Nedelja, 17. jul 2022. godine
Drugi dan boravka na Staroj planini prolazi uz osećaj ushićenosti samim seocem Topli Do, koje broji nekih pedesetak stanovnika. Smešteno na pirotskoj strani, da biste uopšte došli do ovog mesta potrebna je neka vrsta odlučnosti i usredsređenosti. Pre svega, Topli Do je privlačan upravo zato što je selo koje je dugo bilo izolovano, čak i pre nego što je Stara planina postala zanimljiva destinacija domaćim gostima i radoznalcima (a to traje tek deceniju ili dve), to je bio prostor koji kao da je izmicao modernizaciji. Modernizaja jeste proces koji je danas skoro pa neophodan, ali savremeni život takođe ima svoju ružnu stranu – gužvu, stres i osećaj praznine… Topli Do je uzbudljivo mesto, koje na maloj površini krije gotovo neverovatnu prirodnu raznolikost, i koje takođe predstavlja pravo blago za etnologe, biologe, geologe, ljude koji se bave starom arhitekturom, i što je zajedničko za sve njih – postoji taj osećaj da su tu svakojaka otkrića još uvek moguća, kao da je to nekakav novootkriveni kontinent… U okolini se nalazi čak tridesetak vodopada, ali su mnogi od njih u tako nepristupačnom krajoliku da se još uvek objavljuju podaci o „novootkrivenim” vodopadima. Topli Do je na kraju puta (možete da izađete samo putem kojim ste došli), nema autobusku liniju u bilo kom pravcu, pošta se isporučuje isključivo sredom, i skoro čitavom teritorijom naselje je van dometa mobilne telefonije. Da biste stigli do sela, preostaje jedino vlastiti auto – put je veoma uzan čitavih petnaestak kilometara, tako da automobili mogu da se mimoiđu tek na povremenim proširenjima, do kojih ponekad morate da dođete povratkom u rikverc vijugavim putem, a nalazite se tik uz provaliju, i vozite asfaltom koji je ponegde prilično propao… Sramota me je da to priznam, ali s obzirom na to da bar 98% strip crtača (u svim zemljama) nemaju vozačku dozvolu, Gordana je bila ta koja je izvela sve neophodne vozačke kavalkade. Lokalci, od kojih neki prilično često prevaljuju ovu destinaciju, smatraju da sve to nije tako neobičajeno. Pri tome, navigacija je potpuno neprilagođena ovakvim destinacijama, tako da je većina putnika koji su tu dospeli istog dana kad i mi, po nagovoru navigacione mašinerije, navođeno da voze više kilometara po zemljanim putevima. Srećom, nama je tu od početka bilo nešto sumnjivo, pa smo umesto da se u svemu povinujemo navigaciji slušali savete (retkih) slučajnih prolaznika. Dolaskom u selo, shvatili smo da je u blizini ulogorena i internacionalna ekipa hipika, koji čak i Topli Do smatraju za mainstream, tako da su se bazirali desetak kilometara dalje, usred bespuća! U samom centru je međutim boravio i izvesni Francuz, koji je spavao u kolima, i uopšte bilo je dosta stranaca koji su ko zna kako doznali za ovu destinaciju, i koji su izgledali oduševljeni činjenicom da takvo mesto uopšte postoji…
Ponedeljak, 18. jul 2022. godine
Još jedan dan u Toplom Dolu, gde najobičnija šetnja podrazumeva smenu upečatljivih prirodnih ambijenata. Meni se naročito dopao Kovani Dol, rečno korito nestvarnog izgleda, sačinjeno od potpuno glatkog kamena. To je jedini rečni tok koji ste videli, a da je toliko gladak da u njemu ne može ni kamičak da se zadrži (neki to koriste kao prirodni rečni tobogan, ali postoje i svedočanstva o teškim povredama na tako kliskom i strmom terenu). Izuzetak je jedan prirodni otvor nalik na kadu, gde je moguće videti da je kamenje formiralo talog. Kud god da krenete u Toplom Dolu možete da vidite stenje dramatično-raskošnog izgleda, kao i moćne šume, i naselje koje je izmaklo obezličavanju koje danas karakteriše srpsko selo. Zbog svega toga, ne čudi da je sve više posetilaca, čak i uprkos tome što je situacija sa koronom obeshrabrila mnoge od inostranih gostiju. Još uvek su to manje turisti, a više avanturisti koje možete da sretnete u ovom delu Stare planine, ali to svakako može da bude zabavno. Ukoliko imate sreću da obiđete neke od vodopada, verovatno je da ćete usput nabasati na neki zanimljiv svet. Mi smo se uputili stazom koja vodi do (donjeg) Piljskog vodopada, i nakon više kilometara planinskog puta doprli smo do šumovitog prolaza, koji je ponegde tako strm i nepristupačan, da zahteva da se uspinjete uz pomoć tu postavljenog konopca, doskakujući do razbacanih kamenih gromada, i prateći planinarske oznake. Kako smo saznali, čest je slučaj da posetiocu dožive ozbiljne povrede, a evakuacija do bolnice je prilično komplikovana. Mi smo sreli bračni par iz Zrenjanina, koji nas je uveravao da krajnji doživljaj vredi truda penjanja i na višu lokaciju odakle je Piljski vodopad bolje vidljiv, i – uz još malo pentranja, preskakanja i veranja uz pomoć konopca, možemo da posvedočimo da su zaista bili u pravu.
Utorak, 19. jul 2022. godine
Izlazak iz Toplog Dola podrazumevao je ponavljanje čitavog procesa vožnje uskim putem, sve do sela Temska. Zaustavili smo se da bi posetili manastir Temska, iz 14. veka – zanimljivo zdanje privlačno baš zbog malih dimenzija, savršeno u svojoj nenametljivosti i odustajanju od pompe. Na živopisu iz sedamnaestog veka, u delu trema ispred narteksa, moguće je videti grafite koje su ispisali monasi. Po mestimično naznačenim datumima reklo bi se da je većina grafita (razume se, ispisana crkvenoslovenskim pismom) nastala tokom osamnaestog i devetnaestog veka. Nastavljamo put i ponovo se zaustavljamo ispred vodopada Bigra, nedaleko od Kalne. Odmah uz vodopad nalaze se podkapine (urušeni delovi nekadašnjeg pećinskog sistema), i podmećem termose da bih napunio vodu koja se sliva direktno sa kamena. Mi, ljudi iz gradova, skoro da smo zaboravili jednostavni užitak ispijanja ledene planinske vode… Dalje pratimo vodotok reke, kako bismo pronašli bigrene kade, u kojima se na nekoliko mesta voda preliva. Nema znakova ni obeležja pa morate da osluškujete reku i probijate se kroz šiblje, a zatim da se spustite niz vrtoglavu strminu, pridržavajući se za rastinje, kako biste videli bigrene kadice.
Nakon kraće pauze, nastavljamo put preko Knjaževca, sve do našeg letnjeg prebivališta u Gamzigradskoj banji, vikendice koju sam nasledio od roditelja…
Sreda, 20. jul 2022. godine
U Gamzigradsku banju su moji roditelji dospeli gotovo slučajno, sredinom sedamdesetih godina. Mi sa Istočnom Srbijom nismo imali mnogo veze, niti smo o tom kraju bili naročito upućeni, sve dok moj otac, koji je bio električar, nije dobio poziv da radi na uvođenju struje u vikendici porodičnog prijatelja, Milentija Kostića. Milentije je živeo u Pančevu, ali je rođen u mestu Kalna, i 1972. godine ga je jedan rođak nagovorio da kupi plac u Gamzigradskoj banji. Ispostavilo se da je Milentije, komunikativan i neposredan čovek, nagovorio čitav buljuk ljudi iz Pančeva da takođe pronađu svoje letnje prebivalište u tom mestu – placevi su bili jeftini čak i pripadnicima radničke klase, a s vremenom je broj Pančevaca toliko narastao, da je i ulica u kojoj se naša kuća nalazi dobila naziv Pančevačka. Mi smo zapravo bili prvi koji su u tom, pomalo izolovanom delu naselja, izgradili kuću – nakon što smo uveli struju i vodu, itd. Mom ocu se jednostavno dopala jedna poljana, koju su lokalci, inače pripadnici vlaške manjine, bili raspoloženi da prodaju. Jednim delom tu je bio i nekakav šumarak, kojeg smo tata, mama i ja morali da posečemo, da bismo uopšte započeli radove. Inače, arheološko nalazište u blizini u to vreme nije bilo tako poznato (danas se nalazi pod zaštitom UNESCO-a). U to vreme se pretpostavljalo da je možda u pitanju nekakvo vojno utvrđenje (tako da je čak i obližnji hotel nazvan „Kastrum”), a tek kasnije (1984) će Dragoslav Srejović pronaći tablu sa natpisom „Felix Romuliana”, tako da sada znamo da je to zapravo izuzetan spomenik iz antičkih vremena, palata iz 3-4. veka, koju je izgradio imperator Galerije, inače rođen negde u neposrednoj blizini. Dragoslav Srejović je primetio i izvesne sličnosti između imperatora Galerija i Tita – i jedan i drugi su čuvali stoku u mladosti, a zatim uspeli da se nametnu kao državna elita. Narod ih je obožavao dok su bili na vlasti, a kada je državni konstrukt propao, surovo su odbačeni na smetlište istorije. Postoji sličnost čak i u skulpturalnim predstavama – obojica su prikazani kao zamišljene, brižne figure. Tako da se mi nalazimo u nekoj vrsti antičkog Kumrovca. Inače, Srejović je godinama tvrdio da Gamzigrad nije tek običan vojni logor, već letnjikovac rimskog cara, a tadašnji naučni meinstrim je bio sumnjičav, sve dok (intuicijom obdaren) Srejović nije pronašao tako očigledan dokaz kao što je kamena tabla sa nazivom palate. Uglavnom, to je ukratko priča o tome kako smo iz ravnog Banata dospeli u taj divan kraj. Ja sam kasnije shvatio da veze između Južnog Banata i Istočne Srbije zapravo traju hiljadama godina – mnoge od praistorijskih kultura su fluktuisale između ta dva (zapravo susedna) regiona. Bitno vezivo bio je Dunav, a u novije vreme, nakon što je plovidba rečnim putem postala marginalizovana, a saobraćaj se okrenuo automobilskim drumovima, distanca se samo uvećavala.
Četvrtak, 21. jul 2022. godine
Razmišljao sam da ima nešto privlačno u mestima koja, poput Gamzigradske banje, izmiču prostornoj definiciji. Na mnogim mapama, to mesto nije ni ubeleženo, već kao geografski pojam postoji samo Gamzigrad. Čak je i oficijalni status banjskog mesta ozvaničen tek od pre neku godinu, iako se termo-mineralni izvori koriste već dugo vremena, a tabla sa nazivom mesta je bila čvrsto postavljena još od vremena kada sam prvi put tu došao. Naša kuća je pomalo izdvojena, na obodu naselja, i često imam osećaj da je to neka vrsta plutajućeg ostrva u vremenu i prostoru… U blizini same kuće nalazi se više praistorijskih lokaliteta – to, u antička vremena bitno mesto, zapravo je „nastajalo” tokom dugih perioda praistorije. Tokom vremena sam naučio da pronalazim predmete iz duboke prošlosti čak i na površini, gde ih je izgurala ovde prilično snažna sila erozije. Uopšte, na ovom mestu se prošlost čini vrlo živom, iako ne sasvim spoznatom. Na placu koji se nalazi baš prekoputa Timoka, na potesu Beligovo, (u arheološkoj literaturi lokacija je poznata kao Njiva Zore Brzanović), video sam savršeno očuvanu rimsku ciglu velikih dimenzija, za koju su mi objasnili da služi kao međa između dve parcele, iako nije locirana rimska građevina u neposrednom okruženju. Neko će to tek trebati da otkrije, a taj magloviti osećaj je nešto što me neodoljivo privlači.
Petak, 22. jul 2022. godine
Veroljub Stojanović Vicko, koji sarađuje sa arheološkim timovima koji borave u okolini, nas je upoznao sa Slobodanom Zečevićem Zekom, slikarem i fotografom iz Zaječara. Zeka je svetski putnik, jednako očaran kišnim šumama i dalekim zemljama koliko i neposrednim okruženjem u kojem živi. Kao sin poznatog lepidopterologa Momčila Zečevića, možda nije tako čudno da se opredelio za fotografisanje insekata (iako daleko da se bavi samo time). Zeka je autor upravo zapanjujućeg fotografskog opusa, a u stanu koji izgleda kao muzej postoj i terarijum (valjda se to tako zove) sa tri žive tarantule (tvrdi da ih je nekada imao dvadeset!).
Subota, 23. jul 2022. godine
Nakon što mi je Vicko ispričao da su, tokom postavljanja repetitora na brdo Dudica u Gamzigradskoj banji pronašli fragmente praistorijske keramike, rešio sam da se, zajedno sa Gordanom (koja je šetnju iskoristila da bi fotografisala leptire ove mikrolokacije) uputim tamo i pogledam da li je nešto od arheoloških ostataka moguće pronaći na površini. Iako je Dudica manje od pola sata hoda od naše kuće, prvi put smo se tu zatekli – nismo ni znali da uopšte postoji staza, koju su utabali ljudi koji održavaju repetitore. Međutim, sloj humusa je dosta debeo, a prostor oko repetitora je ograđen mrežom tako da, tokom kratke šetnje po vrućini, nisam uspeo da pronađem ništa vredno pomena. Ipak, u podnožju brda sam primetio krtičnjake – naši prijatelji krtice su na površinu izbacile fragmente drške keramičke posude, i deo jako korodiranog gvozdenog predmeta sa otvorom za nitnu, verovatno iz antičkog perioda…
Autor crta stripove pod pseudonimom Aleksandar Zograf