Nedelja, 16. septembar 2018. godine
Nedelja – moj jedini slobodan dan – tiha, mirna, spora. Baš kakva treba da bude. Dan za porodično okupljanje i dugu popodnevnu dremku. Ručak kuvamo muž i ja zajedno, a za stolom nas je danas petoro – jedno dete, jedna mama, jedan tata… nekada nas je bilo ukupno osmoro, pa i devetoro sa pradedom, ali sada nas dvoje jedinaca imamo samo jednu mamu i jednog tatu. Zato nam je važno da ih svake nedelje okupimo i da im pružimo ono što su oni nama decenijama davali.
Mlađe Pile vežba za svoj završni koncert na master studijama, pa se uz miris banatske supe kućom razlivaju zvuci harfe tokom celog jutra. Uklapaju se savršeno – rinflajš i harfa. Oko podne se u njih meša i glas Starijeg Pileta na zvučniku telefona. Skajp premošćuje hiljadu kilometara – samo da čujemo da li si dobro, šta ima novo, kako si spavala, šta si juče jela, uključi kameru da te vidimo, evo baka i deka mašu, ljubimo te svi…
Ali, varljiva je ta nedelja, jer krajem dana treba pokupiti konce od subote i tegljenjem ih zavezati za ponedeljak ujutro. Koga pozvati, na koje poruke odgovoriti, koje mejlove poslati odmah, a koji mogu da čekaju? Tome služe one brojne šarene ceduljice u rokovniku, nikako podsetnik na telefonu jer ne može da mi pruži neopisivo zadovoljstvo gužvanja papirića kada obavim ono što na njima piše.
Ponedeljak, 17. septembar 2018. godine
U nizu obaveza je i poziv jednoj instituciji od koje su mi potrebne detaljne informacije kako da obavim posao vezan za njihovu delatnost. Sa zebnjom biram broj jer znam kako se ovakvi razgovori završavaju – pokušajem da vas prebace nekom drugom, nisam nadležan/a, zovite drugi broj, zovite sutra… Na moju zaprepašćenost, gospođa je ljubazna, čak duhovita, sve mi detaljno objašnjava i posao se nakon telefonskog razgovora, dva razmenjena mejla i dva sata uspešno obavlja. Prvo ne mogu da skinem osmeh sa lica od olakšanja, ali njega brzo smenjuje osećaj da mi rastu magareće uši. Zašto olakšanje kada je neko ljubazan i strpljiv? Zašto se toliko radujem kada neko valjano radi svoj posao? Zar to ne bi trebalo da bude standard? Zašto smo toliko navikli na izbegavanje odgovornosti i prebacivanje iste na nekog drugog? Da li će nam političke promene doneti i promenu svesti ili je u stvari obrnuto – da li će zbir naših pojedinačnih preuzetih odgovornosti i inicijativa doneti preko potrebne promene?
Zato volim svoj posao – on mi u potpunosti pruža upravo tu mogućnost da preuzmem odgovornost za sve što radim. Ako je loše, ne mogu drugog da optužim, a ako je dobro – uspeh je moj. Drugi razlog što volim svoju školu stranih jezika su susreti sa divnim mladim ljudima zbog kojih je moj duh mlađi od moje krštenice bar dvadesetak godina. Ko se još, osim nas profesora, može pohvaliti da se na svom poslu smeje od srca, ponekad do suza? Veću razmenu energije osećaju samo glumci i muzičari na sceni.
Utorak, 18. septembar 2018. godine
Još jedan napor da se ispoštuju prevodilački rokovi ali i dostojno isprati na večna lovišta jedna starina od 86 godina. Uspevam, kroz iglene uši.
Srećom, popodne me čekaju časovi kojima se radujem – prvo kafica na času sa mladim damama koje spremaju C1 ispit. Atmosfera je opuštena, predajem kao da ćaskamo, pa ni one ni ja nemamo utisak da smo na času. Posle dolaze osmaci, tajfun energije iako stalno tvrde da su umorni, a u stvari su smoreni. Trudim se iz petnih žila da im čas bude izazov, da postavljam pitanja koja će im pokrenuti vijuge, ali se posle takvog predavanja osećam kao da je to bio sportski trening a ne čas engleskog. Najzad, energiju mi vraćaju moji C1 tinejdžeri, pametnice koje upijaju sve, znaju kada da se šale a kada da se utišaju, šta da pitaju, kako da odgovore na moja pitanja. Beskrajno su strpljivi prema meni.
Sreda, 19. septembar 2018. godine
Kao što to rade glumci pred pozorišnu predstavu, vreme je da se ubacim u drugi lik i jutros odigram svoju ulogu ispitivača na ispitu iz engleskog jezika. Ovo honorarno radim dva puta mesečno u British Council-u i uglavnom je zabavno. Osim kad nije. Zanimljivo je sresti ljude svih uzrasta, čuti njihove najraznovrsnije priče, želje, ambicije. Ali, ja im tu dođem kao neka usputna stanica voza za „napolje” (nekima i prepreka na pruzi), karta za bolji život, kanal za odliv mozgova. Mladi, stariji, manje ili više obrazovani – svima je jedno zajedničko: „pale” odavde.
Da li se to samo meni čini jer sam u centru iseljeničkih zbivanja, ili baš svi odlaze nekuda? Već sada bih mogla da obiđem ceo svet posećujući svoje drugare i bivše đake – od Japana do SAD, od Norveške do Novog Zelanda. Kada o ovome pričam sa prijateljima obično žmurim pred istinom i tvrdim da je to danas normalna stvar, da ljudi širom sveta menjaju poslove, gradove, države i da se mi to samo uključujemo u globalne tokove. Ne bežimo. Naravno, oni mi uvek kažu: „Da, ali…” Ne odustajem, verujem.
Četvrtak, 20. septembar 2018. godine
Uspešan dan, borba sa Levijatanom od prevoda je dobijena, došla sam mu glave! Olakšanje je neopisivo, teret zbačen. Nije bio tako težak koliko mučan i dosadan, pa sam svaki put morala da pribegavam samobičevanju kako bih sela za računar i nastavila da ga radim, a zatim bih uvek nalazila najmaštovitije izgovore da prekinem jer „baš sada imam nešto jako hitno” pa makar to bilo i ribanje kupatila.
Sada sam spremna za novu epizodu telenovele pod nazivom „268. nastavak glavne rasprave u sudskom sporu P.br. xxx/yyy“ u kojoj svaki put igram sporednu ulogu rečnika na dve noge, pokušavam da prevodim istovremeni razgovor tužioca, tuženog, sudije i svih advokata dok mi klijent, jasno je – stranac, na uvce komentariše sve što se dešava u sudnici: „Bullshit, bullshit, bullshit!” Hvala što ste me prosvetlili, gospodine. Madam sudija i advokati govore engleski, ali kada ne mogu da završe rečenicu guglaju mene, ostalo sve znaju. Onda se sete da je srpski obavezan jezik u sudnici, pa me uključe na dugmence. Klik, kažem ja. Klijent, iako nije native speaker, govori „savršeno”, pa mi je na prošlom ročištu nervozno objasnio da se reč „debt” čita po Vuku, da ovo „b” mora da se izgovori, te da ja to očigledno ne znam. Još jedno prosvetljenje. Od tada u sudnici govorim Vukovo debt, da me svi razumeju (nadam se da moji đaci neće ovo pročitati).
Petak, 21. septembar 2018. godine
Zaista je zanimljivo posmatrati kako se naš grad transformiše petkom. Pre podne obavljam administrativne poslove u centru, srećem penzionere, dečicu, poslovne ljude koji žure nekuda, poznanike i bivše đake koji su odavno odrasli. Saobraćaj je gust, ali većina vozi pažljivo, poštuju se propisi, možda i zbog patrola koje stoje na neočekivanim mestima. Ali, kako radim u školi do kasno uveče, kada izađem na ulicu – neki mlad, doteran svet, modna revija na ulicama Pančeva. Na putu je situacija sada mnogo neizvesnija, vozi se brže, riskantnije. Čini mi se da me napadaju sa svih strana, voze Formulu, šta li, pa samo mislim „beži odavde, nije ti tu mesto”. Ovo je neki drugi grad.
Subota, 22. septembar 2018. godine
Nastava od ranog jutra, ništa neuobičajeno – već sam navikla. Osim toga, ako mojim tinejdžerima nije teško da ustanu rano subotom i dođu na čas nakon izlaska petkom uveče, osamnaestih rođendana, svirki i žurki, kako da im kažem da bih još malo da odspavam? Propuštam pijačnu gužvu subotom ujutro i ne mogu reći da mi je žao zbog toga.
Posle ručka i obavezne popodnevne dremke koja označava početak mog vikenda, počinju velike pripreme za žurku kao iz „onih vremena”. Ne znam koliko sam puta ove nedelje čula da „svi odlaze odavde”, ali kao da žele da opovrgnu opšteprihvaćeno verovanje, naši stari prijatelji su se ovog septembra vratili u Pančevo. Danas slave tu divnu odluku i jedan pedeseti rođendan sa svim svojim pančevačkim prijateljima. Kao oni moji tinejdžeri od jutros, uzbuđeno sređujem frizuru, lakiram nokte, biram šta ću da obučem, tražim da me Mlađe Pile našminka iako se i bez svega toga već osećam sjajno. U to ime – živeli!
Autorka je u velikoj nedoumici kako da definiše sebe. Izaberite jednu ili više ponuđenih opcija:
1. preterano voli zareze i složene rečenice
2. nema slobodnog vremena
3. je sluđena
4. i dalje naivno veruje u dobro u ljudima