Nedelja, 8. jul 2018. godine
Sunce napokon. Danas imam slobodan dan pa me i ta činjenica raduje. Sinoć smo slavili Batin rođendan, doputovao je pre dve nedelje sa Novog Zelanda. Više ga i ne pitamo „Kako ti je tamo?”, svesni da je ispunjen, srećan, da napokon živi život punim kapacitetom i da je prigrlio sve mogućnosti koje ti pruža normalna sredina oko tebe. Pijem kafu i naravno limunadu, i počinjem da planiram kako da iskoristim ovaj sjajan dan. Sale me zove i govori da budem spreman za sat vremena, Bata i Lusi dolaze po mene. Idemo do Omoljice, kod Dunavskog kanala gde Žolt i Ivon imaju splav. Idealno, šta može biti lepše slobodan dan + Sunce + priroda. U kolima se smejemo i prisećamo nekih situacija od sinoć. Lusi je Čehinja u poseti Pančevu prvi put, kaže sviđa joj se grad. I Sale nam se pridružuje. Dimnjaci Mordora uveliko rade, kolorišu vazduh, pa i ovog puta možemo da osetimo tu „predivnu” mirisnu notu. Lusi je zbunjena činjenicom da je industrijska zona smeštena tako blizu grada. Objašnjavamo joj da je ekološki problem u našem gradu prisutan već decenijama. Bez teksta definitivno ostaje kada je ugledala Manastir Vojlovica opkoljen postrojenjima Rafinerije. Pita zašto se to tako radi? Odgovor bih po pravilu trebalo da bude neki podugački monolog, ali jedna rečenica objašnjava sve: This is Serbia. Apsolutni mir i zvuk prirode, oko splava patroliraju čaplje, labudovi, kornjače i galebovi. Pitam Lusi kako se oseća sada, kada vidi ovu lepotu i do pre par kilometara kada smo prolazili kroz Mordor. Smeje se i sleže ramenima, neverovatno joj je da sve ove životinje žive relativno blizu sredine gde su nastanjeni ljudi. Lusi u gradu čuda. U Topoli, gde Sale živi, kod bare iza njegove kuće trenutno ima deset porodica labudova. Do pre par godina bilo ih je samo tri, a pre deset godina novinske stupce ispunjavali su stravični tekstovi o ubijenim pticama odsečenih krila. Da li smo se emancipovali i shvatili da nam životinje nisu ništa krive ili je čovek okupirao sve delove planete pa su prinuđeni da se adaptiraju na život blizu nas? Verujem da su obe pretpostavke tačne. Vreme je za rastanak, već je 21 h. Sutra u nove radne pobede. Počeo sam da radim, pre tri dana, u privatnoj bolnici u Beogradu, tako da posle osam meseci odmora, moram i ja da se adaptiram na nove okolnosti.
Ponedeljak, 9. jul 2018. godine
Alarm, 9 h, oblačno. Gledam vesti. Premijerka Fikus se nalazi u Londonu na Samitu lidera Zapadnog Balkana. Smejem se činjenici da su reči premijerka i lider u istoj rečenici. Već sam se zabrinuo gde je gospodar naših duša, pošto ga nema u Londonu, da nije zaspao od iscrpljenosti i gladi? Već sledeća vest me demantuje i saznajem da je na inauguraciji Sultana u Turskoj. Sličan se sličnom raduje. Situaciju toplo-hladno gledamo već šest godina. Njihovu politiku sagledavam kao lutanje slepog čoveka po lavirintu. Svi kao matricu ponavljaju da je Srbija spremna da prihvati evropske vrednosti. A ja u svojoj glavi zamišljam kako bi samo izgledalo da predstavnicima vladajućih postavimo pitanje bar da nam obrazlože koje su to evropske vrednosti? Imam utisak da bi sledeća scena bila, kao u trećem razredu osnovne kada te učiteljica nešto pita, a ti naravno pojma nemaš, pa ti je faca skamenjena, vilica blago spuštena od šoka, razgoračenih očiju nemo i besciljno gledamo u daljinu, kao ranjena srna. Bez jasnog stava o bilo kojoj temi, nacionalističko busanje u maljave grudi i konstanto pronalaženje nepostojećih neprijatelja, to je postalo svakodnevica u Srbiji. Jedno znam da vreme nikada nećemo moći da vratimo i nadoknadimo izgubljeno.Vreme je da se krene, koleginica Jovana treba kolima da me pokupi kod Ulice svetog Save. Oboje smo pod stresom od novog radnog mesta. Pročitao sam da je pored gubitka voljenih i članova porodice, promena posla jedan od najvećih uzročnika stresa koje čovek doživi. Ali nema veze, sve za ljude.Tako da danas prvi put ulazim u Operacioni blok. Jelena je moj mentor i narednih nekoliko sati mi objašnjava medicinske procedure i pravila. Vreme je proletelo, kraj smene je. Kolege mi pružaju podršku da će sve biti u redu i da mi treba vreme da se adaptiram. Mrtav sam, više psihički i vreme je za punjenje baterija. Laku noć.
Utorak, 10. jul 2018. godine
U 9 h novi dan započinjem „Novim danom”. Glava mi je puna informacija koje se i dalje procesuiraju. Ali na sve zaboravljam i počinjem da se smejem. Udarna vest je da gospodar naših duša čita svaki dan 500 strana o KiM. Samo ne znam kako to uspeva, da li čita sa razumevanjem ili kao ja kada sam čitao Anu Karenjinu i preskakao Tolstojeve nemilosrdne opise? Znači on čita 500 strana, oko 15 sati, ostalih nekoliko otvara fabrike i diže standard ucenjenim, umornim građanima i građankama ove zemlje. Ko u ovo može da poveruje? Njegova ciljna grupa sigurno… jer oni nisu pročitali ništa duže od njegovih slikovitih tabloida. Nije mi želja da vređam, ali činjenice su činjenice, razum je razum, ali istina je samo malo drugačija. Pakovanje, koleginica Jovana, pravac Beograd. Jovana mi priča da je bila šest meseci u SAD, radila tamo kao bebisiterka. Znam toliko ljudi koji su otišli – Novi Zeland, Nemačka, Kina, SAD, Avganistan, Kurdistan, Sijera Leone itd. I ja sam bio u Avganistanu i doživeo najblistavije momente što profesionalno, ali i lične, verovali ili ne. Ali u jedno sam siguran, sve ljude koje znam da su otišli iz ove zemlje su srećni, rade naporno, ali imaju odgovarajuću satisfakciju za svoj trud, mogućnosti su im neograničene, o vizualnom efektu da ne govorimo. Uostalom uveren sam da i vi znate bar petoro ljudi koji su slično uradili, ako ne i više. Na poslu mentorka Jelena i ja nastavljamo priču od juče. Jelena se stvarno trudi, objašnjava mi sve. Sređujemo salu, pripremamo sve za sutra, razdužujemo lekove i potrošni materijal, vreme je da se ide kući. Gotov sam, sklapaju mi se oči, kratak razgovor sa Saletom i pravac krevet.
Sreda, 11. jul 2018. godine
Na telefonu mnogo crvenih obaveštenja. Dušica i Tamara iz Nemačke, Ljubica iz Sijera Leonea. Dušica je moja drugarica, poznajemo se više od 15 godina, u Nemačkoj je već četiri godine. Slično je i sa Tamarom, radi i živi u Frankfurtu, zaposlena u jednoj od najvećih bolnica u Nemačkoj. Razmenjujemo nekoliko glasovih poruka, informišemo se šta nam se dešava ove nedelje u životu. Ista situacija je i sa Ljubicom, nju sam upoznao u Avganistanu gde je bila moj medicinski kordinator u bolnici. Ima slobodan dan, trenutno je na plaži Atlantskog okeana i uživa. I ona je dobro, da ne kažem odlično. Kada već pričam sa emigrantima, šaljem Aniki poruku, pitam kako je Gabrijel, kako je Sara? U Srbiji vuci siti ali ovce nisu na broju. Broj se smanjuje, emigriraju neverovatnom brzinom. Izgleda da to nikoga ne brine. Bumerang je čudo, raspali te po glavi kada najmanje očekuješ. Konstatujem da volimo mi tupe udarce po glavi, to nas malo onesvesti i uspava, da li nas razbistri – NE. Zašto? To je više pitanje za neke psihologe ili psihoterapeute. Moja teorija je da jednostavno volimo sadomazohizam. Vreme je za posao. Sav program u operacionoj sali je završen, tako da imam vremena da smaram mentorku. Ono što sam sanjao noćas, radim ponovo. Ponavljam istu proceduru na svih pet aparata. Bravo ja… samo još da upamtim gde su sve rezervni delovi. Vreme, Zorane, vreme ti treba. Nisi ti Supermen, kao neki, ali bar imaš više staža i iskustva od tih istih, a i nikada nisi širio mržnju, govorio sto za jednog, ciljano zavađao svoje društvo, nikada nisi kupovao znanje ili diplome. Takođe nisam hteo da pristupim vladajućoj vrhuški kada su ti nudili posao u rodnom gradu. Ne zamišljam svoj život u trolovanju. Ucene ne volim a povremeno mi je i muka. Napokon sam kod kuće, topao tuš, večera, razgovor sa Saletom, on se vraća sa Rtnja. Jedva čekam da se vidimo, i da mi detaljno propoveda kako se proveo. Laku noć.
Četvrtak, 12. jul 2018. godine
Budi me burgijanje i dreka sa krova zgrade. Pogledam na sat, prošao je koji minut posle sedam. Zaboravio sam da su došli limari da zamene oluke na zgradi. Samo ih baš nisam očekivao u 7 h. Vredni neki momci. Nisam uspeo ni da operem zube na miru, neko kuca. Divno, obožavam goste u 7 i 15. Imam utisak da izgledam kao da su me zolje izujedale. Otvaram, majstor ispred mene. Pita me da li može kroz prozor moje sobe da izađe da bi zamenio oluk na mojoj strani zgrade. Ma izvolite gospodine. Alpinističke akrobacije u 7:25 stvarno ne mogu da gledam, a i odreagovao sam kao da me je pitao koliko ima sati. Kuvam kafu i usput razbijam šolju. Divan početak dana. Na jutarnjem programu tema jutra je reproduktivno zdravlje. Slušam intervju. Te žene se plaše kontracepcije, te nisu dovoljno upućene, te je seks tabu. Pitam se ko je kriv za to? Pa zar u 21. veku mi i dalje pokušavamo da razmrsimo taj strah od kontracepcije ili seksa? Tih malih pilula koje se upotrebljavaju bar 30 godina. Pa nekada se anestezija davala hitrim udarcem u glavu i ispijanjem velikih doza alkohola, danas to više nije slučaj. Pa ko je kriv za to? Obrazovanje, stručnjaci u raznim savetovalištima koji primaju neku platu za džabe, mediji, lekari itd…? Ipak mislim i da mi delimo istu krivicu i odgovornost. Nije reč samo o zdravstvenoj neprosvećenosti, o kojoj se ne priča i na kojoj se ne radi dovoljno, već postoji i taj problem nezainteresovanosti. Smatram da smo dužni da se i sami informišemo i brinemo o našem zdravlju. Da uskladimo naš život, da se trudimo da izbacimo neke loše navike, da idemo redovno na preglede, da činimo i mi sami neke stvari koje će nam produžiti i olakšati život. Ako već onaj ko treba ne radi svoj posao, stvari treba uzeti u svoje ruke. Ali ne… nekako je u našem DNK utisnuto kako je stalno neko drugi kriv za sve. A nikada se ne zapitamo o sopstvenoj odgovornosti. Tako je u svim porama ovog društva – kulturi, politici, eto čak i zdravlju nacije. Nije nama gospodar naših duša kriv za sve, u velikoj meri naravno da jeste, ali ipak zaboravljamo da ga je neko izabrao. A ko? Pa narod!!! Već sam na poslu. Jedva čekam da uđem u op. salu. Danas ima mnogo operacija, osećaj je kao na pokretnoj traci. Ali mi prija, posle jutarnjeg čudnog buđenja ovaj ritam mi pomaže. Razne situacije, poremećaji, hirurški performansi, intuicija…. volim ovaj posao, jeste stresan, ali me ispunjava. Završavam, sređujem salu i isključujem aparat za anesteziju. Radi već 16 sati. Setim se priče od jutros. Od hitrog udarca u glavu i flaše alkohola, do danas ove veličanstvene mašine koja diše umesto nas, meri razne parametre vezane za funkcionisanje naših pluća, pri tome pravilno dozira medicinske gasove i lekove.
Petak, 13. jul 2018. godine
Budi me alarm. Ne čujem majstore, nema vike. Stižu mi dva e-mail-a. Čitam i pomišljam da li i dalje sanjam? Elem pre dva ili tri meseca sam ponovo aplicirao za posao u inostranstvu. Danas me obaveštavaju da mi je CV prihvaćen. Još jednom čitam obe poruke. Sa jednom humanitarnom organizacijom razmenjujem nekoliko poruka, intervju je zakazan za ponedeljak. E-mail druge kompanije čitam još jednom, oni mi već traže da im pošaljem dokumentaciju. Već sam se raspitao kako izgleda njihov on-line intervju. Simulacije situacija i reagovanja prilikom urgentnih medicinskih stanja. Setim se Saletovih reči da se dobre stvari dešavaju kada ne razmišljaš o njima i ne opterećuješ se. Bio je u pravu, jer sam u jednom trenutku bio nervozan jer nema nikakvog odgovora. Ostatak dana sam proveo u oblacima i želji da što pre odradim intervjue za posao. Baš imam ogromnu motivaciju da ponovo odem odavde. Ostatka dana se i ne sećam a već je ponoć.
Subota, 14. jul 2018. godine
Radio sam prvu smenu i po vrućini se guram po busu. Dolazim kući ručam sa kevom i gledamo nastavak meča Đokovića i Nadala. Ajde Nole! Sutra je i finale Svetskog prvenstva u fudbalu, i iako ne pratim fudbal navijam za komšije. Razmišljam o prethodnoj nedelji i sumiram utiske. Svašta se izdešavalo, a od toga mnogo pozitivnih stvari. Čvrsto verujem da ću taj tempo nastaviti. Idem da se odmaram jer večeras idem do Saleta pa na žurku. Posle naporne nedelje treba priuštiti sebi malo razonode.