Nedelja 1. novembar 2020. godine
Komšije su me držale budnom cele noći. Mislim, nisu oni krivi, ja ionako ne spavam. Opet su se svađali. On je nju nazivao kurvom, ona njega skotom i tako u krug par sati. U suštini su fini ljudi, ne mogu da kažem. Kažu dobar dan i izuvaju se ispred stana. Komšinica ponekad pije kafu sa mojom mamom i žali se na sina. Kaže zanima ga samo tamburica i ima keca iz matematike, a od muzike se ne živi. Sad hoće i na časove gitare, nema se para i za to, kazniće ga ako ne popravi tog keca, neće više ići u muzičku školu. Sigurno ni on noćas nije spavao. Je l’ su toliko bezobzirni ili glupi, je l’ misle da ih ne čuje ?
Ja sam se ceo dan vukla tamo-vamo, blejala u prazno. Nije loš ovaj novi park, ne znam što je svima to trn u oku. Najbolje da zauvek sedimo u golubijim govnima zapečaćenim na klupama iz 74-te. Možda zbog SNS-a, ali onako svi lažu, i naši i njihovi.
Ponedeljak, 2. novembar 2020. godine
Čula sam, radiće i rekonstrukciju ove ulice kod Kulturnog centra. Možda će opet da se organizuje neki protest sađenjem lepog jove. Uhapsila bih svakoga ko protestuje sađenjem cveća, ne zato što imam nešto protiv cveća i prirode, naprotiv, baš volim, već zato što mi iz nekog razloga strašno ide na živce ta vrsta aktivizma, ili, kad bolje razmislim, bilo kakva vrsta aktivizma. Srela sam Luku u hodniku. Ne deluje preterano uzbuđeno zbog svojih ludih roditelja. Kapiram da je navikao. I on mi kaže dobar dan. Kažem mu da veže pertle. Ne znam zašto to govorim zaista. Kao da me baš briga za njegove pertle i da li će da padne i kako uopšte izgleda. Neka glupa usađena refleksna reakcija prema klincu koji je viši od mene za pola glave, valjda jer sam starija, pa kao znam da ne treba ići odvezanih pertli. Glupost.
Utorak, 3. novembar 2020. godine
Komšije su mirne dva dana. Možda su rešili da se pomire sa životom i više nikada ne posvađaju. Sutra malo, mislim da su samo u fazi totalnog prekida komunikacije. Kako ljudi stignu dotle? Mama kaže da je sto posto zbog karantina jer ljudi nisu navikli da budu oči u oči sa sopstvenom dokolicom. Ne znam šta da mislim o tome. Ja ne radim ništa specijalno, pratim američke izbore i čitam katastrofične rasprave na internetu kao da će mi to nešto promeniti u životu. Šta meni uopšte znači Amerika. Ništa baš, čak me možda straši misao o njenoj veličini i tim autoputevima sa šest saobraćajnih traka u jednom smeru. Mora da je strašno kad izađeš na ulicu u tom prostranstvu, sigurno se osetiš malim i nevažnim, zato nam se valjda sad stalno i govori kako smo važni i lepi. A nismo. Prosto je nemoguće da na svetu postoji osam biliona važnih i lepih ljudi.
Sreda, 4. novembar 2020. godine
Opet ne spavam, izluđuje me petao, a živim u centru grada. Dosta duhovito. Glupa ptica me taktički zlostavlja već dvanaest godina. Nisam sigurna koliko petlovi dugo žive, nemoguće mi je da je ovaj jednako aktivan toliki dugo. Leti počne da kukuriče u oko pola dva, zimi sat vremena kasnije. I ne prestaje do šest, a ja spavam sa otvorenim prozorom. Smeta mi. Čuje se na svakih 48 minuta, vodila sam pomno istraživanje za vreme ispitnog roka. Nekad se uspavljujem maštajući u tome kako ga ubijam, opušta me. Maštam kako ga vrebam u blatištu. Smiruje me to. Ostatak dana sam prespavala, trebalo je da pišem seminarski na temu Šekspira. Mrzelo me je. Sutra ću.
Četvrtak, 5. novembar 2020. godine
Užasno je hladno, komšija iznad mene je otvorio sezonu pušenja u hodniku. Ja uglavnom do prvog minusa pušim na terasi, ali sad sam popušila dve cigarete u hodniku zgrade. Uvek čekam njega da započne zimsku pušačku tradiciju. Nekako mi je uvek glupo da prva počnem. Ne znam zašto.
Srela sam Mateju u gradu kaže mi da je bilo otvaranje 19. Pančevačkog bijenala umetnosti prošle subote, pušimo na ulici, predlaže da odemo do „Vojvodine” da pogledamo. Užasno propada ta zgrada, smrdi na memlu i deluje kao da će parket da propadne. Nisam shvatila o čemu se radi na izložbi. Dva crno-bela filma, soba sa projekcijama nekih neobičnih globusa na svakom zidu (nisam se udubljivala), tri crno bele fotografije gole žene kako visi sa neke kuke, pretpostavljam da je to bio neki performans. Pun zid uramljenih fotografija nijansi crvene boje, oko 150 komada, neke su stajale krivo. To mi je upalo u oko. I zid sa stripom. Dopao mi se strip. Na sred prostorije je stajala kofa. Prvo sam pomislila da stoji tu jer krov prokišnjava, što je vrlo moguće ako uzmemo u obzir stanje zgrade u kojoj smo se nalazili. Ispostavilo se da je neka umetnička instalacija jer je kofa bila bila puna nekakve masne crne tečnosti, ali nigde nije tačno pisalo baš o čemu se radi, ili se ja nisam dovoljno potrudila da saznam. Kako bilo, sve ovo me je setilo na neku drugu izložbu na koju sam otišla sa Nikolom u neko proleće, čini mi se pre dve godine. Umetnik je bio profesor da li primenjene ili likovne akademije, ne mogu da se setim. Uglavnom razgledali smo platna različitih dimenzija. Boja podloge skoro svih slika je bila uglavnom plavičasta, a preko nje je umetnik izvlačio vodoravne i uspravne linije u nijansama roze, crvene i narandžaste. Slojevi farbe su se naslanjali jedan na drugi i nama nije bilo baš najjasnije šta treba da osećamo dok posmatramo tu geometrijsku šemu izbrljanih boja. Nikolu je više zanimalo od mene pa je rešio da pita autora o čemu se radi. Odgovor me je ubio, i mislim da tad možda raskrstila sa savremenom umetnošću. Ako to spada u savremenu umetnost. Objašnjenje je bilo da je on odrastao devedesetih godina i da je film Blade Runner dosta uticao na formiranje njegove ličnosti i doživljaja sveta. Bolje da me je pljunuo, bolje bih se osećala.
Sišli smo ispred da spalimo još jednu cigaru i Mateja je pričao o tome kako je pre neko veče u svom dvorištu ubio pacova, ja sam mislila o petlu. Opisivao mi je kako se jadna životinja batrgala u pokušaju da pobegne pa se na kraju zaglavila u mali otvor između njegove kuće i kapije, tu ga je načekao i ubio nekom motkom iz koje je virio esker. Oni su štetočine kaže, meni ne smetaju pacovi, ali tog petla prezirem.
Petak, 6. novembar 2020. godine
Ceo dan sam prespavala. Nisam uspela da nađem tu knjigu koja mi je potrebna za seminarski rad, mora da sam je negde zafrljačila. Naći ću je sutra. Vreme mi je opet proteklo u relativnoj dokolici.
Emilija se javila oko ponoći, došla je za Pančevo, umro joj je deda. Otišla sam kod nje da igramo tablić i smejemo se smrti. Deda je hteo da bude kremiran ali su ga ipak sahranili da baba ne bi bila sama na onom svetu. Mrtve ionako baš briga, i u potpunom haosu sve nađe svoje mesto.
Odigrale smo četiri partije, dva dva je bio rezultat. Mnogo smo se smejale.
Subota, 7. novembar 2020. godine
Došla sam rano jutros od Emilije, sad mi je lako, vozim kola, mogu kako hoću. U dvorištu sam zatekla Luku kako šutira loptu o zid zgrade i komšinicu kako iznosi torbe i pakuje ih u taksi. Pa, izgleda da je i to gotovo. Oboje su mi rekli dobro jutro. I ja sam njima. Sigurno je zbog karantina.
Autorka nosi broj cipela 37