Nedelja, 15. decembar 2019. godine
Malo nakon 10 sati ujutru mi zvoni telefon. Brat. Probudio me je, ali ga je baš briga jer je srećan – što meni samo dodatno ide na živce.
Dogovaramo se da popijemo kafu pre nedeljnog ručka s tatinom stranom porodice, prekidamo razgovor i ja shvatam da nema smisla da pokušavam da zaspim ponovo. Hvala do neba, Cile (volim te).
Pre malo manje od tri nedelje sam se preselila nazad u Pančevo, te se i dalje nisam smestila u stan koji bih mogla da smatram svojim (ako ovo čita neko ko bi iznajmio mali stan jednoj stvarno finoj osobi, nek se javi). Koračam kroz kuću u kojoj sam odrasla i pokušavam da se razbudim jednom jakom kafom. Pravim plan u glavi u kome pokušavam da složim sve obaveze za narednih nedelju dana pod jednu urednu to-do listu. Kao i sve ostalo u mojoj glavi, i ona postaje umršena. Ubacujem je u neku od neurednih fioka svog mozga.
Na Instagramu mi se javlja drugar da se dogovorimo oko Nove godine. Pretpostavljam da je sredina decembra idealni trenutak da razmišljamo o prošlim odlukama i onim koje tek planiramo da napravimo u narednoj godini. Ja sam u ovoj uspela da promenim posao i grad, da postavim sebi nove prioritete i dobar temelj za narednu (da ne kažem, Novu) godinu. Pa, ipak, ostaje nekoliko nerazrešenih pitanja i večiti egzistencijalni strah koji me ne napušta.
Možda me strahovanje nikada ne napušta, ali je uvek mirnije kad pričam s Ciletom. Iako ima 14 godina, uhvatim sebe da sa njim razgovaram o svemu što me muči. I baš kao neki mali mudrac, uvek ima nešto pametno da mi kaže. Prethodnog dana njemu su se desile neke lepe stvari, i njegova radost i nedostatak koncentracije su opravdani. Što ne znači da me manje nervira jer neće da zapamti da nas u sredu čeka odlazak na finalni film u sagi o Skajvokerima. Pije istu kafu kao ja i težak je za šoping koliko i ja, al’ moja ljubav prema „Ratovima Zvezda” kod njega nije uspela da se zapati…
Ručak je izvanredan, kao i uvek. Baba Verica ima odabrana jela koja smenjuje a koja je sva dovela do savršenstva – ovog puta na meniju je bilo moje omiljeno jelo iz detinjstva koje zovemo „testo s mesom” (izgovara se više nekako kao jedna reč – testosmesom – i sastoji se od, pogađate, testa s mlevenim mesom).
Strah od toga da neću završiti sve tekstove koje treba da napišem u narednih osam dana počinje da se izvlači iz podsvesti i uskače u svest, te par sati pokušavam da ne gledam Jutjub i da ne skrolujem bezvoljno kroz društvene mreže. Ne uspevam. Pa napišem nekoliko redova. Pa podbacim s koncentracijom ponovo. Oko 23h završavam poslednji tekst čiji je rok za predaju sutra. Sad me čeka još četiri komada u narednih nedelju dana, i ovaj dnevnik. Većina preostalih tekstova zahteva malo ozbiljnije istraživanje koje mi se uopšte ne radi. Da li vam je sada jasno zašto sam se toliko raspisala a tek je prvi dan?
Planiram da u 2020. svoje vreme organizujem što bolje.
Ponedeljak, 16. decembar 2019. godine
Ona čuvena „mrzim ponedeljak” može da se primeni sigurno na svaku osobu u univerzumu (retki su izuzeci) – ali ja sam u prethodna dva meseca postala entuzijastična kad je odlazak na posao u pitanju.
Dobro, nije kao da bih radije išla na posao nego izležavala se negde na nekoj plaži – nećemo da preterujemo; ali sama činjenica da mi se u nedelju uveče ne prevrće želudac ili znatno srozava raspoloženje samo jer sutra moram da idem na posao – govori dovoljno.
Nakon skoro dve godine bavljenja društvenim mrežama i nakon što je sama pomisao na notifikaciju s Instagrama postala mučna, dala sam otkaz. Karakteristika moje generacije (bar gledajući mene i većinu mojih prijatelja) je što smo svi negde izgubljeni u traženju sebe. Tako sam ja s jedne grane marketinga rešila da skočim na drugu – Gugl. I ovde sebe konačno nazirem.
Obično stižem prva u agenciju u kojoj radim, u Birčaninovoj. Ja sam peti član agencije i svi ljudi sa kojima radim su predivni. Kad je tako mala agencija u pitanju, to sa kim radiš svaki dan postaje najveći prioritet.
Nakon par sati stiže jedan kolega, potom i drugi. Nestaje struje, pa odlazimo na kafu. Na kafi počinjemo priču o budućim projektima i mogućnostima koje se pružaju u daljem razvoju nas kao ljudi i nas kao agencije. Smeju mi se zato što sam u par navrata od sreće pljeskala rukama kao retardirana foka. Ali baš me briga.
Planiram da u narednih godinu dana savladam Gugl reklame, SEO i pisanje tekstova svih vrsta.
Utorak, 17. decembar 2019. godine
Kad su me pitali da napišem ovaj dnevnik, moja prva pomisao bila je „O čemu ću ja uopšte da pišem?” – a razlog je jedan od ovakvih dana. Dani kad ustanem, odem na posao, vratim se, jedem, spavam.
Dan je spasila kafa s drugaricom i maštanja o Pragu na proleće.
Planiram da sledeće godine više putujem.
Sreda, 18. decembar 2019. godine
I dalje se sećam pogleda iz fotelje u kojoj sam sedela kada sam prvi put gledala „staru” trilogiju „Ratova Zvezda”. Ne znam koliko sam imala godina, verovatnu tu negde oko sedam ili osam, ali znam da smo odmah po završetku stare trilogije mogli da odgledamo i prva dva filma „nove” (novo-stare?) trilogije.
Iako krajnje ozloglašena, ta nova trilogija „Ratova Zvezda” uticala je na mene i moju braću od tetke, te smo leta koristili da flaše od dve litre punimo flomasterima i od njih pravimo svetlosne mačeve (ili srpski: lajtsejbere).
Zbog kraljice Amidale, ja sam želela da budem političar kad porastem. Nisam znala šta tačno radi senator, ali znala sam da želim da to bude moj poziv.
Niko ne može da mi kaže da je Rej (iz novo-nove trilogije) važna jer je prvi uzor devojčicama u tom muškom svetu „Ratova Zvezda”. Postoji toliko stvari koje jednu Padme Amidalu čine ljudskijom od jedne Rej.
Cile i ja sad već tradicionalno od 2015. godine gledamo „Ratove Zvezda” odmah prvog dana prikazivanja. Moje uzbuđenje je svakim filmom bilo veće, osim u današnjem slučaju. Dok idemo ka bioskopu pričamo o tome kako oboje očekujemo katastrofu. Cile je dobio ono što je očekivao, a ja sam iz bioskopa dva i po sata kasnije izašla apsolutno ravnodušna – što je možda još i tužnije.
Možda nekima od vas deluje smešno što uopšte toliko vremena posvećujem nekim tamo naučnofantastičnim kaubojcima u svemiru, ali moja nada da ću jednog dana i sama da vitlam lajtsejberom nikad nije umrla. Pravim lajtsejberom, a ne napravljenim od plastične flaše.
Neko bi trebalo da ubaci tu ideju Elonu Masku u glavu.
Planiram da u 2020. sazrim, ali ne i da odrastem.
Četvrtak, 19. decembar 2019. godine
Kažu da Svetog Nikolu slavi jedna polovina Srbije, dok druga ide kod ovih prvih na slavu.
Mi ne slavimo slavu, ali rado jedemo po tuđim slavama.
Ovu godinu obeležio je jedan vrhunski dimljeni šaran i posna plazma torta, i ja – uprkos svim svojim naporima – nisam uspela da se suprotstavim svim ukusnim stvarima koje su me napadale sa svih strana.
Niko mi ne veruje kad kažem da mogu da pojedem koliko i dva prosečna čoveka. Možda zato što to kažem s trunkom ponosa, iako to uopšte nije privlačna karakteristika. Ali uvek je bilo tako, te se ni sada nisam suzdržavala. Živele slave! (I što bi rekao Daglas Adams, „and thanks for all the fish”)
Planiram da u narednoj godini počnem da treniram i ne vratim sve kile koje sam izgubila.
Petak, 20. decembar 2019. godine
Omiljeni radni dan. Nakon posla, čašćavam se (ili kažnjavam?) ogromnom količinom ugljenih hidrata. Grize me savest, ali pokušavam da to ćušnem negde daleko od svesti. Uspevam, pošto hvatam sebe da jedem poveću količinu medenjaka.
Veče prerasta u jutro, te se smeštam u krevet negde oko pola 6.
Planiram da sledeće godine počnem da spavam osam sati svake večeri.
Subota, 21. decembar 2019. godine
Shvatam da je produktivnost otišla niz slivnik, a trebalo bi da uposlim mozak i pozavršavam tekstove za narednu nedelju.
Za tri sata uspevam da napišem dve rečenice.
Koncentracijo, uspostavi se!
Ništa.
Počinjem da se pitam pišem li ja tekst ili on piše mene. Strahovanje se povećava.
Prva kafa, druga, treća. Da me vidi kolega Marko koji mi i inače broji svaki miligram kofeina koji unesem, sigurno bi vrteo glavom do iznemoglosti.
A onda shvatam da ispred mene stoji i nedelja, i dobar deo ponedeljka. Izdržavam.
Planiram da 2020. godinu obeleži utisak uspešno savladane decenije.
Al’ istinu da vam kažem: kad bih vam rekla ono što mi zaista obuzima mozak najveći deo vremena – morala bih da vas ubijem.
Autorka je introvertni digitalac, zauvek opsednuta mačkama (i puna ljubavi prema didaskalijama)