Nedelja, 16. jun 2019. godine
Jutro. Zapravo, popodne.
Pomalo me boli glava i nisam sigurna da li je od sinoćnog alkoholisanja ili samo od nezdrave dnevne rutine. Shvatam da je nedelja i da bi bilo odlično da naručim neku hranu, ali para je ponestalo i prosto ću da jedem neke bajate štapiće sa ruzmarinom i jogurt. Stvarno fensi zvuči ruzmarin, ali apsolutno ništa posebno. KKN je svirao sinoć u Domu omladine. Prekidi stvarnosti. Setim se kao kroz maglu da imam zakazano feniranje kod frizerke na Margiti, jer pobogu Dragana, ideš na 18. rođendan. Bez brusa u polupidžami, sa kompletnim mejkapom, ulazim u kola, ostavljam litru viljamovke na suvozačevo sedište i žurim kod frizerke.
Sad je već 19 h i čekam da mi frizura bude gotova. Stanjila mi je šiške, a niko joj to nije tražio. Te večeri, poslednje čega se sećam jeste kako sama i pijana plačem na ćošku i pljušti kiša. Možda je bolje da se klonim ljudi neko vreme.
Ponedeljak, 17. jun 2019. godine
Sanjala sam kako jedem sladoled. Popodne je, 16 h. Uzimam telefon i gledam u one proklete poruke. Nisam nešto raspoložena. Sa drugaricom četujem o sinoćnim dešavanjima i pitam se, doslovno, što sam uopšte otišla tamo. Pozivam Aleksu, koga sam sinoć u bunilu ostavila na cedilu da sam sedi sa gomilom nepoznatih ljudi. Kakav sam ja to prijatelj?
Moji roditelji su na sahrani. Prazna kuća. Imam želju da odradim jedan dobar HIIT trening, ali s obzirom na dve kese pune ispovraćanog alkohola (u ćošku), odustajem. Spavam još malo i imam želju da izađem napolje, ali svi su naravno zauzeti. I ja sam zauzeta. Nikako da se nateram da počnem da spremam ispite. Hoće li ovo leto biti kraj mog studentskog života? Ma neće, previše se ložim na hemiju. Umesto svega toga odlazim do Maksija, kupujem tortilja čips za 75 dinara i vraćam se da gledam „Black Mirror” s05e01. Fenomenalno. Nisam zaspala do 5 ujutro. Imam trip da me jede buva, samo kad god je potražim, nje nikad nema.
Utorak, 18. jun 2019. godine
Toliko sam ubila svoje mentalne navike, da mi i pisanje dnevnika predstavlja poteškoću. Nisam svesna sebe tog utorka. Prespavavam opet ceo dan, budim se nezadovoljna svojim tenom. Uopšte ne mogu da skontam da li je okej koristiti kremu za samopotamnjivanje ili koža izgleda suviše žuto. Nekako me baš briga. Te večeri užasno me je bolela glava i nisam stavila dezodorans. Bila sam na piću sa drugaricom i zamarala se tračevima. Sevalo je. Pljusak je učinio da se osećam bolje. U pola noći odlučujemo da se vozimo Beogradom i posetimo Kalemegdan. Bilo je prelepo opet dočekati zoru.
Sreda, 19. jun 2019. godine
Pitam se dokle će da traje ova moja uspavanost? Ako sam u nečemu uspešna ove nedelje, to je izgleda u odmaranju. Nije više ni važno kad sam ustala. Drugarici je rođendan. Toliko je rođenh ljudi u junu. Ja sam bez novca, te pozajmljujem novac iz šteka za kaznu (čini mi se sve manjeg, i manjeg) i odlučujem da ga rasporedim za dve namene. Poklon za nju i poklon za čoveka koga volim. Previše se razvlačim po kući, te već kasnim. Sad je 19 h je i nisam sve završila. Rođendan je počeo u 20h, ali sam ja stigla sat vremena kasnije. Toplo je i mračno. Na podu su crvene lampice. Pijem hladan džin tonik i to je jedino što uspeva da me rashladi. Polako me hvata. Poslednje čega se sećam jeste pištanje aparata za naduvavanje dušeka i poluagresivnog poljupca, koji se možda i nije dogodio.
Četvrtak, 20. jun 2019. godine
Otvaram oči, budi me vrućina i zvuk nekakve radne mašine ispred prozora stana u Svetogorskoj 50. Prozor je širom otvoren i to je onaj trenutak jutra, ona granica, kada leti temperatura samo naglo kreće da skače. Negde oko pola 11 ustajem, preskačući dušek idem do kupatila da se umijem i napijem vode. Devojke sa rođendana imaju ispite, te shvatam da je vreme da se vratim za Pančevo. Svraćam do Alekse da mu ispričam utiske i brže-bolje odlazim kući. Spavam do baš kasno i budim se da odem na kolače kod čoveka koga volim. Kolače nisam pojela, rodbinu sam videla, a iz kuće sam izašla pomalo tužna. Ostatak večeri kao da nije imao nikakvih dodirnih tačaka sa početkom. Izašli smo, popili piće, pričali, jeli picu i zapalili za Beograd (mojim kolima, sa prelepljenim stop svetlom) da spasavamo drugaricu sa velike mature u „Hajatu”. Bila je i suviše lepa za tako dosadno dešavanje.
Petak, 21. jun 2019. godine
Prethodne noći nisam ni spavala. Budim se oko 8 i sve mi se čini kao da ću uzeti stvari u svoje ruke i da je napokon ovaj dan, dan kada će moja produktivnost ponovo početi da liči na nekadašnju. Sedam za lap-top, raduckam nešto sitno i odlučujem da bih možda mogla malko da se odmorim. Komirala sam se. Osećala sam se kao da me je san opkolio, i da, i ako otvorim oči zapravo nisam pobegla. Probudila sam se oko 19h. Pančevački karneval je počeo. Dakle neminovno sam naterana da ponovo izađem. Gomila pijanih ljudi na ulicama, a ja, nekako, u svemu tome pronalazim nešto lepo. Bila sam baš dobro raspoložena. To veče videla sam drugaricu koju mnogo volim. Ne izlazi često, ali svaki put kad izađemo zajedno, za mene ne postoje drugi ljudi, svu mi pažnju okupira.
P.S. Tog jutra dok sam pila kafu, skontala sam da sam se ne znam kako upiškila.
Subota, 22. jun 2019. godine
Posle sinoćnog bludničenja, budim se (u 8h) naduvenog stomaka. Dragana prekini da jedeš pecivo. Molim te prekini. Prekini da piješ alkohol i dovedi se u red. Odlazim do moje najbolje drugarice, koja živi kuću pored mene, a zapravo, viđamo se prilično retko. Jela sam najbolji kuvani pasulj na svetu i gledala stare slike iz našeg detinjstva. Odlučile smo da idemo na bazen. Moja sestra rekla da zapravo radi otvoreni. Toliko smo se ishajpovale da ćemo se sunčati i plivati i uživati, a kad smo stigle… Deca na sve strane, nema nikog starijeg od 12 godina, skaču ne gledaju gde, neki ljudi pljuju u vodu, bube plivaju i sve to na ZATVORENOM bazenu. Krajnje neprijatno poklanjanje 150 dinara. Laž koja me je koštala goriva koliko i strpljenja, odvodi me u krevet.
Danas se osećam odbačeno. Osećam se nevoljeno i neprihvaćeno. Nestabilna sam. Plačem. Sve je to skroz okej i korektno, jer i danas ću izaći, i danas je karneval i gomila ljudi na ulicama učiniće da budem raspoložena. Sve što ima neku težinu, zapravo je nema, dovoljno je par meseci, da zaboraviš.
Autorka je studentkinja biohemije, voli da putuje, obilazi festivale i da se druži