio nespojive, ali smatram da je cena visoka. Jednom je rekao da je on Sanjin blagoslov, sad mi je jasno i zašto. Poslednjim stihovima molitve on odlazi zauvek. Na daći ljudi su pričali čak se i smejali njegovim dogodovštinama, sve je proticalo u sećanju na njega. Bila je tu i njegova Sandra, dugo su bili zajedno. Sada je tužna i izgubljena kao da sedativi nemaju dejstvo. Kinkyman je došao na kraju. Nije se pozdravio sa njim iako ga je Boris voleo i divio mu se. Rastužio me je. Svesno ili nesvesno nije gubio vreme. Razmenio je brojeve telefona ispod stola sa Sandrom naočigled svih nas, kao da nije mogao da sačeka neki drugi dan. Nakon nekog vremena pošli su u mrak, pali su prećutni pogledi među gostima. Sat i kusur kasnije, vratila se. Čudnijih očiju i nebom kao granicom ubeđena da niko ne primećuje. Razumela sam je,volela ga je. Privremeno otklanjanje bola. To je i njen svet. Kinkyman se više nije vraćao, razumljivo jer on je čovek iz predvorja tog sveta. Moguće da nije imao lošu nameru. Šteta što nije poveo i nju da je bar ne jedu pogledi ostalih kad se vratila. Za te stvari je naivna. Završise i to, sa tugom i boli, razočarenjem, kažu to je život. Ostaje nam samo čekanje da saznamo kako je otišao naš Bora.
Autorka je naturalizovana Banaćanka iz Podgorice, koja već šest godina živi u Banatskom Brestovcu. Ljubitelj je prirode i životinja i mama jednog dečaka