Nedelja, 19. maj 2019. godine
Vreme dešavanja 00:01… Iskoristiću situaciju da moj dan za pisanje dnevnika počinje posle ponoći pošto me termin zatiče u krajnje interesantnoj i neobičnoj situaciji koju ne bih da propustim da opišem. Elem, prošla je ponoć, trenutno se nalazim u centru Beograda u potrazi za nekim barom koji je koleginica našla na guglu… oni koji me ne poznaju pitaće se šta tražim sa dve koleginice u ponoć u centru Beograda… Oni koji me poznaju se neće čuditi ni na ono što sledi u ovoj priči. Koleginice i ja smo u provodu jer smo trenutno na radničkim sportskim igrama, koje su počele još u petak. Dakle lutamo razrovanim centrom Beograda (inače sve što pišu o haosu u centru je više nego tačno), niko ne zna da nam objasni gde je gore pomenuti bar. Nailazimo na zgradu Doma omladine i odande se čuje neka super muzika, ljudi ulaze i deluje kao da je u pitanju žurka. Naravno, odmah uskačemo u hol da probamo da uđemo. Ali u holu neprijatno iznenađenje, mlađi momak stoji sa spiskom i obaveštava nas da je u pitanju privatna gej žurka i da ako nas nema na spisku ništa od ulaska. To kao da je dalo ekstra motiv koleginicama koje uključuju svoj šarm na 200 odsto i pokušavaju svim silama da nas ubace na žurku. Iz „tehničkih” razloga momak ne reaguje baš odmah na njih, već više gleda ka meni. Kaže „tebi je svejedno da li ćete ući”, rekoh „da, mada mi deluje da je zabava dobra”. „Strejt muškarci inače vole naše žurke tako da će ti se svideti, uskačite…” Šarm koleginica je ipak proradio kad se momak uverio da ja ne predstavljam nikakvu opasnost po žurku… Dok se one penju ka garderobi pitam momka kako zna da sam strejt, kaže vidi se… I eto mene prvi put u životu tako blizu gej populacije …. Prvi utisak je da se omladina lepo zabavlja. DJ pušta komercijalnu haus muziku što meni i koleginicama baš odgovara. Kasnije u toku večeri shvatam da je DJ baš priučen jer je često pravio neprijatne pauze između pesama. Ako izuzmem činjenicu da sam video nekoliko muških parova da se strastveno ljube (nijedan ženski što je fenomenološki interesantno, prosto da pomislim da su žene sputane čak i u sigurnoj sredini) i da su dva muškarca od dva metra bila kompletno obučena u žensku odeću i našminka, sve ostalo ukazuje da sam među najobičnijom omladinom koja se ne razlikuje od ostale omladine. Guraju se pri prolasku pored vas kao da su sami, bacaju po podu limenke, žvake, maramice. U toaletu kao da je pala bomba. Obučeni su kao za izlet, tek poneko obučen za izlazak u grad. Moram da priznam da je ipak bilo mnogo više pozitivne energije nego na splavu na kojem smo bili pre dolaska na ovu žurku. Sve u svemu, kaže koleginica, kao na Exitu. Naprasno mi postade drago što nikad nisam bio na istom… Inače predrasude da prisustvo muškarca među gej osobama izaziva spopadanje od strane istih je potpuno netačno. Nijedan gej muškarac me nije ni pogledao, a kamoli startovao (a nije da nisam zgodan :)). Kažu da oni primete kad je neko gej kao i momak na ulazu koji je znao da sam strejt iako nisam ništa rekao, tako da ako se „plašite” da će da vas startuje gej osoba kada ste u njenom društvu, možda je do vas… Nakon što je koleginica blazirana izašla iz toaleta jer je neki kreten pijan (i verovatno drogiran) seo na pod ženskog toaleta i „nedolično” se ponašao ipak odlučujemo da odemo. Pravili smo i mi žurke u njihovim godinama, voleli smo da se doteramo jer smo smatrali da je to deo kulture druženja (i zavođenja ako ćemo o ljubavi), od štete je bila jedna slučajno slomljena čaša na pet žurki. Nije do orijentacije, do kulture je. Staviću im ipak sve zamerke na konto jaza generacije, ipak sam 30 godina stariji valjda je i normalno da ih ne razumem baš najbolje…
Pola dana smo prespavali iako je trebalo da budemo više vremena na terenima gde su igre održane. Ipak dovoljno smo proveli da odgledamo finale fudbalskog turnira (naša ekipa je bila druga) i da se još malo družimo sa kolegama iz Evrope. Obećali su da će sledeće godine skup biti kod njih.
Svečana večera pokazuje kako žurka treba da izgleda. Oko 1100 ljudi iz 16 zemalja Evrope se zabavljalo uz našu muziku do jutarnjih časova. U 4 sata nas konobari ispraćaju iz sale. Konobar zadužen za naš sto nas nije ispratio jer se napio još oko 2. Nadam se da su konobari koji su služili goste iz Evrope bili odgovorniji, ne volim kad nas takvi ljudi predstavljaju.
Ponedeljak, 20. maj 2019. godine
Napuštamo hotel i oko 12h stižem na posao. Imam sreću da sam 15 km udaljen od održavanja igara tako da koristim deo dana da pozavršavam neke sitne obaveze koje su nastale jer me nije bilo tri dana, ali sve o čemu razmišljam je krevet. Spavao sam četiri sata za tri dana a đuskanje u trajanju od pet sati me je dodatno slomilo. Van forme sam, ali popraviću to nadam se. Sva sreća kad imate divnu suprugu onda možete da se odmorite kako treba. Dok ona hoda na „trepavicama” zaspao sam i probudio se tek sutradan.
Utorak, 21. maj 2019. godine
Vraćam se u realnost. Utorkom obično odlazim na selo da se brinem o roditeljima. Navikli su na kuvanu hranu a majka je u fazi da joj sve teško pada. Naravno u ovoj nenormalnoj zemlji skoro da ne postoje opcije da angažujete nekog da pomogne oko starijih ljudi. Ili da ih smestite u dom za stare što košta dva puta više od njihovih penzija ili da sami organizujete pomoć žrtvujući svo svoje slobodno vreme. Drago mi je da znam da će za dve najkasnije tri godine da bude bolje.
Uspeli smo uveče i pored svega da stignemo na predavanje o 150 godina lista „Pančevac”. Prijalo mi je evociranje uspomena i mogu da kažem da me malo razgalilo. Na žalost malo me i rastužila činjenica da je pre 150 godina Pančevo bilo grad u kome su cenjeni fenomenalni Jovan Pavlović i kasnije Svetozar Marković i Mika Antić, a danas je grad u kojem gradonačelnik plaća medije koji koriste rečnik kočijaša da blate neistomišljenike, većnik za kulturu laže da će promeniti ime Kulturnog centra, a direktor tog Kulturnog centra ide u Lučane vozilom pančevačke lovočuvarske službe da bi spopadao stanovnike tog mesta da glasaju za Vođu. Jadno…
Sreda, 22. maj 2019. godine
Dugo očekivani dan. Trebalo je da se desi još prethodne srede ali nije jer obaveze u današnje vreme mogu da iskoče iz zasede u svako doba. Pogotovo kada obaveze treba da usaglase četiri odrasle osobe. Ipak uspešno usaglašeno sa samo sedam dana pomeranja. Sedamo u kola i krećemo na ručak. Ne znam čemu se više radujem, dvočasovnom ćaskanju u toku puta ka restoranu i nazad ili jagnjećem pečenju koje nas čeka na kraju puta. Shvatam da je ipak najbitnije društvo (mada je jagnjetina na zavidnom drugom mestu) jer mi je celog ostatka dana vilica u položaju smejanja iako smo se razišli oko 4 popodne. Potpuno sam zaboravio i na posao i na probleme. Smeh je čudo. Prijatelji su lek. Jagnjetina je savršeno pečena. Krug je zatvoren. Šteta što ne slavimo češće rođendane dragih nam ljudi da ovakvih dana bude što više.
Četvrtak, 23. maj 2019. godine
Danas ponovo na selo. Malo kraće se zadržavam jer treba da stignem da vodim bratovog klinca na trening. Znam da jedva čeka i baš uživa a i ja sa njim. Osmogodišnjaci su još uvek prilično neiskvareni. Disciplinovani dovoljno da shvataju obaveze (sve pohvale za trenera), a simpatični bezgranično kad imitiraju Ronalda u radovanju kada daju gol. Kod nekih se već vidi talenat, ali i kod manje talentovanih se vidi napredak nakon nekoliko treninga. Taman da nauče da radom i upornošću može mnogo da se postigne a i da se nadoknadi nedostatak talenta. Interesantno mi je ipak da recimo niko nema naviku da kaže zdravo kada uđe u svlačionicu ili kada se razilaze kućama… Valjda će se to vremenom popraviti, mada kada pogledam kako se ljudi ponašaju po gradu nisam baš sto posto siguran.
Petak, 24. maj 2019. godine
Prepodne sam na poslu, iako je sezona gotova za moju sferu posla ipak na moju sreću i dalje ima dovoljno mušterija da mi se radni dan ne otegne zbog dosade. Poslepodne koristim da odgledam zaostale serije na TV-u koje pratim (živelo vraćanje TV-a unazad!), ali i da pregledam Twitter i da vidim šta se dešava na političkom polju. Hit nedelje su dve stvari. Izmena Zakona kojim se uvodi doživotna kazna zatvora. Nisam se puno bavio time, stručnjaci kažu da ima propusta i ja im verujem. Uvek više verujem struci nego građanima na Fejsbuku. Druga stvar je čvrsti dokaz da je naš vajni ministar prepisao doktorsku disertaciju. Kako lepo kaže profesor koji je pronašao dokaze, i nepismen čovek bi video. A najveća tragedija je da je samo jedan profesor FON-a potpisao žalbu na rešenje da ministar nije plagirao rad. Meni je to kraj svega. Ako fakultet nije mesto kredibilnih ljudi, onda šta je svrha obrazovanja? Šta motiviše mlade ljude da uče? Kako da izmerimo da li neko nešto zna ako ne po školovanju? Trenutno najjadnije zanimanje mi je rektor BG univerziteta, a i profesori nisu baš za pohvalu. Doći će valjda i tome kraj a onda će im biti žao što su ćutali.
Subota, 25. maj 2019. godine
E pa da završavam polako ovaj dnevnik. Ako mene pitate sreda je bila najbolji dan prošle nedelje. Zato sam presrećan što se potrefilo da i danas idem sa nekim društvom ka kafani. Ništa od jagnjetine, na žalost, ali kafana je fenomenalna pa ću se zadovoljiti ostalim etno specijalitetima. Sve zahvaljući činjenici da je puno meni dragih ljudi rođeno u maju. Naravno sve počinje 10. maja kada je rođena meni najdraža i najbitnija osoba – moja „woman”. Trodnevna proslava njenog rođendana se evo proteže i do 25. u mesecu, pa mi je ovaj maj bez obzira na nenormalnu hladnoću ipak najlepši mesec u godini. Pronađite i vi svoj maj jer u tome je rešenje…
Autor je odbornik „Slobodnog Pančeva”