Nedelja, 1. novembar 2020. godine
U 00:05 završavam razgovor na skajpu sa drugaricama. Uspela je da se organizuje ekipa iz osnovne i srednje škole, prijateljice već dve, tri decenije. Moj socijalni život se već neko vreme odvija isključivo na skajpu i preko WhatsAppa-a i to u tolikoj meri da sam zapostavila prijatelje, koje sam ne baš bez muke, pronašla ovde. Ružno sa moje strane, ali proći će.
Spremam se za spavanje, sa Ivanom pravim planove za obilazak najvećeg rudnika krečnjaka na svetu koji je pretvoren u turističku atrakciju, kao i sve ostalo u Danskoj što pokaže i najmanji potencijal. Proveravam radno vreme kad ono cvrc, radi do 31. oktobra, pa onda pauza do 31. maja 2021. Ne, ne, ne, već sam napravila plan kako ću da pišem o mračnim tunelima, krečnjačkim stenama, prirodi u jesen i retkim vrstama šišmiša koji žive u pećinama. Ništa, sad na spavanje pa ćemo smisliti nešto ujutru.
Posle doručka i kafe pada dogovor, idemu u Orhus. I onako idemo tamo svaki put kad ne znamo gde ćemo ili kada nam dođe neko ko ne živi u Danskoj. Orhus je drugi grad po veličini, negde recimo kao Novi Sad i ja ga obožavam. Ovog puta smo otišli u Stari Grad, najveći muzej na otvorenom, koji prikazuje život od sredine 19. veka do 70-tih godina 20. veka, sa sve originalnim kućama iz svake epohe. Najstarija kuća je iz 1550, a mnoge su donete sa drugih lokacija da bi bile sačuvane. Oko nas šetaju glumci u odeći iz određenog perioda, pričaju sa nama, objašnjavaju šta su radili, kako su se igrali, šta su jeli…
Ostatak dana kuvam i slušam „Povijest četvrtkom”, malo o kugi u srednjem veku, malo o Vili Brantu… šta drugo da radim, pa neću valjda nešto zabavno i uzbudljivo?
Ponedeljak, 2. novembar 2020. godine
Danas konačno uspevam da organizujem druženje sa Vesnom i Biljom. Sve tri smo došle u Dansku otprilike u isto vreme, muževi nam rade zajedno, zajedno prolazimo kroz teškoće privikavanja na novu sredinu i to bi verovatno bilo sasvim dovoljno za jedno površno druženje, ali to ovde nije slučaj. One su mnogo više od toga.
Sestrini klinci danas pune dve godine. Kad pre! Čujemo se i gledamo na WhatsApp-u, oni naravno ne kapiraju šta se dešava, šalju puse, viču tetotetoteto, to mi je sasvim dovoljno. Vida me odvodi u njenu sobu, ona će uskoro 8 i već vodimo skroz ozbiljne razgovore. Pokazuje mi šta je sve imala za domaći, pa kako je lepo sredila sobu, pa šta sve može njen satić smartić… koliko mi nedostaje, tačno ću da odlepim! Fali mi više od mame, Marije i svih drugara zajedno.
Popodne se ide na posao. Od 2 do 10 giljam u fabričkom pogonu u JYSK-u. Posao nije ni težak ni posebno zanimljiv, ali kolege su super i mogu da radim sa slušalicama, šta ćeš više za početak? Već imam rutinu, prva tri sata slušam Daška i Mlađu, povratak u realnost nakon sentimentalne epizode koju sam imala sa najbližima. Ostatak radnog dana preslušavam svu divnu novu muziku koja je izašla ove godine, novi Matt Beringer, Bruce Springsteen, Valentino Bošković, Jame Dean Bradfield (pevač Manic Street Preachers), čak je i Taylor Swift pokidala.
Odlazim na spavanje i vidim da je došlo do neke pucnjave u Beču. Ova godina stvarno sluti na kraj sveta.
Utorak, 3. novembar 2020. godine
OK, svi koje poznajem i žive u Beču javljaju da su dobro. Zovem i Vesnu, mama i sestra sa klincima su tamo, kaže sve OK. Ne napušta me osećaj da je sudnji dan blizu. Ili samo opet nisam dovoljno spavala.
Prošlo je tačno šest godina od kad je Hari došao kod mene. Tu su se nekako poklopile sve najbolje moguće energije i od psa koji je došao da prezimi zimu postao jedna od najlepših stvari koja mi se ikad desila u životu. Mirno je otputovao 24. avgusta, sa skoro 15 godina. Fali mi i dalje ludački svakog dana.
Danas na poslu svečano objavljujem kolegama da od danas pričamo samo na danskom! Eto radosti za kolektiv. Već dve godine sam ovde i ne mogu da se pohvalim da sam nešto posebno napredovala, iskreno verovala sam da će ići mnogo lakše i brže. Ali ipak je ovaj jezik monstrum sastavljen o svega najtežeg iz ostalih skandinavskih jezika, nemačkog i engleskog. Odlučila sam da budem darežljiva prema sebi pa sam si dala rok od pet godina da ga lepo savladam i prestanem potpuno da koristim engleski. Za sad to mogu samo u nekim svakodnevim situacijama, u prodavnici i slično, ali od neke ozbiljne konverzacije još uvek nema ništa.
Sreda, 4. novembar 2020. godine
Bar jednom nedeljno imam seanse sa mojom drugaricom Cecom koja živi u Kotoru već godinama. Pretresamo sve što nam se dešavalo prthodnih nedelja, jer je bila u Srbiji pa se nismo čule. Sa kim se videla, gde je bila, jesi videla one manijake na Amfilohijevoj sahrani što cmaču leš, jesam ti rekla da su i u Danskoj uveli maske, e nama crko auto, e i nama… i tako dva sata… Za to vreme skuvam ručak, operem veš, idem u WC, platim račune, odem do pošte da pokupim paket, pospremim po kući, doručkujem.
Napolju je vreme nestvarno lepo, kao da je proleće, a ne novembar. I tako je sve dok ne sednem u auto i krenem na posao. Za pet minuta, od lepog prolećnog dana nastaje mrkli mrak, kiša, vetar, dobro došli u Dansku.
Danas radim sa starijim kolegom, Dancem, i njemu se hvalim da od juče pričam samo na danskom. Divan je, priča mi baš polako, ispravlja, daje savete, pravi se da me ne razume ako slučajno počnem na engleskom. Muke su to, ali znam da nema napretka dok se ne savlada jezik. Koliko god bilo lagano i opušteno, nemam neku posebnu želju da u fabričkoj hali dočekam penziju. Jedna od stvari koja mi se ovde najviše sviđa je to što si motivisan da menjaš profesiju kad god poželiš. Možeš da budeš električar, pa da posle toga voziš autobus. Možeš biti vaspitačica u vrtiću ili kasirka u supermarketu i za par meseci da postaneš knjigovođa ili kuvarica. Država ti sve to omogućuje, tvoje je samo da učiš.
Četvrtak, 5. novembar 2020. godine
Justinu sam upoznala prve godine dok smo živeli u Olborgu, na severu Danske. Ona je Poljakinja, udata za Rumuna, došla je pre par godina da poseti drugarice i ostala. Upoznale smo se u školi jezika, odmah prvog dana i ona mi dođe nešto kao prva dobra drugarica ovde. Nismo više u istom gradu, ali se redovno viđamo, što porodično, što sa ostalom ekipom iz škole i tada smo teška egzotika, ima nas iz celog sveta bukvalno. Dosežemo do Čilea. Pitam Justinu šta se dešava sa protestima u Poljskoj i sa onim sramnim zakonom o potpunoj zabrani abortusa. Kaže mi da ima dve teorije, jedna je da se na taj način reizabrana vladajuća partija zahvaljuje određenom visokopozicioniranom katoličkom svešteniku za podršku koju su dobili međ njegovom pastvom, što su već uradili i nakon prethodnih izbora kada su ukinuli finansijsku pomoć države parovima koji moraju na veštačku oplodnju, to je valjda greh, šta li, ako ne možeš prirodnim putem da ostaneš trudna treba zbog toga i da propatiš i ne zaslužuješ da budeš roditelj. I druga teorija je da su donošenjem ovog hteli da skrenu pažnju javnosti sa donošenja nekih drugih zakona, koji su takođe loši, ali njima donose neviđenu finansijsku dobit. Scenario viđen u Srbiji već toliko puta.
Ostatak dana je proša standardno: posao, pauza, posao, pauza, pa kući na spavanje.
Petak, 6. novembar 2020. godine
U Danskoj ovih dana drama. Otkrili su da se kod nercova koje ovde masovno gaje zbog krzna pojavila mutirana verzija kovid virusa koji prelazi na ljude. Već ih je preko 200 zaraženo, očekuje se da bude još više. Bukvalno mi je pripala muka od ove informacije a naročito kada sam pročitala da su ubili 17 miliona mučenih životinja koje su i onako od samog starta bile osuđene na surovu smrt. Bila sam ubeđena da je uzgoj životinja zbog krzna zabranjen u EU, ali valjda je kao i svuda novac bitniji od bilo čega. Sad bih tako sočno opsovala, ali ne želim, mama će sigurno da čita.
Jedna od mera koje su preduzeli je totalna izolacija pokrajine Severni Jiland, zatvorene su škole, obustavljen gradski prevoz, ne radi ništa osim supermarketa i apoteka, zabranjeno je kretanje stanovnika iz jedne opštine u drugu. Danci su do sada kroz pandemiju prošli bez mnogo drame, nije bilo restriktivnih mera, zabrana ketanja, nošenje maski u zatvorenom je krenulo tek od skoro, pravila se poštuju i nema izuzetaka.
Opet lep dan, sunčan, toplo je, ja popodne opet provodim na poslu, vreme ne prolazi, stoji, zna da je još malo pa vikend. Počinjem polako da pravim planove, malo drugari ovde, malo drugari online. Dogovaram se sa Ljiškom i Nemanjom da se čujemo u subotu uveče, planiramo da ubacimo i ekipu iz Sombora ako budu imali vremena, neko će da pije, neko da apstinira… sa njima je druženje preko skajpa već postalo normalno kao odlazak na posao, samo milijardu puta zabavnije. Lepo se oblačimo za rođendane, pijemo, svađamo se, mislim da se čak i češće družimo nego dok smo bili u Srbiji.
Subota, 7. novembar 2020. godine
Svake subote od 9 ujutru do 1 poslepodne idem u školu jezika. To je ovde obavezno i od nedavno besplatno. Pošto Srbija nije u EU imam kraći rok da je završim, 3,5 godine. Ja sam već negde pri kraju, završavam uskoro pretposlednji nivo i negde sredinom ili krajem iduće godine polažem završni ispit pred komisijom. Ali pravo učenje jezika počinje tek kada krenem da ga koristim u svakodnevnom životu: na poslu, u komunikaciji sa drugim ljudima, kada obavljam birokratske poslove. Škola nekako dođe kao osnova na koju posle nadograđujem i nadograđujem do kraja života.
Vikend zvanično počinje tek subotom u 13:15 kada se pozdravim sa profesorkom i drugarima iz razreda, poželim prijatan vikend i izađem iz škole sa olakšanjem kao da sam izašla sa višegodišnje robije. I onda kreće žurka: kod koga na rođendan, gde ćemo na ručak, šta piti večeras dok se družimo na skajpu, zovem mamu da referišem kako je prošla ova nedelja i u svom tom haosu i lošoj organizaciji moram da stanem, pogledam oko sebe i zahvalim se Ivanu i Univerzumu što sam tu gde jesam, što sam zdrava, srećna i bezbrižna i što sam toliko daleko od onoga gde sam pre dve godine bila.
A sa nostalgijom ćemo lako, kao i do sada.
Autorka je emigrantkinja, radnica, učenica