Nedelja, 18. mart 2018. godine
Kad sam bila mala brojala sam dane do nečeg važnog i jedva iščekujućeg prema tome koliko ima još spavanja do tog izvanrednog događaja. Uglavnom su to bili moji rođendani ili neke mnogo važne ekskurzije. Mislim da smo to svi radili, kad smo bili mlađi. Ja to i dalje radim. Brojim spavanja. Doduše sad malo više sama sa sobom i u sebi, na neki retrospektivno-zapitkujući način. Ali svejedno, brojim. Još tri spavanja i malo nekog vremena i naći ću se na putu za Rim u kome ću provesti godinu dana. Danas se trudim da se izgrlim, sa sobom, i onima koji su mi važni da znaju da sam, koliko god bila negde drugde, u stvari jako blizu. Sasvim tu negde, u tom zagrljaju. Trudim se da se ne preispitujem previše vezano za ovaj put. To je uvek bilo krajnje kontraproduktivno za mene. Preispitivaću se kad stignem tamo, i kad zapravo i bude nešto o čemu ću imati da promišljam. Sad se trudim da budem ovde, što više, i što bolje. Mislim da ću se razboleti.
Ponedeljak, 19. mart 2018. godine
Razbolela sam se. Još dva spavanja i onda kratak put i onda ogroman grad pun nekih ljudi koji ne znaju ništa o meni i o kojima ja ne znam ništa i uopšte nisam sigurna da li i želim da znam. Naravno da sam se razbolela kada ni sa 29 godina nisam naučila kako treba da se čuvam. Odličan početak putovanja u nepoznato, sa nepoznanicima. Mislim da se moji brinu da ću tamo da umrem od gladi, ili tako nečeg baš malo mogućeg. Ne krivim ih, nisam ih baš ikada sasvim ubedila da umem da se čuvam od pančevačkog najravnijeg trotoara na svetu, a kamoli… Pre neki dan sam pala na izlasku iz kupatila. Jer sam mislila da mokra stopala ne klize. Baš sam se loše organizovala sa ovom bolešću. Idem za dva dana, ništa nisam spremila, niti sam se sasvim pozdravila sa svima sa kojima sam želela, a ne mogu stvarno da ustajem iz kreveta trenutno. Doduše, predveče mi je bilo malo bolje. Kuma previše insistira da se vidimo, skoro je nepodnošljiva. Nekad čovek stvarno treba malo da ode od svih. Nekako kroz silne ozbiljne polurasprave ipak smo završile u Kafanici Dvorište. Preludi, najdraži, moji ljudi napravili mi iznenađenje, sa sve konfetama, vatrometom, tortom, muzikom, krunom, balonima, čime sve ne. Ja od iznenađenja nisam umela da kažem ništa osim: „Vi niste normalni. Vi ste ludi.” I još neke stvari koje nisu baš za ovde. I tako do kraja večeri/jutra. Kakvo je to bogatstvo, ti ljudi. Nema tog Rima koji ovim mojima može da stane na crtu. Iznenađenje je bilo divno, stvarno, i skoro da sam se sasvim iznenadila, ali mislim više ovako, kakva je to skupina ljudina. Neviđeno. Nadam se da sam svima uspela da objasnim koliko ih volim, ne mislim rečima, nego ovako, ljubavlju koju sam osetila i pružala. Kakvi su to ljudi!
Utorak, 20. mart 2018. godine
Mnogo važan dan danas. Prvi dan proleća, i uopšte, važan dan. Još jednom spavam i Rim. „Arivederci signora”, kaže moja jučerašnja torta. Iako sam ja realno signorina, nema veze. Time management mi je esencijalan danas, i kad je tako, kad znam da je frka, stvarno umem da organizujem sebe i svoje vreme. Ovih dana sam se slikala sa svima koje mi je važno da ponesem sa sobom tamo. Da mi se nađu. Ako, ne daj Bože, zatreba. Inače, ispade da danas ipak nemam pojma šta radim. Danas sam ne znam gde sam. Ne može čovek da istrpi toliko pozdravljanja i grljenja i ljubljena i „Srećan put” i „Čuvaj se” i sve ostalo za jedan dan. To nije sasvim prirodno. Zato se to i ne radi tako. Loše sam se organizovala sa ovim pozdravljanjem. Dobro je da idem u Rim. Stvarno je vrlo dobro, za sve nas. Jedva čekam sutra. Je l’ tolerišu ovi na aerodromu par kilograma viška prtljaga? Realno verujem da neće biti problema. Jedva čekam sutra kad budem sletela i setila se šta sve nisam ponela. Ali dobro. Ionako sam se uvek pitala kako se čovek sprema za put od godinu dana. Sad znam. Ne sprema se. Nema tog trika. Ovo nije priča o prtljagu.
Sreda, 21. mart 2018. godine
Moram da smislim novu numeraciju za ove nivoe iščekivanja. Nisam spavala nimalo. Osećam baš neki strah. Ne kao uzbuđenje i jedva čekanje, nego baš strah. Nisam čak ni skroz sigurna povodom čega tačno. Sve do momenta dok nisam sela u avion i ostala stvarno sama sa sobom nije mi se odvezao čvor u stomaku. Onda je bilo bolje. To je to, sad je stvarno, novi život u novom gradu počinje. Krajnje je nefunkcionalno nositi ovoliki kofer i torbu i ranac kad je čovek sam i treba pola nepoznatog grada da pređe, na ne znam koji način. Začuđujuće sam se lako snašla u prevozima. Jedan voz, jedan autobus i tu sam. U Pignetu, hipsterskom kraju Rima, privremeni smeštaj sa dve preslatke Italijanke koje će se ispostaviti da se bave sličnim poslom kao i ja. Via Giuseppe dalla Vedova. Ideja je sledeća – idem da vidim stan čije sam gledanje zakazala iz Srbije, problem je ovaj – stan je najbukvalnije na potpuno drugom kraju ogromnog grada Rima. Skinula sam offline mapu i krenula, OK, ja sam ovde, stan je ovde, Google predlaže da uzmem ovaj bus do ove tačke pa onda drugi do sledeće pa onda malo peške i tu sam. Ne. Prvi bus sam nekako našla, na mom nedovoljno dobrom italijanskom, pronašla sam stanicu, kupila kartu, sela u bus. Izašla sam iz njega stanicu kasnije nego što je trebalo, međutim to je ispalo OK jer je sledeći naišao odmah. Prevozi zapravo i ne funkcionišu tako loše kako su mi pričali. Dakle, sela u drugi bus, prazni mi se baterija, nema veze, imam vremena, izaći ću iz busa u nekom trenutku da popijem kafu i dopunim telefon i javim se liku sa kojim treba da se nađem u stanu. Ne. Ispraznio mi se telefon, na kiši i na krajnjoj periferiji Rima, pao je mrak, pitam se šta mi je trebalo da dolazim ovde, eno ga Pančevo, lepo, na reci, malecno, ceo grad je centar, nema pogrešnih autobusa. Divota. Dok sam čekala autobus za nazad i kupovala mandarine upoznajem Bangladešanina, kaže on: „Rim upoznaš za mesec dana i posle je sve lakše.”
Četvrtak, 22. mart 2018. godine
Danas planiram da pogledam dva stana, onaj jučerašnji, neuspešni, na kraju sveta, i drugi, naravno na potpuno drugom kraju grada, a opet na trećem u odnosu na to gde se ja nalazim. Javni prevoz u Rimu danas ne radi, odnosno radi smanjenim intenzitetom, zbog štrajka. Ovo je odličan početak vica. Sve što bih rekla o organizaciji javnog prevoza u ovom gradu je – to što stanica postoji ne znači da će autobus ikada stići. Uvek je na ulicama malo veća gužva nego na Novom Beogradu, od opštine do Brankovog, u špicu. Trideset prvog decembra. Bez preterivanja. Dakle svi voze kola, ali imaju i te autobuse, kojima se niko ne vozi jer nikada ne stižu, a nema žute trake, tako da nekako svi voze svuda, odnosno većinu vremena stoje u toj strahovitoj gužvi. E, sad, dobra stvar je metro, koji ima samo dve linije, odnosno ima i treću, ali ne celu, naravno, tako da zapravo ne povezuje ništa posebno, ali radi i dolazi redovno i brzo, za one kojima se baš vozi prevozom i ne interesuje ih da stvarno negde stignu. Prvi stan ima ogromnu terasu na kojoj može da se živi, dva Italijana stanuju u njemu od kojih je jedan veliki ljubitelj srpskog naroda. Čovek je napisao knjigu o Miloševiću. Na italijanskom. Koja se prodaje. Interesantan mu je fenomen, kaže on. Dakle, kao što sam rekla, vic. Drugi stan, u nedođiji, ponovo me je izdeprimirao svojom daljinom. Većinu dana provela sam u hodanju, i to je stvarno najbolja stvar, upoznala sam različite periferije grada i to je neverovatno zanimljivo i lepo. Na kraju dana, kupila sam pivce, došla u stan i provela tako zabavno, smešno veče, šaleći se na račun Rimljana sa jednim Italijanom. Ako ništa drugo, imaju odličan smisao za humor i uopšteno su jako smešni.
Petak, 23. mart 2018. godine
Odlučila sam da uzmem stan sa ludim Italijanom koji voli Srbe, ionako slučajnosti ne postoje. Dakle, lepa terasa, sobica super, malo je periferija, ali je lep kraj, Montesacro. Takođe, mislim da je došlo vreme da malo vidim grad, pošto sam periferije sa svih strana upoznala, mogla bih da odem do ovih turističkih lokacija, moji se već brinu da nisam ni stigla u Rim. Imam jednog poznanika u ovom gradu, zove se Valentino i ispostaviće se da je mali bog Rima, jer smo za nekoliko sati koliko smo proveli zajedno obišli sedam različitih kafića, barova, restorana i klubova, pričali sa bezbroj najrazličitijih, naravno presmešnih, i uglavnom vrlo opijenih Italijana. Od njega sam dobila najbolji savet, da uđem u svaku crkvu, čak i najmanju na koju naiđem, jer nikad se ne zna šta bih mogla da nađem unutra. I zaista, ušli smo u jednu crkvu, blizu Piazze Navona, i naišli na koncert jednog ozbiljnog orkestra sa velikim horom i solistkinjom, operskom pevačicom koja je neverovatna. Prvo su svirali Mocarta, a onda savremenu crkvenu muziku za koju ja nisam ni znala da postoji, odnosno nikada nisam razmišljala o tome. Eto, to je Rim, sav od nekih malih čudesa, i lako je da te zanese ta sjajnost čitavog grada jer zaista, kao da živiš u ogromnom muzeju, ali, poenta je da se najlepši delovi Rima kriju na najmanje očekivanim mestima. I to, skoro po pravilu, ne na tim vrlo turističkim lokacijama, nego u lokalnoj birtiji u delu Trastevere gde slučajno okupljena ekipa svira italijanske tradicionalne pesme sa juga, u skučenom, skoro nepostojećem kafiću u kom služe odlično vino i neke pizze koje uopšte nisu pizze, dok noću biciklom prelaziš Tibar i shvatiš da se na sredini reke nalazi prelepo ostrvo, u maloj biblioteci u srcu grada u čijem se središtu nalazi bašta sa ogromnim drvetom narandže, u prodavnici vremena jednog Argentinca. Mislim da ćemo se lepo slagati. Ovaj prelepi grad i ja.
Subota, 24. mart 2018. godine
Malo je čudan ovaj dan. Mislim da je pomalo i do tog kolektivnog sećanja koje je sveprisutno. Pitam se da nema društvenih mreža i masovne komunikacije na webu da li bismo se isto osećali. Da se čovek probudi na nekom drugom mestu bez svih tih podsetnika i reminiscencija, da li bi se setio da je danas 24. mart? Većina Italijana sa kojima sam se ja susrela do sada ne zna gde je Srbija. Pitaju me da li je uopše u Evropi. Znam da to govori najviše o njima, ali mislim da ipak ima i nas tu pomalo. I nema razloga pričati im o nekom besmislenom ratu koji se desio pre 19 godina, ili 27 ili ikada. Ne mislim da je strašno zaboraviti na to kroz šta smo prošli, događaji od kojih smo sačinjeni uvek i ostaju ponegde u nama, mislim da je strašno konstantno se podsećati, bude teško čoveku da nastavi dalje, ako se stalno osvrće. A to, što nisu čuli za Srbiju vrlo je promenljivo, pogotovo onda kada upoznaju nekoga iz te zemlje, ko je normalan i pristojan i drag. I to bi moglo da bude sasvim dovoljno da se stvari promene, i za njih i za nas.
Autorka je nepopravljivo zaljubljena u dane. Voli pozorište i slične životne magije. Ne veruje da slučajnosti postoje i trudi se da živi dan po dan. Veruje da je sve, uvek u apsolutnoj ravnoteži, ili se barem iskreno trudi. Trenutno živi i studira u Rimu, raduje se i nada najboljem.
Naslovna fotografija: Dušan Sinđić