Nedelja, 3. oktobar 2021. godine – Samoizolacija, dan deseti
Noćas sam sanjala Pančevo. Uvek me iznenadi jasnoća događaja prizvanih iz ‘memorije pamćenja’ (što bi rekao Radovan: „Radovane, zemlja ti se radovala!”). Hodam ulicom Paje Marganovića (a lako bi se mogla zvati i Memory Lane), sa leve strane Gradska bolnica, ona stara, zelena zgrada koje davno više nema. Zgrada bolnice u kojoj je radila moja baba-Marija, lepa Slovenka koju je osvojio svojim romantičnim šarmom moj bolešljivi deda-Cile (Brestovčanin-dođos, poreklom iz Vlasotinca – kao Šurda u seriji Vruć vetar). Njih dvoje već odavno žive samo u mojim sećanjima, ali kao neko ko je odavno otišao iz Pančeva, ja luksuzno maštam da je sve isto kao pre više od dvadeset godina. Kada je čovek daleko izbegava svakodnevna podsećanja da ništa više nije kao što je nekada bilo. Moj četrnaestogodišnjak, Sava, mi često kaže: „Ti si, mama, ‘boomer’”. Kada ga pitam šta mu to znači, on kaže: „’Boomer’ ti je neko ko stalno govori da su knjige bolje od telefona i da je kad je on bio mali sve bilo bolje”. Izgleda da ja jesam ‘boomer’ jer knjige jesu bolje od telefona i kada sam ja bila mala, sve jeste bilo bolje.
Pančevo više odavno nije usnula varošica iz koje je poreklom Nušicev Đoka Apotekar „što mirise na promincle”. Još uvek se sećam, a nije bilo baš tako davno, kako je Pančevo uvek bilo pospano nedeljom popodne, ulice okupane suncem, psi lutalice leže na toplom asfaltu, nigde zvuk da se čuje, svi su na nedeljnom ručku. Toga više nema… Sada su neka druga vremena i neki drugi ljudi koji uvek žure… To nije slučaj samo u Pančevu, svuda je tako, što više gubimo rituale i tradiciju, sve smo svesniji koliko su nam potrebni.
Ovaj virus me je skroz izmorio jer napada san i izvrće snove. Noći su bile duge i mučne, telo i um u nekom vakuumu između jave i sna, nakon prvobitne zbunjenosti oko toga šta je istina a šta produkt mašte, jutra su donosila olakšanje… Dobro je da je prošlo i jedva čekam da se priključim ostatku čovečanstva sutra ujutru. Nakon mog poraza u igri izbegavanja virusa, ali i pobede nad istim, ne mogu a da ne podelim ovde moja razmišljanja cirka mart 2019:
Borisov Biheviorizam i Emotivne Oscilacije na temu: Korona
U toku dana pomislim barem sto puta na Ljubav u doba Kolere jer me ova apokaliptična sadašnjost neumoljivo podseća na magični realizam Gabrijela Garsije Markesa u kome se prepliću mitovi i magija sa realnošću svakodnevne egzistencije. Pitam se šta bi ovaj genijalni poznavalac ljudske prirode napisao o nama danas.
Počinje polako sa vestima o kineskoj provinciji Vuhan i užasnom virusu koji kosi ljude.
Ja krišom postajem zaražena klicom anksioznosti koja se zove ‘Strah od Korone’. Pokušavam da ne mislim o tome šta će biti ako počne da se širi brže nego što se može zaustaviti i primenjujem sve što je u mojoj moći da sačuvam zdrav razum, eksternalizujem ovaj strah, stavljam ga na papir i zatvaram u kovertu, udišem duboko i izdišem dugo kroz nos, idemo dalje. Pritom krišom kupujemo limenke pasulja, sos od paradajza, testeninu, mleko u prahu, brašno i toilet papir, krišom jer nećemo da svet oko nas primeti naš unutrašnji nemir. U medijima javljaju o razvoju situacije u Kini ali i dalje su udarne vesti fudbaleri i raskol u kraljevskoj porodici, kolektivno zmurimo u susret Koroni. Pojavljuju se ljudi u maskama, govore nam: smešni su, govore nam: ne bi trebalo to da rade, šire paniku. Oni ljudi nose maske jer su poreklom iz Kine, Japana ili dve Koreje i svet po javnim prevozima ih podozrivo gleda, kriju se iza tih svojih maski.
Dešava se Italija, a mi se i dalje pretvaramo da se ništa ne dešava, Vlada nas savetuje da ne kupujemo panično gel za dezinfekciju ruku i toalet papir, biće toga još, bespotrebno je skladištiti kod kuće. Već sutradan su rafovi prazni u prodavnicama. Govore nam da ako smo bolesni ostanemo kod kuće i ne prilazimo bolnicama, bolnice su ionako prepune, slobodnih kreveta nema a medicinsko osoblje je preopterećeno. Na poslu nam govore da ako želimo da otvorimo bolovanje moramo imati dokaz lekara da smo bolesni. Dolazimo na posao bolesni i trudimo se da ne kašljemo javno, trčimo u toalet da se tamo na miru iskašljemo. Vlada nam govori sve je u redu dok peremo ruke, haj’mo svi da peremo ruke dok dva puta pevamo Happy Birthday, da bi bismo bili srećniji, a i zato šta tako nauka nalaze. Ako nismo u mogućnosti da operemo ruke, onda bi bilo dobro očistiti ih gelom za dezinfekciju koji je sad već postao misaona imenica.
Ceo svet objavljuje vanredna stanja, zatvaraju škole i poručuju ljudima da ostanu kod kuće, mi se i dalje guramo u pretrpanim vozovima dok žurimo da decu odvedemo u školu i ne zakasnimo na posao. Ne brinemo se jer primenjujemo sve mere koje nam je Vlada preporučila, peremo ruke i pevamo Happy Birthday. Uostalom, zašto bismo radili isto kao i ostatak sveta, mi volimo da budemo drugačiji, ne vozimo džabe levom stranom.
Korona polako steže obruč oko sveta, globalno nam pritiska pluća, ne da nam da dišemo i odjednom, kao buđenju proleća, svedoci smo buđenju kolektivne svesti i razvoju panike. Iznenađeni smo, ne znamo šta da radimo, kako da se postavimo prema ovoj neizbežnoj opasnosti. Trebalo bi snabdeti se hranom, hrane nema u prodavnicama. Trebalo bi nabaviti paracetamol, nema ga ironično ‘ni za lek’. Toalet papir u prodavnicama samo je nostalgično sećanje. Poznati smo po tome da nas sneg uvek iznenadi i zatekne nespremne u decembru, čini mi se tako nas je i Korona zatekla nespremne.
Ne sekiramo se previše jer nas Boris primenjuje biheviorizam da bi promenio svest naroda kako su mu savetnici poručili. Uspeva u tome jer narod koji u toaletima uglavnom nema lavaboe sada religiozno dvaput peva Happy Birthday dok pere ruke.
Hmmm…
Ponedeljak, 4. oktobar 2021. godine
Jutro je svanulo, nežno me dodirnulo… Oblačim se puna uzbuđenja što danas ponovo smem da izađem iz kuće. Jutro je uobičajena vratolomija pripremanja doručka, spremanja školskih torbi i uniformi, požurivanja dece da sazvaću zalogaj, obuju cipele i krenu u školu. London je lep u jesen (kada ne pada kiša.) Dok hodam pored savršeno školski uniformisane Marije, žmirim kao mačak i upijam sunčeve zrake.
U 9.10, posao. Mislim da se nikada neću navići na masku, zamagljene naočare i veštačko osvetljenje. Tražim slobodnu ordinaciju gde mogu da sedim sama i skinem masku. Konačno dišem.
Sastanci i deca sa kojom radim se smenjuju. Shvatam da sam možda prerano pohrlila nazad na posao. Osećam se pomalo malaksalo i nestabilno na nogama. Jedna devojčica sa kojom radim se ljuti što se nismo videle prošle nedelje (kada sam ja bolovala od korone) i kaže da ja dobro znam da ona ne voli da se viđa preko virtualnih platformi. Kaže da joj je terapije preko glave i da ide kući. Usput me pita da li bih volela da posetim njenu školu, organizuju čajanku i oni bi želela mene da pozove. Ja joj kažem da cu doći i da ću držati šoljicu kao kraljica, sa ispravljenim malim prstom. Ona kaže da nema potrebe jer nećemo stvarno piti čaj ali će mi pokazati školskog zeca, Bastera. Pratim je do kola njene mame, pomera kamen i pokazuje mi stonogu ispod kamena, ulazi u kola i maše.
Vraćam se do klinike, zovem menadžerku i pitam da li mogu ostatak dana da radim od kuće. Može, srećni su što dolazim na posao i ne tražim bolovanje.
Priključujem se na Zoom sastanak dok skupljam Mariju iz škole, ona negoduje što slušam ljude na sastanku, a ne njene utiske iz škole. Sklanjam jednu slušalicu i slušam Marijin uzbudljivi izveštaj iz školske klupe simultano sa nekim ne tako uzbudljivim izveštajem o riziku koji stvara mnogo ljudi na malom prostoru. Proveravam da li sam isključila mikrofon, da li sam pritisnula čuveni pandemijski ‘mute button’, da ne kažem nešto što ne bi trebalo… Marija čavrlja dok hoda pored mene. Stižemo kući. Otvaram vrata, trčim uz stepenište uključujem kompjuter i nastavljam sa radom.
Utorak, 5. oktobar 2021. godine
Jednom sam negde pročitala članak da japanski piloti odbijaju da lete utorkom jer je utorkom ljudima loš bioritam, meni je utorak trenutno ‘cool’ dan. Utorkom radim od kuće, od 9.30 do 13 sastančimo (preko virtualnih platformi), mogu komforno da popijem dve-tri kafe i još poneki čaj. Popodne zovem porodice sa kojima radim da proverim kako su i da zakažem seanse za sledeću nedelju. Jutro je isto kao i svakog drugog radnog dana, kafa s nogu, spremanje doručka, proveravanje školskih torbi, trka do škole. Nakon što sam ostavila Mariju u školi, polako se vraćam kući i osećam se kao da kradem trenutke pre nego što ću uključiti kompjuter i zakoračiti u cyber space. Otvaram vrata, pravim kafu, trčim uz stepenište, uključujem kompjuter i radni dan počinje.
Nakon što su završeni jutarnji sastanci, uzimam pauzu za ručak i uspevam da odem do bazena na jedno brzo plivanje. Odlazak na bazen je ono što mi pomaže da sačuvam bistru glavu. Za dvadeset i tri godine koliko živim u Londonu, odlazila sam na razne bazene, neki su mi bili baš omiljeni, ali nijedan nije kao pančevački otvoreni bazen. Nema ništa lepše nego započeti dan odlaskom na pančevački bazen. Kada se naši prijatelji čude i govore kako smo mi jedini ljudi na svetu koji za godišnji odmor idu u Pančevo, ja im pričam o pančevačkom bazenu, a oni me nemo gledaju. Ja sležem ramenima i pomislim: „Ko nije probao, ne zna”. I odmah se setim plavetnila neba koje se ogleda u ljeskavoj površini bazena, ptičica koje druželjubivo nisko lete do vode, slobode, tuševa na otvorenom i prijatnog bazenskog osoblja. Elem, nakon kratkog bazenskog predaha, nastavljam sa poslom.
Sava, Marija i ja predveče odlazimo u šetnju. Hranimo patke i čaplju. Ti veseli stanovnici obližnje bare su nam postali veoma bliski u doba karantina.
Pakujem stvari za sutrašnji rani polazak u Leeds i odlazim na spavanje – early night.
Sreda, 6. oktobar 2021. godine
Ustajem rano i u pet do šest se iskradam iz kuće. Voz kreće u 6.58, a do stanice je dobar deo puta. Napolju je još uvek mrak i zbog vlage u vazduhu i jutarnje hladnoće, sve je nekako maglovito, kao London iz doba Džeka Trboseka. Nije mi svejedno dok žurim ka železničkoj stanici.
Stižem na vreme i dva puta menjam voz dok se konačno ne ukrcam na voz do Leedsa. Voz lenjo izlazi iz stanice i onda ubrzava. Pored nas promiču prelepi jesenji prizori i ja uživam gledajući ravnicu. Ko je rođen u Vojvodini i igrao se u finoj prašini „panonskog peska”, ravnica mu je u srcu. Ja slobodno dišem samo kad, na koju god stranu da se okrenem, pogled puca u nedogled. Malo čitam beleške i čekam da stignem u Leeds. Leeds je grad na severu Engleske, gde su dani hladni, a ljudi topli.
U Leedsu završavam post-diplomske studije (sistemska porodična psihoterapija). Daleko je od Londona, ali mi za sada putovanje ne pada teško. Leeds je univerzitetski grad i sve vrvi od studenata. Stubovi su oblepljeni plakatima koji objavljuju buduće koncerte. Sama činjenica da se kulturni život ponovo budi izmamljuje osmeh na moje lice. Žurim na predavanje. Predavanja su od 10 do 13 sati, pauza za ručak do 14, popodnevni blok od 14 do 16.30.
Nakon predavanja šetam centrom grada i razgledam. Autobus za London kreće u 18.10. Oko 23 bi trebalo da stignem kući.
Četvrtak, 7. oktobar 2021. godine
Četvrtkom pre podne ne radim, a popodne je rezervisano za porodičnu terapiju i superviziju. Jutarnji slalom počinje: „Pripremi se, pozor, sad”, doručak, pakovanje torbi, trka do škole… Stižem kući i pre nego što krenem na bazen, uspevam da obavim dva-tri telefonska razgovora. Već više od četiri godine volontiram za Kidstime, dobrotvorno uduženje koja organizuje radionice za decu čiji se roditelji bore sa mentalnim oboljenjima. Pričam sa jednom mladom mamom koja nam se obratila jer pati od kliničke depresije i primetila je kako je njena četvorogodišnja ćerkica počela drugačije da se ponaša kod kuće i u školi (da dobro ste čuli, ovde deca kreću u školu sa četiri godine). Ova zabrinuta mama bi volela da zna čime se bavimo i da li bi mogli da joj pomognemo. Ja objašnjavam da su radionice za decu i roditelje u cilju održavanja porodice, da deca pomoću drama-terapije komuniciraju kako se osećaju i da im mi pomažemo da kreiraju neke pozitivnije životne narative kao i da normalizujemo mentalna oboljenja, da odgovorimo na dečija pitanja o mentalnom zdravlju. Dodajem da dok se deca „igraju pozorista” roditelji imaju priliku da se sretnu sa drugim roditeljima sa sličnim životnim iskustvima i da podele svoje brige, nadanja i radovanja u radionici za odrasle koju vodi sistemski porodični psihoterapeut. Na kraju svi zajedno pogledamo filmski zapis dečije pozorišne kreacije i jedemo picu. Deca na ovaj način mogu da prenesu roditeljima kako se osećaju, nešto što možda ne mogu da iskažu rečima. Mama kaže da je srećna što ovakva organizacija postoji i da bi volela da poseti sledeću radionicu.
Za vreme supervizije pitaju nas da opišemo predmet koji smo doneli i zašto nam je taj predmet bitan i na koji način taj predmet predstavlja nešto što bismo želeli da ostatak grupe sazna o nama. Ja sam donela Babushku. Objašnjavam da je Babushka ovde danas da bi predstavila sve Babushke koje su me podigle i za sebe osvojile komadić moga srca, Babushka predstavlja sve ono što sam ja, u prošlosti, sadašnjosti, budućnosti, slojevitost koju svako od nas poseduje. Dok pričam o Babushki razmišljam o tome šta se krije iza zulu reči ubuntu. Ubuntu je filozofska ideja afričke kulture koja objašnjava koncept humanosti. Pokušavam da koherentno prenesem moju ideju da sam ja–baš ja zbog svih bitnih ljudi u mom životu, osoba je osoba kroz sve osobe koje sretne na životnom putu. Mogu samo da kažem: ubuntu.
Sofia (84 dana / 12.1 nedelja) 01
Volim ovaj deo moje uže specijalizacije, uvek se od nas očekuje da budemo svesni konekcija sa našom prošlošću, detinjstvom, roditeljima, da posebno budemo svesni kako naša lična mapa (koja nije teritorija vec životni put) utiče na to kako vidimo svet danas i kako formiramo veze sa ljudima.
Petak, 8. oktobar 2021. godine
Dan na klinici. Nestašice goriva i redovi na pumpama. Moje engleske kolege su u šoku zbog trenutnog stanja u zemlji, rafovi u prodavnicama su prazni, goriva nema, cene struje i gasa pomahnitalo skaču. Ja se u ovakvoj ekonomskoj situaciji osećam kao svoj na svome. Prijateljica putuje za Srbiju i pita: „Hoćeš da ti donesem nešto, prodavnice su ovde prazne.” Kikoćemo se. Ne tako davno, kada smo obe stigle u ovu obećanu zemlju iz naše izmučene i osiromašene svakodnevice, oči su nam se caklile kad u prodavnici vidimo red za redom ispunjen šarenim i uzbudljivim ambalažama. Onako sveže-stigle iz Srbije u kojoj su rafovi bili prazni, osećale smo se kao Ivica i Marica pred kućicom od čokolade.
Dan proleti na Institutu za mentalno zdravlje dece i adolescenata, mladi ljudi i njihove porodice sa nama dele svoje životne priče. Mi ih pažljivo slušamo i trudimo se da im pomognemo. Koleginica mi donosi kafu iz Meka. Čini mi se kao da je ovo najukusnija kafa koju sam ikada probala, razmišljam kako je malo potrebno da čovek bude srećan.
Poslednja porodica koju viđam danas odlazi iz ordinacije u 17h, žure da kupe žive skakavce kojima hrane kućnog ljubimca guštera. Ja se na brzinu pakujem i istrčavam na parking. Prolazim pored Centra za testiranje obolelih od korone, ili tačnije, onih koji sumnjaju da su oboleli. Razmišljam kako su ove montažne barake postale deo krajolika i pitam se koliko treba da čekamo da postanu deo naše prošlosti.
U kolima je moj šesnaestogodišnjak, Đole, koga nisam videla skoro tri nedelje. Đole pohađa muzičku školu i živi u internatu tokom radne nedelje. Dok smo bili u samo-izolaciji (nas četvoro koji živimo kod kuće) svi u isto-različito vreme, Đole je vikende provodio kod drugara i u školi. Srećna sam što ga vidim i što konačno smem da ga zagrlim. Ništa drugo mi nije potrebno u ovom trenutku.
Subota, 9. oktobar 2021. godine
Danas ću konačno videti Pecu, mog osamnaestogodišnjaka. Tokom leta smo planirali kako bismo mogli da obeležimo Pecino punoletstvo. Niko od nas nije planirao da ćemo se zaraziti koronom i da nećemo ni videti Pecu za njegov osamnaesti rođendan prošle nedelje. Da mi je neko pričao, ne bih mu verovala. Ova „nepravedna i ničim izazvana pandemija” surovo diktira uslove ljudskog ponašanja. Tokom deset dana moje samoizolacije, iz petnih snaga sam se trudila da radim baš ono što preporučujem porodicama koje viđam „reframing”, trudila sam se da sagledam stvari iz drugog ugla i da budem zadovoljna što se Peca i Đole nisu razboleli.
Popodne ćemo se svi okupiti kod kuće. Napolju je neuobičajeno toplo za oktobar. Priremamo roštilj u bašti. Naša bašta predstavlja dom raznim sitnim životinjama i mnoštvu ptica. Tu je mali poljski miš, veverica, komšijski ogromni beli mačor (koga sam pogrešno krstila Bezrepi Pele jer mu je rep crn, pa mi se iz daljine učinilo da repa nema) i naš noćni posetilac, Kuma Lija. Pored šumskih golubova, detlića, porodice svraka i malog druželjubivog crvendaća, tu je i jato divljih zelenih papagaja koji se u predvečerje goste plodovima našeg platana i pevaju. Urbana legenda kaže da je papagaje u Englesku doneo, davnih šezdesetih, Jimmy Hendrix ili da su pobegli sa snimanja nekog filma gde su bili deo scenografije i tako se razmnožili u divljini. Ovi glasni zeleni brbljivci mogu se često videti u Londonu.
Smiraj dana, meso cvrči na roštilju, deca su kod kuće, apsolutno savršenstvo na kraju radne nedelje. Setih se Preverovih stihova (Bašta) nisam baš sigurna da ovako ide, ali ovako sam ja upamtila:
Hiljade i hiljade godina
Ne bi bilo dovoljno
Da se opiše
Kratki sekund večnosti
U kome si me ti poljubila
U kome sam te ja poljubio
Jednog zimskog praskozorja
U Parku Monsuri u Parizu
U Parizu
Na zemlji
Na zemlji koja je Zvezda.
Ovo je moj trenutak večnosti.
Autorka živi i radi u Londonu, mama je tri velika dečaka i jedne male devojčice, član jedne grupe koja se zove čovečanstvo