Nedelja, 3. januar 2021. godine
Uz dozu nesigurnosti gde se tačno nalazim, polako otvaram oči i vidim da sam u dobro poznatom ambijentu. Juče sam stigla iz Beograda u kome sada živim i na koji pokušavam da se naviknem. Nedostaje mi ova soba, nedostaju mi dva najsrećnija i najrazigranija psa koja će mi ulepšati jutro čim izađem iz sobe, nedostaje mi dinamika porodičnog doma sa njenim svakodnevnim malim ratovima između pet različitih svetova koji u njemu žive, prijatelji, Tamiš, dani kakvi su nekada bili… A opet sam se, svojom voljom, od toga pomalo sklonila.
Kafa se ispija uz proveravanje poruka i mejlova na telefonu i naizmeničnim češkanjem oba psa kako se niko ne bi osetio zapostavljenim. Stiže moja mlađa sestra, uvek u žurbi, pakujemo se i krećemo put Mramorka da posetimo tatu i babu. Ne idem tamo često, barem ne koliko bih želela. Ponekad i oni naiđu. Ali uvek se nešto stegne u grudima.
Za dvadesetak minuta već smo tu. Iako sam u njemu odrastala, poznavala svaki ćošak i svakog čoveka, kao da sam na nepoznatom mestu. Nostalgija za prošlim vremenima i ljudima je tu, oči željno isčekuju poznatu sliku ovog mesta, kakvog sam ga upamtila pre odlaska, iako je prizor načičkanih vetrenjača duž celog puta ukazivao da je vreme mnogo toga promenilo.
Tumaranje po kući u kojoj sam odrasla vodi me na putovanje kroz vreme, a tavan je riznica sa blagom u kojoj svaki komad ima svoju priču. Sve je tu, ali nedostajemo mi i neki ljudi kojih više nema. Dečiji nestašluci i bezbrižnost sačuvani su u kutcima kuće, dvorišta, uskim ulicama koje u tišini pohranjuju neka divna sećanja.
Posetu smo upotpunile kratkim odlaskom do Deliblatske peščare. Oduvek smo je zvali kratko i samoobjašnjivo – šuma. Jer zaista i jeste bila takva: zelena fabrika čistog vazduha gde je samo peščano tlo ukazivalo da ima neke veze sa svojim pravim imenom. Nisam nikada uspela da meditiram, ali verujem da je to upravo ovo što sada osećam: hormoni sreće danas preplavljuju moj mozak, vazduh udišem punim plućima, žmurim i nemam ni jednu misao u glavi, a osećam da sam danas videla i zagrlila svakoga koga sam želela, a i oni mene.
Ponedeljak, 4. januar 2021. godine
Danas, ipak, počinjem sa alarmom, ili kojim više. Kafa je vrela, računar startovan, zaranjam u ekran da vidim šta se dešava. Iako radim dva posla, uspela sam da se organizujem i da to ne doživljavam tragično. Ova pandemija je promenila mnogo toga, pa i komfor koji sam (a verovatno i mnogi drugi) imala pre ovog ringišpila koji se desio i dešava se i dalje.
Ne volim da koristim fraze poput „nove normalnosti”, niti želim ikada da je prihvatim, ali prilagodljivost čoveka je nezamisliva i neistražena, pa se, izgleda, mirimo sa tim da od domova načinimo kancelarije iz kojih ne izlazimo na kraju radnog vremena, ne viđamo ljude pozivajući se na savesnost i bivamo odgovorni prema sebi i drugima. Iako se ne plašim da bivam sama, niti mi je problem da sebi osmislim zabavu za jednog, kontinuitet ove izolovanosti ostavlja traga.
Često mi prolazi u mislima činjenica da sam se preko noći opredelila da napustim farmaciju koju sam toliko volela i oprobam se u nešto kreativnijem poslu. Ne kajem se. Upoznala sam toliko talentovanih kreativaca i zajedno oduševljavamo ljude na drugom kraju planete koji vole naše Made in Serbia animacije. Drugi posao je vezan za farmaceutsku delatnost, ali bez isuviše kontakta sa ljudima. Nedostaje mi osećaj da nekome pomognem, altruistički, jer mi je to posao. Bila sam jedan od nekoliko hiljada Supermena u belim mantilima koji su pokušavali da olakšaju i pomognu i nadam se da sam u tome uspevala.
Završavam sve ranije nego inače; krećem ka pristaništu. Voda i šetnja je sve što mi sada treba. Pogled mi je konstantno uperen ka vodi i pokušavam da ignorišem iskopirani Dubai koji moj periferni vid pokušava svim silama da preskoči. Bezuspešno! Koliko paralelnih univerzuma postoji u ovoj zemljici? Kada ćemo početi da zaista vodimo računa o stvarima koje se dešavaju oko nas i zašto nikad?!
Potresaju me zakulisne radnje koje se dešavaju u svakom gradu, apolitične ili ne, dižući svoje spomenike netransparentnosti, nepravde i sebičluka; kratkoročna loša rešenja čijih posledica ili nismo svesni ili sebi mažemo oči. Ne volim da ćutim, iako me je to često skupo koštalo. Držim se toga da je nedostatak rekcije kada su ove stvari u pitanju jednak saučesništvu.
Utorak, 5. januar 2021. godine
Umor koji se nakuplja već nekoliko dana eskalira i sve je teže ustati iz kreveta. Danas sam se dogovorila za druženje sa Ninom i završiću sve obaveze pre njenog dolaska. To je dovoljno motivacije da se iskoči iz kreveta i krene u nove pobede! Stavljam slušalice i odvrćem muziku. Ako ogluvim, biće da je zbog mog neadekvatnog metoda nošenja sa stresom kroz slušanje preglasne muzike. Sinhronizujem se sa muzikom i maestralno rešavam jedan po jedan zadatak za danas.
Ispratila sam Ninu i Marka, koji se spontano pridružio našoj višesatnoj sedeljkici. Drago mi je što sam ih videla, makar na ovih par sati, u koje smo uspeli da uguramo šta nam se sve izdešavalo od poslednjeg susreta. Malo se pilo, malo se jelo i dosta čavrljalo. Volim da kuvam, posebno za drage ljude, jer ljubav i brižljiva priprema su najukusniji začini. Izgrlili smo se, bez maski, kao u stara dobra vremena.
Primećujem koliko mi nedostaju zagrljaji! Koliko sam ih samo uzimala zdravo za gotovo i nesebično razmenjivala ranije, a kako sada nestrpljivo čekam trenutak da razmenim koji, sa dozom pripravnosti, jer nam svima glasić savesti šapuće rečenice o zarazi, virusu, smrti i prepunim bolnicama. Danas sam dobila čak dva! Preovladava me umor pomešan sa srećom i moji krevet je jedina željena destinacija.
Sreda, 6. januar 2021. godine
Na listi negativnih stvari kod rada sa strancima zasigurno jeste mimoilaženje u kalendaru povodom slavljenja našeg Božića. Večeras je Badnje veče, biću sa porodicom, ali hajde da odradim što se odraditi mora.
Dan već uveliko odmiče, a ljudi iz ekrana kao da mogu da namirišu moju potrebu da budem na drugom mestu. Proprcionalno mojoj želji da što pre završim posao, stvari se komplikuju i u svega par sati do ponoći započinjem sastanak sa klijentima. Sastanak se završava nakon sat vremena, gasim skalameriju i istrčavam iz stana i odlazim iz Beograda.
Izlizana tabla na ulazu u grad „Pančevo, to je kad se vratiš” sada ima mnogo veći smisao. Usuđujem se da ga svojatam. A samo je jedan od gradova u kojem sam se zadesila tokom mnogobrojnih selidbi. Neverovatan osećaj prisnosti koju samo Pančevci mogu da daruju uz dobrodošlicu čini ovaj grad nečim posebnim. Zato se osećam kao da sam se vratila – kući, porodici, prijateljima, realnosti i sebi. Sada je sve na mestu i kako treba.
Mama me dočekuje kako samo ona ume, tetošeći, brižno iako joj dete ima već tri decenije, a dva vesela repića ne kriju radost povodom mog dolaska. Izvodim pse da obiđemo naš ustaljeni krug pored reke. Pada kiša i kej je pust, baš onakav kakvog ga najviše volim. Volim miris mraza i reke, toliko je lekovit da briše sadržaj napornog dana. Vraćamo se srećni u stan i ubrzo slede novi dugi zagrljaji uz Božićne želje. Famozni misteriozni vatromet koji nam je celog leta remetio večernji mir u ovom delu grada je tu. Makar ovog puta ima povoda. Volim kada smo na okupu.
Četvrtak, 7. januar 2021. godine
Prespavala sam sve svoje alarme. Ovoga puta nisu bili navijeni zbog posla, ali sam želela da iskoristim svaki minut svog slobodnog dana. Ponovo krećemo do sela, zajedno, uz čavrljanje i kikotanje.
Danas smo više bili okrenuti priči i planovima, uživajući u tatinoj majstorski pripremljenoj prasetini. Od kako sam otišla iz sela, sve ređe jedem meso, ne iz razloga jer sam postala vegeterijanac – jer nisam, već zbog toga što meso koje kupujemo u marketima ima ukus kartona. Obožavam njegov smisao za humor, za koji volim da verujem da smo ga svi, po malo, nasledili.
Baba je ostarila, a starost sa sobom donosi bolest, teskobu i prisećanje na neka lepša i srećnija vremena. Pokušavam da joj objasnim kako da uzima svoje lekove. Kako sam to profesionalno radila u apoteci godinama, privilegovani članovi porodice i dalje dobijaju najkvalitetnije informacije o lekovima, neželjenim efektim i kontraindikacijama. Drago mi je da prevelika količina informacija koje imam u glavi i dalje ima upotrebnu vrednost.
Na kratko odlazim do Pančeva, a zatim nastavljam i za Beograd. Sutra se radi…
Petak, 8. januar 2021. godine
Počinjem dan lagano, uz kafu i posao, i ćaskam sa kolegama o tome šta nam je svima petak nekada značio. I dalje, navikom, nestrpljivo čekam vikend. Pokušavam da isplaniram viđanja sa dragim ljudima i najkraća dva dana u nedelji.
U mislima sam već odlutala i borim se da izdržim današnji dan. Planiram da odgledam film koji me već noćima uspavljuje. Mislim da ću na kraju odustati od njega jer ne volim mlake stvari i nešto što mi ne drži pažnju. Volim slobodu i izbore, koje, makar prividno, imam. Jedna od pametnijih odluka koje sam donela je da ne želim TV u kući. Iritira me ispiranje mozga koje se svakodnevno servira kroz ekrane i pokušavam da sebi eliminišem makar taj izvor zagađenja.
Izlazim napolje u nameri da obavim sve što mi je preostalo od umarajućih obaveza po bankama, u redovima i gužvama. Po beogradskim trotoarima retko imate priliku da sretnete nekog poznanika sa kojim možete stati i proćaskati. Sada mi baš tako prija. Muzika koja dopire iz slušalica sinhronizuje se sa mojim korakom i neplanirano prelazim skoro 15km.
Subota, 9. januar 2021. godine
Današnji dan je bez ikakvog plana. Sve planove sam upakovala za sutra i danas se posvećujem sebi. Prošetala sam po gradu i uživala u dvadesetominutnom ćaskanju sa sredovečnim promrzlim gospodinom koji prodaje knjige u jednom od podzemnih prolaza. Taman sam se udubila u čitanje svežeg ulova knjiga sa uličnih tezgi, kada je telefon počeo da đuska na stolu.
Brzinom svetlosti se nalazim sa Ljubicom ispred MSU i odlazimo da pogledamo Gotjea i famoznu izložbu venčanica. Ne gajim preterana interesovanja ka visokoj modi ili venčanicama, pa mi je postavka koja se trenutno nalazi u muzeju bila daleko interesantija od Gotjea. Uz kratko čavrljanje i razgledanje proleću dva sata, a nas dve se rastajemo uz jedan dug i iskren zagrljaj.
Po povratku u stan nastavljam svoj beg među pisane redove i dogovaram viđanja za sutra. Unapred se radujem svim isplaniranim kafama i ručkovima, uz trunku žaljenja jer ne mogu postići da vidim sve koje sam želela u istom danu. Pustiću da me nepredvidivo Pančevo sutra iznenadi nekim slučajnim susretom na ulici, pa možda čak i zagrljaju, pod maskama ili bez njih.
Autorka je preempatična apotekarka, rešena da hrabro živi svoje kreativne ideje van granica podrazumevanog