Nedelja, 1. septembar 2019. godine
Nekada sam volela noć i iščekivala noćni mir. Radovala se vremenu kada svet, otežao od trke za smislom, potroši čilost i zaspi. Činilo mi se da se tada nešto u meni slobodno rasteže, da sam sigurno sama u usnulom, ali ne i nestalom svetu. Danas verujem da, ako mi ijedan deo dana pripada, to je jutro. Prolog dana, kratak isečak između dve punoće, svežina i lakoća međuvremena, početak pre početka. Tada se postoji tiho, bez žurbe. Između dve stranice knjige, između dva gutljaja kafe, izvija se misao koja nedokučivom logikom vraća zanemareni prizor, otkriva pojedinosti u pozadini događaja spuštenog u pamćenje na brzinu, otire prašinu sa njega, i daruje mu dostojanstvo.
Potom se oseća slast što podseća na ukus ukradenog, neprskanog voća.
* * *
Fotograf-amater mi kaže da voli fotografisanje, ali ne i fotografije. Od nekoliko hiljada razvio bi najviše pet. Nema dobre fotografije. Na svakoj živi makar sitna greška, neznatan propust. Čudim se i kažem da mi se dopadaju fotografije iz njegovog aparata. Fotograf negoduje. Shvatam da neslaganje proističe iz toga što moje oko nije videlo sliku koja fotografiji prethodi. Fotograf misli da se beda fotografije krije u njenom pokušaju da zadrži trenutak. Svaka fotografija je, prema tome, promašaj. Ali fotografisanje, to je nešto sasvim drugo. Dok gledaš kroz objektiv, priča mi fotograf, moraš da se isprazniš, oslobodiš svega, i sačuvaš samo pogled. Tada počinje doživljaj radi kojeg fotografišeš. Okom pratiš izabrani prizor i opažaš, osećaš prvi put. U slici se najčešće odvija jedva primetno, treperavo kretanje. U jednom trenu najzad ugledaš ono, za čime je, shvataš u deliću sekunde, tvoje oko tragalo. I onda, škljocneš. U tom času, sav unutrašnji prtljag, ostavljen po strani, nahrupi u tebe. Zašto škljocneš, pitam ga. Fotograf kaže da je škljocanje znak da si video, i da je doživljaj upravo istekao. Rođenje fotografije tek je uzgredna stvar, bledi pokušaj da se setiš onoga što ona nije zabeležila.
Ponedeljak, 2. septembar 2019. godine
Izlazim iz mora i vidim dve bake – u jednodelnim starinskim kostimima, sa tamnim naočarima, koračaju polako i nesigurno kroz plitku vodu, držeći se za ruke. Snop svetlosti se provlači između krovova, razliva se po njima i osvetljava traku vode, kojom će uskoro proći. I sama bojažljiva, sitnija starica u plavom kostimu ipak je snažnija od krupnije drugarice zbunjenih, plašljivih pokreta. Pratim ih pogledom. Vidim otmenost koja se zaslužuje iskustvom i dugim boravkom na zemlji. U susretu sa suncem i vodom, nevešte su i nezgrapne. Zastaju. More im je otprilike do struka. Okretnija nagovara na nešto drugaricu u crnom kostimu. Ona negoduje. A onda, okreću se jedna prema drugoj, hitrija uzima kolebljivu za slobodnu ruku i bućnu se zajedno u more. Ostaju tako nekoliko trenutaka dok im talasići ližu obraze. Godine iščezavaju, prošlost bledi. Na početku su.
Sada mogu i da hodaju po vodi.
* * *
U autobusu ne radi klima-uređaj. Gledam okolo. Putnici su tihi, oznojani i obamrli od vreline. Na sedištu do srednjih vrata, sam sedi starac u beloj košulji, sa tamnom kravatom, u smeđem štofanom odelu. Na glavi mu je šešir. Grli aktovku na krilu. Zagledan je u sebe. Glas iz automata najavljuje sledeću stanicu. Starčić se trgne, ustaje, zauzima položaj ispred vrata. Autobus se zaustavlja, vrata otvaraju. Deka se ne miče. Izlazi na narednoj stanici. Gleda oko sebe. Priseća se. Dolazio je ovde često. Davno je to bilo. Slika pred njim drugačija je od one koju nosi u sebi. Koleba se. Predstave se umnožavaju i odmeravaju snagu.
Onda, ipak, sigurnim korakom kreće. Levo.
Utorak, 3. septembar 2019. godine
Zove me ćerka. Izranjam iz „4 3 2 1” i pratim njen pogled. Na obali, grupa ljudi kopa, prevrće, preorava pesak. Nešto traži. U tišini. Kupači, čitači, igrači, prilaze i pridružuju se tragačima. Eno žene tek izašle iz mora, dečaka sa sladoledom, čoveka koji je do maločas čitao knjigu okrenut suncu. Glavni tragač prekopava rukama pedalj po pedalj. Ostali preoravaju pesak nogom, polako i pažljivo, trudeći se da ne preskoče ni centimetar zamišljenog peščanog kvadrata. Ne sudaraju se. Ne razgovaraju. Prilazi im žena s novinama. I mali, golišavi dečak. Počinju da kopaju.
Čudno jedinstvo. Tiho bratstvo, oformljeno u trenutku, posvećeno nepoznatom cilju.
„Ovo je tako čudno”, kaže mi ćerka. Pomišljam da je stvarnost napukla, i da je odnekud, kroz naprslinu, zaduvao vetar od kojeg se svet nakrivio.
„Šta traže?”, pitam ženu sa susednog peškira, uhvativši njen pogled.
„Neki dokument”, odgovara.
Dokument je lagan, mislim, oni traže nešto malo i teško, što lako propada u dubinu zemlje.
Odjednom, preoravanje prestaje. Glavni tragač odustaje, a potom kopanje obustavljaju i ostali.
Bratstvo se raskida. Ljudi se nevidljivim skokom kreću unazad, finom misaonom kukicom kače se za prekinuti trenutak i nastavljaju svoj put. Uspostavlja se poznati svet.
* * *
Brodić pristaje u zaliv. Stižemo na malu, nepoznatu plažu. Ostavljamo peškire i ulazimo u more. Plivamo daleko kroz zatalasanu, plavičasto-sivkastu vodu. Ne savlađujemo more, prepuštamo mu se. U morskom beskraju smo neosetljive na umor trajanja i zaštićene od nemira ljudskih glasova.
Kasnije, na kopnu, setim se jednog stiha: „Ljudski nas glasovi bude i mi davimo se.”
Sreda, 4. septembar 2019. godine
Odvajam se od „Malih uspomena”. Nadvijam se u mislima nad pročitanu priču. Ostavljam joj vremena da se mirno, bez žurbe, nastani negde u meni. Prilazi mi žena sa crvenkastim kovrdžama. Ispod velikih naočara, na licu, nosi odraz nejasne, nesavladive veličine. Žena mi blago dotakne rame, provuče se i sedne pored mene. Vraćam se Saramagu. Autobus se zaustavlja. Ulazi majka sa dvema ćerkama. Prati ih mladić. Pogledam gospođu do sebe. Drži knjigu i šapatom sriče tekst. Okrznem okom raskriljene stranice – 37. i 38. psalam. Mladić stoji na stepeniku u dnu vrata. Drži se za šipku. U desnoj ruci nosi nekoliko kesa. Majka i jedna od devojaka stežu rukohvat iznad glave. Druga ćerka stoji po strani. Ne pridržava se. Prva devojka je pričljiva. Mladić je, čini se, njen dečko. Ona čavrlja o koječemu, osmehuje mu se, svaki čas prelazi pogledom preko majke, krajičkom oka doziva sestru, koja ostaje daleka. Da li je mladić brat ili drug devojkama? Zaverenički ton Pričalice možda ukazuje na drugačiju bliskost. Ipak, rečenica joj je za sekundu-dve brža, za reč-dve gušća, pogled za dva treptaja nemirniji. Želi da poveže troje ljudi, da pridobije majku i sestru za Njega. Majka progovara, i, da, postaje jasno da je sa njima ćerkin momak. Prijatna je, mirno iznosi svoje mišljenje. Podrhtavanje njenog glasa odaje nelagodu ili uzbuđenost. Želju da se dopadne. Prisno izgovara savete, a onda se ograđuje, odmerava distancu. U ženskoj igri približavanja i udaljavanja, osvajanja, povlačenja, mladić skoro da ne progovara. Pogled i držanje su mu mirni. Pokreti spori. Kad autobus zakoči, trzajem ruke zaustavlja zanjihane kese, da ih ne ispusti. Čuva potrebe i želje ovih dama, oslobođene naglo kroz kupljene stvari, složene pažljivo u šarene kese. Žena pored mene čita: „Jer sam gotov pasti, i tuga je moja svagda sa mnom.”
Četvrtak, 5. septembar 2019. godine
Sedimo na terasi, mačak i ja. Njegova stolica je isturena, postavljena tik uz žardinjeru. Moja je povučena u senku, oslonjena na terasni zid. Mirujemo.
Radnica pošte izlazi na cigaret-pauzu. Trojica dečaka jure nekud biciklovima. Žena u zelenim sandalama vraća se s posla. Osmehuje se svom odrazu u izlogu apoteke. Sredovečni par gura ka kolima kolica puna namirnica. Ćerka šeta sa ostarelim ocem i kradom motri na svaki njegov korak. Vozač u prašnjavom fordu naglo koči. Dve mace dremaju na betonskoj kocki…
Minuti teku polako. Za svet preda mnom hvata se rumena pokorica tišine. Pod njom se zvuci razlivaju i mešaju. Umesto čangrljanja metalnih kolica, kuckanja ženskih potpetica, povika dece, brundanja motora, trupkanja štapa, skičanja guma… čujem brujanje koje se sve više udaljava, prelazi u pucketanje, i, nestaje. Pred očima mi se odvija nemi film. Do uha dopire samo šum topola. Pomišljam kako bi trebalo da ustanem i vratim se poslu.
Mačak sklizne sa stolice i skoči mi u krilo. On zna bolje od mene. Ako sada ne požurim, kasnije ću biti brža.
Petak, 6. septembar 2019. godine
Sedim u kancelariji i čekam red. Službenica je staložena, spremna na intelektualni obračun sa bezobraznim klijentima. Njena hladnokrvnost prelazi u laki prezir dok razgovara sa pristojnim, stidljivim čovekom koji se snebiva kao da je nešto zgrešio. Hoće da prenese broj telefona, o, da, rekao je to njenim koleginicama kada su ga posetile u Kačarevu, mislio je da će one podneti zahtev. Zahtev nije podnesen, mora to lično da uradi, može i sad ako hoće. Službenica je službena, odveć službena. „Hoću, hoću”, bodro odgovara postiđeni čovek, radostan zbog iznenadne milosti i mogućnosti da se iskupi.
Hodam sunčanom stranom ulice. Pošto sam puna morskog sunca, otvaram se prema zvezdi u zenitu, ne strepeći od vreline. Ali, vrelina je ljuta. Nepodnošljiva.
Šetam između polica biblioteke. Dodirujem, listam. Omirišem krišom. Knjige počinju da šapuću. Taj šapat je najpre isprekidan i bojažljiv, no ubrzo postaje smeliji, i, izvjijajući se iz korica hiljade i hiljade knjiga, počinje polako da ispunjava prostor. Bibliotekarka pušta muziku. Bah. Ni glasan, ni tih. Baš kako treba.
Subota, 7. septembar 2019. godine
Čitam štedljivo novu knjigu Georgija Gospodinova. Nailazim na priču „Tri puta kada je H. H. bio srećan”: „H. H. je živeo devedeset godina, uglavnom spokojno i normalno, bez posebnih potresa. Tokom svih ovih godina bio je srećan tačno tri puta. Za dva nikada nije saznao.”
Otvaram Galeriju u svom telefonu. Biram snimak. Čovek na mostu. Gleda kameru u lice mada bi radije bio iza njenih leđa. Kamera kruži, pa se nakratko, vragolasto zaustavi na njemu. Produži dalje, u krug, u krug, preko reke, do uličnog svirača, pa se vrati njegovom licu. Čovek ne zna da se upravo osmehuje.
Zna da je srećan.
Autorka je profesor Srpskog jezika i književnosti i književni kritičar