Nedelja, 15. avgust 2021. godine
Nisam osoba koja dugo spava, te iako je nedelja ustajem oko 8 sati. Jutro je smušeno i odlučujem da ga popravim doručkom u „Dvorištu”, pa davim Acu da krenemo. Ali, put do doručka popločan je đubretom i gužvom starog buvljaka. Branioci ove deponije treba da se presele na koju godinu u blizinu istog, volela bih da vidim da li bi ostali pri istom stavu. I ne, nisam neko ko se libi da kopa po starinama, godinama sam odlazila na taj isti buvljak, više od pola kućne biblioteke mi je upravo odatle. Može se tamo iskopati blago (kao na primer Matavulj iz 1902. ili Stanković iz 1928. godine), ali treba praviti razliku između prodavaca koji od toga žive i drugih koji ubijaju nedeljno prepodne donoseći bezvrednu starudiju koju po završetku cirkusa ostave na poljani da se neko drugi bakće time.
Svakog ponedeljka ujutru gradom se valjaju kese, džakovi i ostala plastika koju naš banatski vetar razduva svuda. Jednom prilikom je Aca iz šale rekao: „Vidi, vijore vam se gradske zastave”, misleći na kese koje se razvlače sa drveta. Tužna i istinita šala.
Niko me ne može ubediti da nekome ko svu svoju „robu” samo ostavi tu, egzistencija zavisi od postojanja starog buvljaka.
Ostatak dana završavam lekturu malobrojnih tekstova koji su stigli na vreme, a uveče odlazim do grada. U Pančevu su i Anita i Dario, što se ne dešava tako često jer jedno živi u drugom gradu, a drugo u drugoj državi, pa valja iskoristiti to.
Ponedeljak, 16. avgust 2021. godine
Danas je vreme za Dostaninu kontrolu. Dostana je mačka koja nam je došetala u dvorište pre dve godine i tu je i ostala. Pošto smo u tom trenutku imali šest udomljenih ljubimaca, ostaje u dvorištu i dobija ime Dostana – dosta je (kućnih ljubimaca, da me ne shvatite pogrešno)! Ipak, njeno ime bolje tumači Aca – Dostana je tu d’ostane. Tako ona postaje deo družine kućnih mačaka.
Dostani je dijagnostikovan FeLV – mačja leukemija. To smo otkrili nakon što je ona pre par meseci počela teško da diše i nije reagovala baš najbolje na terapiju. Nakon toga je došao i rendgen i saznanje da su joj pluća prepuna vode. Ipak, Kaća, veterinarka, kod koje smo konstantno od kako se vratila na posao, uspela je da je spase i zaleči. Na današnjoj kontroli je i potvrdila da se voda još nije vratila i da je Dostana dobro. Za sada – Dostana 1 : FeLV 0!
Utorak, 17. avgust 2021. godine
Probudila sam se standardno rano i zasela odmah za računar, zaostalih obaveza ima sijaset. Ceo život sam kampanjac, nisam sigurna da će se to ikada promeniti. Nakon 7-8 sati gledanja u monitor, odlazim do Koteža da prošetam sa Anitom jer se sutra vraća u Englesku. Zbog korone i celokupne situacije nije bila ovde godinu i po dana, a nadamo se da će opet moći da dođe u decembru.
Utisak ove posete je:
– Ironično, u Brajtonu nema dobre indijske hrane.
– Englezi su škrti i sav svoj novac troše na vikende u pabovima, mada i tada proračunavaju i dele račun do poslednjeg penija, što je nesvojstveno našim prostorima i teško se navikava na taj sistem.
– Ljudi su, iako u jednakim finansijskim problemima kao i ovde, mnogo prijatniji, vedriji i uslužniji.
– Naš „Lidl” je mnogo opremljeniji od engleskog Lidla.
– Tamno nikšićko ima veći procenat alkohola od ginisa, i izaziva jači mamurluk.
Zahladnelo je u nekom momentu, čemu se Anita poradovala jer aklimatizacija na hladan brajtonski vetar neće biti toliko drastična kao da odlazi odavde na četrdesetak stepeni, što je otprilike odlika ovog leta. Uvek se rastužim kad dođe to vreme da ona opet ode, ali, uteha svih nas koji ispraćamo druge na razne strane sveta – eto još jednog mesta gde nas očekuje prijateljski lik koje treba posetiti kada se popravi epidemijska situacija! Vakcinišite se da bismo mogli opet da se družimo sa ljudima koje volimo!
Sreda, 18. avgust 2021. godine
Kao jedan matori student, mentalna klackalica u glavi stalno radi – da li vredi ovo završavati ili ne, da li volim ja i dalje književnost ili ne, ima li smisla čitati i učiti sve ovo ovde ili ne, da li zapravo imam dovoljno vremena ili ne, i tako u krug i zauvek. Ipak, šta je-tu je, godina je plaćena, pa što ne iskoristiti to, sedam u gomilu papira i trudim se da izvučem sav svoj optimizam da zagreje moj lenji mozak. Književnost je divna, fakultet je neorganizovan, društvenjaci su večito u neskladu sa realnošću i uzeću ja tu diplomu pa makar mi ne služila nikada.
Četvrti espreso danas puni šoljicu. I pre smo bili kofeinski zavisnici, ali od kad smo nabavili kućni espreso aparat, mislim da prelazimo granicu. S obzirom na količinu obaveza, ovo nije pravo vreme da se to promeni, popiću čašu vode više da sperem kafu iz organizma. Od koga je, dosta je.
Četvrtak, 19. avgust 2021. godine
Ceo život kampanjac! Sve planove za druženje i bilo kakvu zabavu sam otkazala jer između rada za časopis Kulturno-umetnički špajz (KUŠ!), ispita i posla, nemam vremena ni za jednu pauzu. Kako su očito svi Kušovci ozbiljno shvatili ovo leto i uzeli odmore, svi tekstovi kasne, Nevena i ja imamo gomilu posla oko lekture, iako je većini već poodavno prošao rok za predaju tekstova. Ipak, kad se baš ovakve demorališuće situacije dese, kosmos pošalje protivtežu. Pre neki mesec nam se javila devojčica od svega šesnaest leta koja je bila zainteresovana da piše za časopis. Prijatno iznenađena entuzijazmom, kazala sam joj da pošalje neki tekst da pogledamo kako to izgleda. Ne samo da su tekstovi vrlo dobri, poslala je brdo ideja za buduće članke i time pokazala da je baš svestranog interesovanja. Sad je došao red na jedan njen tekst i ona je za samo mesec dana uz minimum smernica baš popravila svoj stil pisanja i oduševila me je. Nakon tog neočekivanog pozitivnog iznenađenja, bilo je lakše satima lektorisati ostale zakasnele tekstove. A stigao mi je i odgovor umetnice koju sam intervjuisala za ovaj broj, brdo obaveza polako se smanjuje.
Zatim na red dolazi učenje i posao, sve ispred računara. Sigurna sam da me moja kičma i oči uveliko mrze. Odužiću im se sutra.
Petak, 20. avgust 2021. godine
Kako sam jučerašnji dan provela ispred monitora, jutros me je obradovala migrena. Ipak, monitor nisam mogla izbeći ni danas. Nakon završetka najhitnijeg, vrbujem Acu da posao/učenje nastavimo u Narodnoj bašti, što on, očekivano, oberučke prihvata. Čak i kraljevački dođoš lokalpatriota priznaje da je Narodna bašta jedna od najsvetlijih tačaka ovog grada i rado prenosi posao u zelenilo. A vala i meni je doktor rekao da moram češće odmarati oči gledajući u zelenilo, doktor se mora slušati.
Vreme je idealno za rad u prirodi, temperatura u debelom ‘ladu taman. Bilo bi još bolje da su klupe malo udobnije, ali bože moj, i ja cepidlačim.
Nakon još jednog dana provedenog u neprirodnom položaju, odlazimo sa Akijem i Majom u vožnju biciklima po gradu. Nisam godinama imala bicikl i od ovog leta sam ponosni vlasnik jedne crvene ljute mašine, ali, i dalje nemam naviku da ga koristim kao prevozno sredstvo, nekako se više oslanjam na svoje noge – kako nevojvođanski od mene. Ipak, izdržavam dvadesetak kilometara vožnje po našem, sve mračnijem, gradu osvetljenom modernizovanim sistemom javnog osvetljenja najsavremenije LED tehnologije. Dabome.
Na kraju dana Dario me obraduje realnim i ostvarivim planovima za kratak odmor van zemlje – idealan završetak jako dobrog dana.
Subota, 21. avgust 2021. godine
Lenjo, subotnje jutro, razvlačim se kao da je meni vikend stvarno vikend. Pravim se da će svašta nešto da sačeka popodne i družim se sa tetkom i mamom. Moja disfunkcionalna porodica je glasna i raspravljački nastrojena. To znači da smo poprilično bliski, često se viđamo, ali naša viđenja izgledaju kao da se baš mrzimo. Aca se na to teško navikao, njegovi su potpuno drugačiji, tihi i mirni i onda je trebalo dosta vremena da se prilagodi i shvati da se mi ne posvađamo na krv i nož svaki put kad vičemo jedni na druge pola sata. „Vi tako vičete i na kraju sa pozdravite lepo i vidite se opet za par dana”. Pa, kako drugačije?
Grad je solidno pun, mada je najveća gužva u Avivu (znam, znam, nije više Aviv), činjenica na koju posle toliko godina ne mogu da se naviknem. A odmah do tog centra van centra, simbolično leži oboreni platan kojeg Teslaši neumorno čuvaju. I svaka im čast! Prethodnih meseci su nam pokazali da Pančevci nisu baš toliko letargični i da vredi boriti se za svoj kraj i grad.
Autorka je student veteran, lektor i autor u časopisu KUŠ!, ljubitelj životinja, knjiga, kafe i tišine