Nedelja, 20. avgust 2017. godine
Za mene, prvi dan u nedelji koji u mom životu već pet godina ima svoju kreativnu rutinu. Počinje već u osam sati izjutra ispijanjem prve kafe sa cimetom i čitanjem novina u bašti kafića „Dvorište”. Jednostavno volim dok većina uživa u dremanju ili budi se, da dan započnem radeći ono što volim. Radim i ostalim danima ono što volim, ali nedelja je „freelance creative day”. Dolazak prijatelja na kafu predstavlja početak obrade društvenih tema kao i komentarisanje vremena kroz dobacivanje sa stolova jednih drugima. Postoje dve grupe jutarnjih gostiju. Oni koji bistre politiku i ispijaju kafu i oni koji su uhvatili trenutak da budu sami sa sobom. Naravno, podne se očekuje posebno. Već pet godina, svake nedelje u podne počinje jazz matine. Sava i ekipa nisu propustili nijedan vikend da ne začine dan sa jazz ritmom. Ova nedelja je bila malo drugačija. Začinjena razgovorima o saradnji u oblasti digitalizacije društva. Tema koja je proistekla iz razgovora je na kraju definisala pitanje „ Ako je digitalno danas svakako humano, da li će u budućnosti – i koliko – humano da postane digitalno?” Videćemo. Ako budemo poštovali prirodne principe uspostavićemo međuzavisnost između humanog i digitalnog, ukoliko pak se oslonimo na društvene norme onda će se pojaviti samo zavisnost. Ko od koga će zavisiti u budućnosti zavisi od naše današnje posvećenosti sa kojom nećemo dozvoliti da digital ostane samo deo Vorholove vidovitosti o tome da će svako imati svojih pet minuta slave. To danas ostvaruje se uz pomoć digitalnog, tačnije društvenih mreža. Možemo mi i bolje od toga, zar ne? Nego, koliko ste danas imali lajkova, komentara, šerova i kakva vam je ispala fotografija za Instragram. Ipak je nedelja.
Ponedeljak, 21. avgust 2017. godine
Dan koji mnogi mrze, ali zato u isto vreme neverovatno vole kafu. Čudno da nijedan proizvođač kafe nije se setio da brendira ponedeljak. Sigurno bi imali dobru vidljivosti brenda. No, ponedeljak je u životu freelancera dan kada sastančenje može da počne. Kada ste tzv. digitalni nomad ili freelancer koji sebi određuje radno vreme, onda ponedeljak je dan za zakazivanje susreta i pokretanje poslovnih tema. Još uvek je većina na odmorima i onda se ima osećaj da nikog nigde nema, ili nikome nigde nije do posla. Dan kada se dobijaju automatski odgovori na emailove. Telefonski pozivi se odbijaju, posle čega sledi poruka „u romingu sam”. Dakle, mogao bih i ja da se malo odmorim. Kada već nemam šta da radim sa drugima, dan koristim da radim na sebi. Tu uvek ima posla. Čitanje knjige. Pivo sa drugarima. Ponašam se kao da sam na odmoru. Uveče me je prijatelj ispalio za kafu i čašicu filozofskog razgovora o knjizi „Bolje Platon nego prozak”. Kaže kako ga je san pobedio. Izjavljuje da je bio u fazonu da malo prilegne, tek da se napuni energijom, ali , eto zaspao je. Ja mislim da mu je došla devojka. Opravdano u svakom slučaju.
Utorak, 22. avgust 2017. godine
Servisni dan. Dan kada razmišljam o zdravstvu u Srbiji. Tačnije, o svim osobama sa posebnim potrebama. U Srbiji ih ima oko 700.000 sa različitim potrebama koje im omogućavaju učestvovanje u normalnom životu. To je 10 odsto stanovništva. Potrebna je 100 odsto inkluzija. Aktivno se borim za to. Prijatelje sam već navikao da terapiju na koju idem već 17 godina tri puta nedeljno, zovu „redovan servis”. U šali dobacuju da promenim ulje, da zategnem kaiševe, da centriram trap. Sve u svemu, bitno je da se ne desi „vandredni servis”. Medicinsko osoblje se trudi i pored nedostatka svega i svačega. Situacija u zdravstvu je odlična za vic. Nema čaršava, nema igala, nema infuzije, nema opreme, dakle nema šta nema! Posle terapije obavezno se par sati odmaram. Spavanje uz „kao” gledanje serija.Ne, ne gledam GT. Ih, kako bih voleo da smem da popijem neki lek protiv bolova. Možda sam i zato oguglao na društvene bolesti koje umeju da izazovu jake bolove, zbog visokog praga bola razvijenog tokom godina. Mada, mislim da kolektivno prihvatanje i pravljenje kompromisa koje većina nas pravi danas u ovom društvu kad tad će da dovede do nekog nasilja. Samo da ne padne nečija krv. Bolje dati krv i spasiti nečiji život nego da se prolije tuđa na trgovima. #Kapirate me, zar ne?
Sreda, 23. avgust 2017. godine
Beograd. Wow. Odlazak za Beograd iz Pančeva. Meni je to lakše nego nekome sa Vidikovca da stigne do centra. Mada ima onih građana Pančeva koji nikako da pobede kompleks Beograda. Ili ga previše vole ili ga ne vole uopšte. Da li znate, tačnije verujete, da ima građana Beograda koji i dan danas misle da je Pančevo jedna od opština grada Beograda? Takođe, da li znate, tačnije verujete, da ima građana Pančeva koji nikad nisu videli svetla Beograda noću? Inače, Beograd se gradi. Ulice su sve zatvorene. Možda je to samo strategija pred predstojeće izbore u Beogradu. Da se podigne par meseci tenzija, pa zatim malo popuste i onda budu nagrađeni glasovima. Mislim da će predstojeći izbori pokazati da u Beogradu žive Beograđani. Jednostavno, verujem da će osloboditi svoje glasove.
Četvrtak, 24. avgust 2017. godine
Još jedan servisni dan. Ali ovaj put ispunjen šalom sva četiri sata koliko terapija traje. Medicinske sestre su bile baš raspoložene za šalu. Čak i deda koji je od nedavno na terapiji je prihvatio šale na svoj račun, ali je umeo i da se našali na tuđ. Ostatak dana je nametnuo razmišljanje o prijateljstvu. O prihvatanju i ispravljanju greški. Prijateljstvo. Poverenje je vrednije od pojma ljubavi. Kami je to lepo pretočio u kratak umetnički zapis: „Ne hodaj iza mene; možda te neću voditi. Ne hodaj ispred mene; možda te neću slijediti. Samo hodaj kraj mene i budi mi prijatelj”. Prijateljstvo je proces. Kao ljubitelj matematike, prijateljstvo vidim ili kao sinusoidu ili kao kosinusoidu. Zavisi iz koje tačke krenete u prijateljstvo. Bitna je svest o minus fazama obe strane. Broj prijatelja u životu? Danas, čak i jedan ali vredan. Pre 20 godina sve su to bili samo drugari. Digitalna prijateljstva takođe postoje. Ispunjena su selfi slikama, lajkovima, komentarima, šerovima. Ja sam ipak za ona prijateljstva u kojima se popije bar po jedno tamno pivo jer zrelost se stiče godinama. Veče. Druženje sa prijateljima kojima je na prvom mestu bitan stepen ostvarenosti nematerijalnih potreba. Znate, na šta mislim, zar ne? Na smisao, svrhu, kreativnost, veru, ljubav, nadu. Plus „sveto trojstvo” sastavljeno od treba, mogu i hoću. Divno veče. U krevet se odlazi sa sećanjem na prijatelje kojih više nema.
Petak, 25. avgust 2017. godine
Dan za sastanke. Pet sastanaka. Kvalitetnih. Ispunjen umor. Papir i olovka. Zapisivanje obaveza i planiranje. Koliko god da predstoji ozbiljan rad na više projekata, zadovoljstvo je prisutno. Vreme je opet bilo toplo. Posle par dana „zahlađenja” današnja temperatura je udarila pečat ovom letu. Naravno, glavna tema u svim razgovorima je plasman fudbalera Partizana i Crvene zvezde. Bravo i za jedne i za druge. Naravno, opet na društvenim mrežama podela po raznim temama. Ne možemo mi bez deljenja i branjenja nekih pozicija koje su kao bitne. Treba se radovati plasmanu. Neko se sigurno raduje. Neki iz ekonomskih razloga, neki iz emotivnih razloga. Ja više volim košarku. Porodična stvar.
Subota, 26. avgust 2017. godine
Treći po redu servisni dan u nedelji. Počinje ipak malo ranije, jer se medicinskom osoblju žuri da što pre završi, a i ne plaćaju im rad vikendom. Pravim presek cele nedelje. Koliko sam bio uspešan? Oko 50 odsto. Drugih 50 odsto su uradili prijatelji. Dakle 100 odsto. To je međuzavisnost kojoj treba težiti. Još pet dana, pa počinje nova školska godina. Strikin kralj, Vukašin je već krenuo u školu. U Norveškoj je počela desetak dana pre. Da li je to vrsta prednosti Evropske unije i njenih članica u odnosu na nas? Ne znam, ali znam da manje od 20 odsto stanovništa Srbije su deca. Međutim, ta deca su 100 odsto deo naše budućnosti. Pitanje je šta smo spremni da uradimo danas za njihovo sutra? Trebalo bi bar da sačuvamo ono što smo od njih pozajmili i da im vratimo sa nekom vrstom dobre „kamate” da bi današnja deca sutra , kada porastu i budu odrasli kao mi danas, mogla da pozajme od njihove dece. Mogli bismo npr. da napravimo majice sa dvosmislenim sloganom „Don’t Waste Our Nature”. Sutra je nedelja. Dan za još jedan krug kreativne rutine koja će biti začinjena jazzom, jer bez improvizacije nema vibe-a.
Autor je Creative Opportunity Maker