Nedelja, 5. april 2020. godine
Dragi naš ujo, Savo,
Iz naših iskrenih srdaca, šaljemo ti najlepše želje i slike tvog života, gde te vidimo zdravog, veselog, čilog i bodrog, nekoga ko svoje godine nosi sa lakoćom i redovno trči pored svoje voljene reke, Save.
Puno te volimo.
Takav telegram odleprša mom rođenom ujaku za njegov 81. rođendan, početkom januara ove nesrećne godine. Nekada lepotan, visok, crn, uvek uredno štucovanih brkova, opak šarmer… Lepo peva i bio maratonac. Često se čujemo. Živi sam, dugo. I sada ima „devojku”, svoju generaciju, koja ne živi u istom mestu. Još uvek odlično vozi, otišao bi do nje, ali se boji da ga ne uhapse. Ćerka je u istom gradu i uredno ga snabdeva potrepštinama. A on… vene. Pritisak mu opasno skače. Zašto? Zato što mu ne daju da izađe, ne može da trči. Više od pola veka on trči pored reke. Od kad je penzioner, čak četiri puta nedeljno. Tačan k’o „švajcarac”, budi se u 6 i u pola 7 je na stazi. Tamo ga čeka drug i kreću u avanturu – trče 10 kilometara, polagano. Uvek sam mu se divila i obećavala da ću poći njegovim stopama. A ja, lenja buba, ni Lokicine vežbe, sedeći na stolici, ne radim svakodnevno. „E, moja Sonja, ako ne mučiš svoje telo, ono će mučiti tebe”, njegova je maksima.
„Zašto ne mogu da odem da trčim, kome sam ja smetnja i pretnja? Znam da brinu za mene, ali ja bih sada sam trčao, pa ne bi bilo rizika”. Ješan je on, ali je izgubio volju. Ne jede. Oslabio. Pati. Pobegne on, siroma, pa optrčava oko zgrada, ali nije to – to. Nema mu Save, verne imenjakinje, mirisa reke i mreškanja talasića. Tu je njegova snaga. „Ujo, nemoj se šaliti, ne idi do reke”. „Neću, ne brini, nisam lud!”
Kad, ono, zove danas moja sestra, a njegova kći, da se malko izdivanimo, i kaže: „Tati je bolje. Čim ugleda Savu, on procveta”. „Kakvu Savu, sestro? On trči oko zgrada”. „Vraga, al’ si ti naivna. Dobro se zamaskira, jer 20 minuta ide ulicama gde mogu da ga ukebaju. Onda se spušta na divlju stazu, nevidljivu od gore, i onda je bezbedan. Malko je skratio rutu, ali je bar na Savi. Ej, pritisak mu spao, vraća kilažu. Raspoložen. Peva”. Zamišljam ga, i od napada smeha ne rekoh ništa, samo pomislih:
„TRČI, UJO, TRČI!”
Ponedeljak, 6. april 2020. godine
U po’ noći skočim. Nije san. Niko ne viče. Ne kuca. Srce bije. Pokušavam da prizovem san – nikako. Oči – k’o petobanke. Ni teške misli me nisu pritisle kako umeju, da snu ne daju da se izbori. Prevrćem se, ne vredi. I, u zlo doba, setih se. Pogledam kroz prozor – nema ga. Odem na drugu stranu stana, začkiljim i… nema da fali – on! Razbaškario se, preko pola neba, i lice mu vidim, podsmešljivo. Mesec, pun. Malko naheren, doduše, kao da se šegači. Gledamo se. Popijem toplo mleko sa kakaom, hoće nekad da pomogne. Vraga! Ništa! Upalim TV, zapahnu me teške vesti i nemoć me guši. Još i suze. Ugasim. Buljim u prazno. Ako je moguće, bez misli. Uzmem knjigu. Dosadno. To upali.
Budim se kasno. Pogledam… Zamenili mesta drugari, Sunce i Mesec. Zlatna medalja otera onog baksuza. Ali, shvatih da sam nepravedna.
„Već odavno je uočeno dejstvo Meseca na Zemlju, na njena mora i okeane, na bića koja žive u vodi i na suvom, na biljke velike i male. Njegova dejstva su, katkad, tako neobična i neuhvatljiva da mu ljudi, u nemogućnosti da ih objasne, pripisuju tajanstvene moći sila neba. Poznat nam je onaj ‘romantični’ Mesec, koji je od davnina inspirisao pesnike, a zaljubljenima, u njihovom zanosu, dopunjavao štimung u kome njihova ljubav, u težnji da ostane večita, uzima Mesec za svedoka beskraja…” (Jasmina Puljo)
Treba da prigrlim taj Mesec, a ne da ga kudim, pa makar mi, ponekad, i ne dao da spavam. Kako god okreneš, izgleda da mu je to posao: da ne da snu da pobedi. Ali i da bude romantičan.
Utorak, 7. april 2020. godine
Razmišljam kako smo gordi, kratke pameti, uljuljkani u varljivoj stvarnosti, pomireni sa teškom ekonomskom strukturom, trčeći za prestižnim materijalnim stvarima, zanemarujući ljubav i brigu za druge, pravdajući se nedostatkom VREMENA, a zaboravljajući da je „sve jeftino, što može da se kupi”. Ne očekujući završni udarac, dobili smo to vreme, koliko god želimo!
Vesti o novom virusu koji se širi Kinom uraganskom snagom i brzinom svetlosti, sporo su stizale do Evrope, do nas. Kina? Ihaaaj, daleeekoo. Pa, ne treba boleštini pasoš! „Mečka je zaigrala i u našem dvorištu”. A, mi…u čudu. Neko se razboleo. Neko je umro. Neko izgubio posao. Dok smo u strahu i nemoći, oni sa TV-a nam kažu da će biti još gore, ako ne budemo prihvatali mere opreznosti i bezbednosti. Leka nema, opreme možda neće biti dovoljno. Orvel je bio vizionar, u mnogo čemu, ali ova svetska pošast prevazilazi predviđanja i njegova, i scenarista apokaliptičnih filmova. Leka, dakle, nema, i ko zna kada će, i šta će biti sa nama. Osakatili su nas ratovi, poplave, bombardovanja, nemanja novaca i čega još ne…
Po mom skromnom mišljenju, na svakoj televiziji bi morao da postoji termin, emisija sa psihologom, ili psihoterapeutom, gde bi nas finim, probranim rečima tešili, uvodeći nas u zonu osnaženja i stoičkog prihvatanja tragedije, koja nas je zgrabila, i ne pušta. Zato, spasavajte nam ranjene mozgove. Takođe, dobro bi došao i blag osvrt na mogući, tako priželjkivani scenario sa srećnim krajem.Treba pomoći i starijima, ali i deci, koja nisu ni svesna koliko pate, i koje posledice će trpeti u budućnosti.
Sreda, 8. april 2020. godine
Imam samo 64 godine i četiri meseca. Ne mogu mi ništa, ne mogu mi ništa, uta-ta. Mogu napolje kad i mladi. Odem retko. A, moji unuci, četrnaestogodišnji Vukašin i desetogodišnja Lenka, više ne idu napolje. Ispred njihove kuće je igralište sa koševima i golićima, gde po ceo dan bruji dečija, vesela graja. Do pre desetak dana, išli su i oni napolje, a onda su roditelji objasnili da postaje opasnije. Evo, nasmešilo se i vreme, pa su u dvorištu. Izneli igračke, ping-pong sto, stoni fudbal, igraju jure i žmurke zajedno sa roditeljima. Lopte lete, deca od sreće ne mogu da veruju da se to zaista i događa. Da ne sanjaju. Da mama i tata rade od kuće i da se igraju do mile volje sa njima. Ne mogu ih se nagledati i navoleti dovoljno. I jedni i drugi. U kući pršte karte, šah, kompjuteri i telefoni, uveče čas čitanja. Ujutru se budi kad ko hoće i slede fizičke vežbe na strunjači koje obožavaju. Roditelji kuvaju, peku, ne mož’ ih na’raniti. Sve je to divno, ali oni često dolaze do ograde, izviruju i gledaju svoje drugare i drugarice kako se igraju na terenu, stariji momci vežbaju na spravama. Moja ćerka ih blago opominje, zabrinuta, govoreći da se tako prenosi virus. „Dobro, dobro, pazićemo na razdaljinu!” I kikoću se. Mladost je to, neobuzdana.
A ja… neću ići napolje. Sunce i Tamiš mame… Šire talasaste, svetlucave ruke ka meni.
Četvrtak, 9. april 2020. godine
Danas sam dobila e-mail od druga, sa važnim uputstvima. Telefonom sam mu javila: „Dobila sam tvoje ‘pismo’, najlepše hvala”. Kopkali su me znaci navoda koje sam stavila. Shvatila sam da sam pogrešila. Pa šta je to drugo, nego – pismo. U prevodu sa engleskog jezika, e-mail znači elektronska pošta. Sa tim znacima navoda sam samo pokazala koliko sam zaostala u tehnološkom razvoju. A, onda potražih opravdanje za sebe. Sećate se, vi, mili moji, stariji, šta je nekada bilo pismo? Pa, to čak i generacija moje ćerke, koja će uskoro imati 45 godina, sa ljubavlju pamti. Relikvija. U mašti, čežnjivo, ušuškano i iščekivano čudo. Sanjano. Bilo je tu magije. Pun mi orman mojih pisama. Sve sa ljubavlju i setom čuvam. I, ponekad, prelistavam i lepa sećanja naviru, kao kad se zvezde razbaškare po letnjem nebu. Mnoge drugarice i drugove sam zagubila u ratnim vremenima, jer smo svi menjali adrese. Verujem da ćemo se jednom pronaći.
Da, takva pošta je nešto što je više čula moglo da oseti. Sada samo oči. Dakle, nema dodira i mirisa. Nema šuškanja, kad po deseti put čitaš jedno te isto pismo, kao da je prvi. Uživaš dok slušaš.
A ovde gledaš, gledaš… u poštu na velikom ili malom ekranu. Oči zasuze, ponekad zabole. Ali, ima jedna tajna. Moram je priznati. Srce mi zaigra i duša peva dok otvaram tu hladnu, beskrvnu mašinu, pa tamo gde treba, ponekad nađem neku lepu poštu (bez znaka navoda… napredujem). I još u slavu mehaničkog pisma: radujem se kada mi se neko mio i drag javi, svojim rečima, ili pozajmljenim, svojim fotografijama, tuđim… svejedno. Važna je ljubav. Lepota pisane reči.
U ovim danima, gde su jedni zbunjeni, uplašeni, neki zavučeni u ljušture, a neki zamrznuti od dosade, poruke koje razmenjujemo kao dobri prijatelji, rođaci i poznanici, pravi su dragulji koji svetlucaju u mom srcu, zauvek. Oni meni šalju, ja njima. Pa se utrkujemo, kao deca, ko će više, ko smešnije, interesantnije. I to nas drži satima. I prođe četvrt dana, a da nismo ni osetili. Ti momenti, kada šaljem poruke dragim ljudima, i kada ih dobijam sa svih strana, čine svima nama radost, međusobno razumevanje i poštovanje, i neki beg od ove stvarnosti.
Biće da svaka pažnja ima lepotu i vrednost, bilo da ju je doneo poštar ili kompjuter.
Petak, 10. april 2020. godine
Prosto imam grižu savesti, kad kažem da mi je ovaj petak proleteo. Nekako, od vesti i obaveštenja o virusu, zabrinutosti za zdravlje bliskih ljudi, do razgovora sa rođenima, dopisivanja sa prijateljima, čitanja, gledanja filmova, vežbanja, spremanja stana (nije obavezno), kuvanja (ne moram), pisanja, kačenja slika… Uto crkveno zvono označi 8… pa tapšanje medicinskim radnicima. Ne poznajem ljude u okolnim zgradama, ali već mašemo jedni drugima sa balkona. Čajevi, kafe, limun, med, sunčanje, cvekla, aronija… Ne mogu da verujem da sam to ja. Jedino kad se pogledam u ogledalo. Ali da se ne bih uplašila, brzo nabacim laku šminku. Prodiru nove sede, ali ne marim. Kako je, sve to, sada tako malo važno.
I ovo čudo će se manuti nas, Sunce će to spržiti.
Subota, 11. april 2020. godine
Draga moja drugarice,
Sada imaš to mirno, pitomo, dragoceno vreme, kad možeš što god poželiš: da putuješ, istražuješ, maštaš, osvajaš nepreglednaprostranstva u životu. Budimi dobro i zdravo…
Nađoh ovu belešku, dok sređujem kutije, pune davno zaboravljenih stvari. Zovem je, raznežena, i čitam. Na pola rečenice me prekide: „Znam. Prošle godine si to pisala. Eto, moja drugarice, šta dočekasmo! I, šta nam ostade od života? Vidi ovo čudo kako nas je zgrabilo”, jedva zadržavajući suze, zagrcnu se ona. „Ja zbog godina ne smem da mrdnem. Izađem u 4 ujutru k’o pokisli ker, da prošetam, ne treba ništa da kupim, deca donesu. Njih i unuke viđam preko plota. Samo nam je, svima, još ovo falilo”.
Da, nabujali košmar života nikada nas nije napustio. Tako je lepa naša zemlja, a tako napaćena. Onolike pametne glave i dobra srca odlepršaše iz zemlje, sa lastama, daleko. Ali, ne vratiše se sa njima.
„Drugarice, ne viđam ni ja moje unuke, koji su u Beogradu. Ali tu je mobilni, pa se gledamo, pišemo i šalimo”. „Šalite? Kako možete u ovo nesrećno vreme?” „Znaš šta, ustanem kao navijena, svakog dana u 7, odgledam vesti, isplačem se, patim zbog svakog čoveka koji je napustio ovaj suludi svet. Ali, moram da nateram sebe da se sa unucima i prijateljima šalim. Seti se filma ‘Život je lep’. To je meni jedan od najpotresnijih, najboljih, najljubavnijih filmova ikada snimljenih. Tu otac, u najstrašnijim uslovima koncentracionog logora, svom malom sinu pravi bajke, pretvara se u klovna, šali se, smeje, skače, i tako spasava dete. Jer, moramo, drugarice moja, pamet da sačuvamo. Doći će bolja vremena. Treba verovati u to. Nemamo rezervni život”.
„SLUŽEĆI JEDNI DRUGE, POSTAJEMO SLOBODNI” (film „Kamelot”).
Autorka je arhivar misli, u stalnoj potrazi za dodatnih 15 minuta, bar