Subota, 4. avgust 2018. godine
Otvaram oči, a prva misao mi je kakav je sad haos u stanu. Žuborenje? Kvar cevi sudopere. Dreka? Glasan zvuk sa televizora. Optužbe? „Cimerke” imaju nove zamerke. Odgovor: ovde egzistiraju problematični duhovi u naizgled prijatnom ambijentu. Osvanuo je prvi dan poslednje sedmice ovog poprilično dugog putovanja i razmišljanje ide u pravcu računanja; „preživeti” preostale dane ne trošeći puno, a uživati mnogo. Izvodljivo? Ne uvek, ali moguće. Zvekeću centi u novčaniku i izlazim na vazduh. Ekonomija dobara, ekonomija reči i izraza, emocija… Skučenost. Ali, u svemu tome vidim, čujem, osetim. Idem da kupim novo iskustvo, ne znam još uvek cenu… Sloboda!
Nedelja, 5. avgust 2018. godine
Dan za odmaranje. Možda. Počele smo mirno. Novo mesto, obilasci, različiti pogledi (na svet?!). Zapravo je sve žuto. Ta boja predstavlja ovu zemlju; pre mesec dana u selu zlatno klasje, a sada na obali svetlucava nijansa sunčevih zraka. Čkiljiš. Svejedno toplina. Penjemo se na visinu zbog novog prizora i drugačije priče; Srednjovekovni zamak, ruševine. Pronalaženje, ali gubljenje smisla. Šta smo imali, ali šta sve zapravo sada nemamo… Brdo osvojeno! Šta li nas čeka dole? Ma, u poređenju sa ostalim dogodovštinama, ovo je bio samo kvar klime u vozu. Smrad nalik onom u štali, stepeni 40. Moglo je biti gore. Čekamo sledeće…
Ponedeljak, 6. avgust 2018. godine
Nezgode iz prethodne sedmice dovele su do pada mog ushićenja i morske radosti. Ukraden telefon, ključevi, simpatične stvari u ženskoj torbi i torba. Ali, moraš se izboriti i nastaviti, bolje je s osmehom. Postojanje bez električnih uređaja – uživanje, odmor, međutim pritisak i nedostajanje(?!); zavist ovog veka, rob ekranu… Želim da počnem sedmicu mirno, razlog zbog kog se upućujem na plažu. Tamo, shvatanje veličine prostora; uvek isto zaprepašćenje i osveženje. Pocrnela koža, kapljice slane vode plešu sa zrnima peska. Skupljam energiju jarko žutih zraka u obliku kugle koja se ubrzo rasplamsa po celom telu. Nastavljam borbu sa talasima i misli o životu naziru, jer isto je; svaki te udari, ali ipak prođe, jedna varijanta. Najava velikih valova na vidiku, ali se do tačke u kojoj si ti smiri i (ne)stane, druga varijata. Verovatno ih ima još. Nek neko stariji kaže.
Utorak, 7. avgust 2018. godine
Ponekad mi je tako mučno da se setim i sažmem sve što se u danu dogodilo. Ima toliko mrlja, ali i ukrasa. Šarena moja suknja, a još veseliji grad, savremeno doba u koje se ne uklapam. Usaglasiti danas izgled sa prirodom očito je teška stvar; brutalnost nuđenja, bacanja, trpanja, karikatura, klonova, devojaka poput dekora okruženja, a muškaraca kompleksaša. „Je l’ moguće?”, mota se pitanje u mojoj glavi nakon što se oči nagledaše najrazličitijih… stanja (?). U blizini mi je „Mala Venecija”, gde odoh da odmaram glavu i uživam u pogledu na šarene nabijene kućice, brodiće i male pokrete vode koji ispunjuju i teraju sve negativno akumulisano oko tebe. Ako ništa drugo, dan bez posledica.
Sreda, 8. avgust 2018. godine
Nas dve, tako u očaju da uštedimo svaki evro, isti one koji su neplanirano otišli na nesrećne slučajeve popravke brave, kupovine ukradenog telefona i slično, iz nekog suludog razloga osetimo potrebu za prevarom. Malo, onako, buntovnički. Ušle smo uspešno s jednom kartom obe u metro, ali ne tako slavno izašle. Jedan dan bez gluparija je bio dovoljan, dva bi već bilo previše. Stoga, eto jednog oštrovidnog uma koji se pojavljuje ispred nas sa kaznom od, isprva, sto evra; simpatično… Naše kisele face i ljute crte kontrolorovog lica. Još jedna neprilika, no ovaj put smo zaslužile. Ništa, ispričan mali deo tužne priče sa letovanja, u neverici da se to produžuje, i to biće se sažali. Uostalom, video je i sam, nije tu bilo zlobe. Dobro je, spasile smo se, nećemo tako nešto više ponavljati. Samo smo doživele još, i još… U takvim situacijama, poput motivacije, govorila je jedna poznanica „sutra više i bolje”.
Četvrtak, 9. avgust 2018. godine
Danas je dan za rastanak, ali samo na kratko. Obe idemo ka severu, ali u različite predele. Ona u malo hladnije, a ja u istoj zoni vlažnosti i sparine. Veliki gradovi velikih zemalja, a mi tako male. Srećom, od zore do sumraka sve je proteklo kako treba, što se, sudeći po slučajevima samo s ovog putovanja, u našim životima retko događa. Očekivanje atrakcija; nekome zgranutost nekome ushićenost. Još malo pa kraj…
Petark, 10. avgust 2018. godine
Odlazak. Poslednji dani na poluostrvu ludila (?) – istorije, krune, umetnosti, kulture. Najbliže nebesko telo, bele boje, svojim sjajem doziva i ne da mi da odem. Opiranje, želja. Učiti i naučiti, to je važno, a videću jesam li. Svaki dan novi događaj, drugačije iskustvo; zanimljivo koliko i opasno. Bitna je spontanost, eksperimenti bez straha, igra. Čitajući pisanije iz prethodnih dana ispade kao da sam otišla u zemlju bluda i razvrata, ali zapravo nije tako; ja ovu državu obožavam i uvek ću joj se vraćati. Ona hrani sva (moja) čula. A sada, krilima aviona u oblake i ubrzo potom sletanje u realnost. Hoće li me u domovini sačekati nešto drugačije?
Autorka je otuđeni kosmopolita koji veruje u zagonetna mesta i umetnost sumraka