Nedelja, 8. avgust 2021. godine – Država koja mrzi svoje građane
Mentalno se spremam za vruć dan, kako sam videla na jučerašnjoj prognozi. Ustajem prilično rano jer danas pratim mamu na autobus nakon što je bila u poseti nekoliko dana. Ne viđamo se često, budući da živimo u različitim državama, ali ustanovile smo određen ritam posećivanja od jednom do dvaput godišnje, koji nam obema odgovara. Lagano pijemo kafu, krećemo na vreme, sve ide po planu.
To je otprilike to što je bilo po planu ovog vrelog nedeljnog dana. Uskoro se nalazim sa drugaricama u Botaničkoj bašti, ni mi se nismo dugo videle iako živimo u istom gradu, u najgorem slučaju razdvojene 20-ak kilometara pančevačkim putem, ali valjda ovako izgleda život u srednjim (što me tako gledate, srednje, nego šta) tridesetim godinama. Tek što smo zauzele mesta u masivnoj hladovini botaničke bašte, nismo pošteno ni razmenile osnove informacije o skorašnjim događajima, tek videsmo da se veliki oblak gustog dima nadvija nad nama. I ne, ovo nije metafora nadolazeće promene, ovo je bukvalni, veoma realni dim deponije koja gori u Vinči.
U prvo vreme naivno ne verujući da je to to, a čitale smo sve koliko tog jutra na vestima da se zapalila deponija, polako smo odlučile da ipak sklonimo sebe, našu (njihovu) četvorogodišnju i jednomesečnu decu sa ubistvenog vazduha i odemo kući. Drugarica zove mamu u Pančevu da proveri kakva je situacija u gradu sa leve strane Dunava i odlučuje da se od zagađenja sa decom skloni tamo. Ironija situacije je da Pančevo nije više vazdušna banja samo u vicu i surovo podsećanje da uvek može gore.
Do kraja dana provodim vreme u dobro zatvorenom stanu. Čitajući vesti o ekološkoj katastrofi i svim naporima javnih i ostalih glasila da ovu vest zataškaju, umanje i obmanu stanovništvo, zaključujem da ova država mrzi svoje građane. Kao neko ko je u svoj život uveo brojne promene da bi se prema ovoj planeti odnosio sa malo više nežnosti, i ne zavaravajući se o efektima individualnih akcija, ipak se osećam poraženo i bespomoćno pred tolikim odsustvom odgovornosti i elementarne brige ljudi koji upravljaju našim životima za prostor koji naseljavamo.
Ponedeljak, 9. avgust 2021. godine – Ponedeljak mrmota
Najbolji način da upropastite svoj hobi je da od njega napravite posao. Iako mi moj posao nikada nije bio hobi, jeste bio nešto što volim da radim i u čemu stvarno povremeno uživam. Analiziranje podataka, pretumbavanje brojeva, nalaženje skrivenih veza i rešavanje nelogičnosti me uvek na neki čudan način ispunjavalo. Ne i danas. Vratiću se rečenicu pre ove – u onoj maloj, nevinoj, neutralnoj reči „povremeno” krije se masovna kriza kapitalističkog čovečanstva, pa i moja lična. I od dobrih poslova u kojima možemo da uživamo smo napravili težak sužnji rad. Kako? Tako što smo izneverili osnovne principe dobre forme, i, ako mene pitate, dobrog ukusa. Umesto sasvim prirodnog sleda faza priprema-zagrevanje-akcija-ispunjenje-odmor pa jovo nanovo, mi smo se nekako našli u konstatnoj smeni nezavršenih aktivnosti, neispunjenih rokova i osećanja da nismo dovoljni. Sećam se da je neko 50-ih godina rekao da će se tehnologija toliko poboljšati da će čovek u 2000-tim imati posla za dva sata rada dnevno. Ha-ha! Naseli smo na prevaru o efikasnosti pre 10.000 godina i još uvek verujemo u nju. Vreme je da uvidimo da je upravo suprotno, što smo efikasniji u jednom delu svojih aktivnosti, to imamo tendenciju da dobijeno vreme popunimo novim, kompleksnijim aktivnostima i time zapravo ceo žrvanj do besvesti ubrzavamo. Stop se dobija tako što odlučiš da staneš, a ne tako što konačno oslobodiš vreme za njega.
O tome sam razmišljala pre nego što sam jutros otvorila računar i pogledala u sedam sastanaka koje danas imam zakazano.
I da, Vinča i dalje gori, ko se češlja, ne znam.
Utorak, 10. avgust 2021. godine – Lokalizovan požar
Rano jutro, pola 7 (ni pola 5, kao kod Džeja, ni pola 6 kao kod Novih fosila), ustajem i automatski obavljam sled radnji, ovog jutra ja hranim stoku sitnog zuba, dve mačke koje su budne već od 4 i željno nas gledaju dok spavamo, iščekujuči doručak. Zatim kuvam kafu da bih iz zombi stanja dostigla koliko-toliko stanje živog čoveka. Sat je navijen na 6.30 već godinama, ni ne sećam se kad je bilo drugačije. Radno vreme jeste od 9, ali čak i danima kada put na posao može da se meri sekundama od dnevne do radne sobe, ja biram da ustajem dovoljno rano da bih tih sat-dva iskoristila za sebe.
Dok pijem kafu na terasi gledam prekoputa u Dedinje i Senjak i divim se koliko ima drveća, stvarno je lepo. Drveće me podseća na vest koju sam sinoć pročitala na BBC-u a vezana je za najnoviji izveštaj radne grupe za klimatske promene. Svih 4.000 strana tog detaljnog izveštaja, i za nas bez preteranog znanja klimatologije, fizike i hemije bi se moglo sumirati u jednoj rečenici: naštrumpfovali smo. Neke tačke bez povratka smo već prošli, a ako se značajno ne uozbiljimo u sledećih deset godina, upropastili smo čovečanstvo i verovatno dosta drugog živog sveta usput. Možemo čestitati pametnim ljudima koji su klimatske modele pravili već desetinama godina i upozoravali nas na loš ishod – klima se ponaša tačno kako je predviđeno. Ako ništa, bar imamo pametne matematičare.
Razmišljajući tako, odsutno sam se spremila za posao, sela na bicikl i uputila se put Obilićevog venca. I dalje pod utiskom koliko je loše stanje sa klimom, donosim odluku da sledećih nekoliko godina ne letim avionom. Jedan od razloga zašto smo se preseili iz Pančeva u Beograd jeste, suprotno skorašnjem trendu doseljavanja Beograđana u Pančevo, upravo da bismo bili što manje zavisni od automobila i da na posao možemo da idemo biciklom ili peške. U tom pogledu bar, živim svoj san.
Vinča i dalje gori, a ključna sintagma, kao da ona nešto znači: lokalizovan požar
Sreda, 11. avgust 2021. godine – Zemaljski dani
Dan kao hiljadu drugih, i dalje je vruće. Pola u razgovoru sa kolegama koji su došli neočekivano na posao (već godinu i po dana imamo izbor da radimo sa bilo kog mesta), pola u planiranju šta treba da obavim da se spremimo za more (sve, ništa nisam ni počela), radni dan prolazi relativno normalno.
Dečko, mada bi u ovim godinama pristojnije bilo reći partner, mi javlja da ostaje duže na poslu, odnosno doći će kući da nastavi da radi, pa i ja odlučujem da pozavršavam neke dosadne zadatke posle radnog vremena.
Nadam se da ćemo uveče bar izaći da prošetamo i da se pitamo kako smo. To jest ako vetar iz Vinče ne skrene put našeg dela grada, a sve mi se čini po smradu gareži ujutru, da baš noću duva ka nama. Toliko mi je laknulo što je pOŽaRLOkaLiZovAn.
Četvrtak, 12. avgust 2021. godine – T-2
Rano jutro pola 7, prva misao mi je „do mora T minus 2, jedva čekam”. Što bi deca rekla, još dvaput spavam i idemo.
Od pre dva dana mi se mota po glavi Milena, generacijo moja, pevušim onako usputno kad god mi mozak nije zauzet nečim drugim. Neizbežno je da uz to svaki put pomislim i na drugaricu Milenu koja je kao svaka moderna tinejdžerka tokom srednje škole mrzela tu pesmu iz dna svoje alternativne duše. Danas je voli, svirana je i zdušno pevana sa svima nama čak i na njenoj svadbi. Ili se i moja Milena u međuvremenu poistovetila sa heroinom socijalističkog pregalništva ili pihtije idu s godinama.
Gledam kvalitet vazduha da odlučim da li ću da idem na posao ili ostajem da radim od kuće. Sedam na bicikl, tu kod nas jeste zagađeno, ali već tamo negde od Beograđanke ka gradu lakše se diše. Dobra odluka.
Do mora je T-2, i još uvek ništa nismo organizovali. Dejan javlja da će ostati duže na poslu i to prilično, i ja otkazujem Luku koji je trebalo da dođe na obuku za čuvanje mačaka. Sve pomeramo za sutra, a ja koristim vreme da bar kupim kremu za sunčanje i hranu za mačke.
Petak, 13. avgust 2021. godine – Crni oblak
Ako uzimamo Treće oko kao izvor, danas je smak sveta. I liči na mene da ću da radim do poslednjeg dana postojanja ove planete. Na poslu je relativno OK, svi znaju da sutra idem na odmor, trubim o tome cele nedelje, i danas svakako ne započinjem ništa novo – sve što je hitno, bitno ili potrebno će morati da sačeka 15 dana.
Dogovor sa Lukom se realizuje danas, on je svakako u panoramskom obilasku Beograda. Obično tako grupiše sve prijatelje u jedan dan i onda ceo taj dan sedi po kafama, ali isplanirao je i nas tako da uspeva da dođe na obuku za korišćenje stana i upravljanje mačkama. Provodimo ugodno popodne kod naše kuće.
Vozimo Luku nazad u Pančevo, iako obično prozujimo po bivšem gradu pri svakoj poseti, ovog puta žurimo nazad u Beograd da organizujemo rezervnu mačkopaziteljku. Razmišljam kako je kod udomljavanja životinja, naročito mačaka, ovo organizovanje čuvanja u našem odsustvu najkompleksniji deo, sve ostalo ide lagano, i nikad se nisam pokajala.
Možemo smatrati ovaj dan uspešnim.
Ha! Ne tako lako. U sred noći me budi gušenje, ne znam šta me snašlo, jedva dolazim sebi i shvatam da je napolju toliko gust dim da se ne vidi ni VMA ni Avalski toranj, a nama su svi prozori otvoreni. Zatvaram prozore i vraćam se na spavanje, soba je pretopla ali bar nećemo pomreti danas.
Subota, 14. avgust 2021. godine – Dan posle smaka sveta
Gust dim od sinoć se nije razišao, pogled na Beograd sa terase izgleda apokaliptično. Sunce sija i sve je vedro, optimistično, osim što nije baš vedro nego… dimno, i ptice se ne čuju, niti ima nešto mnogo ljudi po ulicama. Našom ulicom vlasnici pasa ujutru idu u šetnju u Karađorđev park, danas ih nema.
Ženska grupa na vajberu se usijala, sve smo loše raspoložene i obeshrabrene.
Iako je trebalo da idemo na more sutra, donosimo odluku da krenemo već danas i prespavamo negde usput. Time, bar za kratko, postajemo izbeglice drugi put u životu, ovog puta ekološke.
Autorka je ženska glava, radnik kapitalizma sa brigom za ekologiju i potencijalnom krizom identiteta. Drugarica dve mačke