Nedelja, 26. jun 2022. godine
Nedelja, prva nedelja „svetog raspusta”. Najzad! U tom veselom raspoloženju i otvorih oči. Ostala je još po koja obaveza, ali je to toliko beznačajno spram uobičajenog tempa, da mi deluje smešno. Da se razumemo, škola i dečije obaveze su potpuno njihova briga i one to ispunjavaju sa puno ljubavi, volje i želje za dokazivanjem. Super su deca, pu pu, da ih ne ureknem. U školske obaveze ulećemo samo ukoliko im je pomoć potrebna, a to je skoro nikada. Na nama je samo da sve ishendlujemo po pitanju vanškolskih aktivnosti kojih ima mnogo, pa tata-mama taksi služba mora da radi, da budem iskrena tata više. Doduše, Sofija već neko vreme unazad odbija naše taksi usluge, ali ih Lena još uvek svesrdno koristi. Elem, završiše peti i prvi razred i nekako mi je ovaj početak raspusta baš obradovao svaku gangliju u mozgu. Ako me razumete 🙂
Nedelja u mom životu je obično dan za druženje. Sa kafe na kafu, uz neobavezne opuštene razgovore i bez teške filozofije. Toga nedeljom nema, jer neću i ne želim. Želim ono slatko opušteno dobro jutro, kako si mi i šta radiš, i sa tim malim znakom pažnje je sve na mestu, a nekako je danas zatajilo. Pa da, i to ode na raspust. Mislim, verovatno…
Dan jeste ispunio jutarnje očekivanje beskonačnog niza ispijenih kafa počevši sa domaćom, pa preko ajs kafa (za koju od prijatelja dobih kompliment da lepšu u životu nije pio) do kapućina kod mog brata u ranim popodnevnim satima, te završih u Narodnoj bašti sa nes kafom nešto pre 20h, znajući da mogu da se oprostim od spavanja do nekog zlog doba. Ali, koga briga za to kada veče provedeš u društvu sebi dragih ženskaća, nekako spontano okupljenih uz puno osmeha i žagora i razmenjenih informacija (da ne kažem tračeva – jer mi to ne radimo 🙂 ). Nešto pre 22h primetismo da osim naših devojčica na igralištu više nema nikoga i odsvirasmo fajront. Tri mame, šest devojčica, Lusi pas i jedna lopta-imenica ženskog roda, pođoše kući. Vreme je, časna reč.
Ponedeljak, 27. jun 2022.godine
Probudila sam se sama, pre alarma. Vedro nebo i sunčano jutro. Divno. Čak čujem i neke ptice u dvorištu da cvrkuću. Lenjim se, teglim se i dalje ležim u krevetu i kradem minute za sebe. Otvaraju se vrata, Lena uleće sa rečenicom: „Mamaaaa, opet ne radi internet!” Ooooo, neeeee!!! Pa zar ovako da mi se sruši idila i to još u ponedeljak ujutru. A po onom bapskom „kako krene nedelja”… ne smem ni da razmišljam. Fascinantno je da živimo u eri interneta, tehnike i tehnologije a vrsna firma MTS i dalje funkcioniše po principu štapa i kanapa. U prethodnih osam meseci, koliko nam se rekonstruiše ulica, mislim da ne postoji ni jedan operater MTS-a sa kojim nismo ukrstili mačeve u neviđeno nefer borbi na relaciji korisnik – davalac usluga. U stare žičane linije više ne ulažu – prevaziđeno je. To što imamo „sreću” da ih posedujemo, tako se zalomilo. Na samo 300m vazdušne linije od zgrade Telekoma, Pošte, MTS-a ili čega već. Dođe mi da uzmem praćku da ih gađam, a kao da bi im baš i naškodila… Čekala se optika da prođe kroz ulicu da na nju pređemo i mi. Jer je to jedino rešenje koje su nam mučeni operateri redovno nudili. Više puta dnevno. Skoro svaki dan kada smo prijavljivali smetnje na internetu. I tako osam meseci unazad. Ali, ni to nije moglo jednostavno. Jer je kabl, tokom radova u ulici, nebrojeno puta kidan. „Imajte strpljenja”. Imam, a imam i račun koji plaćam za uslugu koju ne dobijam. Pa se onda čovek na to žali i dobije umanjenje cirka 300 dinara. Vauuuuuu! I onda najzad pobedonosno utrči optika u ulicu, a mi, već na ivici živaca, rešavamo da ćemo pobeći iz MTS-a u Yettel. Zbog neprofesionalnosti, neažurnosti, zbog „zabole nas uvo jer nam se može”, zbog toga što za svoje pare mogu da biram šta hoću. Jel? A, nadasve, iz inata! Bez obzira na to što MTS Yettel-u iznajmljuje optiku. Bez obzira na to što je to sve isto. E nije isto! Jer ne želimo više sa monopolistima da imamo posla. Za milion godina provedenih kod njih, kao stari potrošači ne dobijamo skoro nikakav benefit, a novi potrošači dobijaju pretplatu od jednog dinara godinu dana. Pa jeste li vi normalni? Ko vam kroji tu poslovnu politiku? E tek tu kreće turiranje mozga, negde u martu ove godine. Ugovor sa MTS-om nam je istekao još pre par meseci, novi nismo potpisivali, redovno nas zvrckaju bar jednom nedeljno da nam pošalju montere da uvedu optiku, bez obzira na to što uporno odbijamo. U Yettel-u podnosimo zahtev za uvođenje optike, ali MTS odbija da im da saglasnost jer smo im potencijalni kupci. Koji breeee kupci?! Neću vas, da li vam je jasno? Pa ponovo zahtev Yettel-u, pa MTS ponovo zove da šalje montere, pa mi ponovo mamu maminu i pretnju tužbom i tako u krug. Mesecima. U petak smo rešili da ćemo razvezati Box paket, jer to ispade kao jedino rešenje posle beskonačnog broja pokušaja da rešimo problem. Najzad neki konkretan odgovor nakon osam meseci. Dakle, razvezati Box paket i preneti Sofijin i Dekijev broj u Yettel. Može, možda. Ako MTS dozvoli. I tako Sofija dobi novi broj u Yettel-u, a Deki danas konačno poukida sve u MTS-u. Sad čeka da dozvole Yettel-u da prenesu broj njegovog mobilnog kod njih. A internet? Pa biće valjda, jednog dana. Ako MTS skine šapu. Uzgred rečeno, nismo jedini. Bar što se Cara Lazara ulice tiče. Mnogo ljudi je u sličnom problemu. Tako nam rekoše u Yettel-u. Ko je konkretno nesposoban, ne znam. I ne moram da znam. Ali očigledno da škripi na više nivoa. Ništa novo za zemlju Srbiju. U međuvremenu bar neću da gledam TV da me nervira sve ono što me nervira. I tako smo malo u procepu između ničega i nečega. Čisto da nije dosadno. Kratko se ponadah, jer se rešenje pronašlo u pozajmljenom prenosnom internetu. Bar su deca srećna. Odgledaše epizodu neke serije koju prate, pročešljaše Viber i YouTube i spremismo se da idemo na dodelu diploma za završeni kurs engleskog jezika u školu stranog jezika Studio „Pčelica D”. Kakav dan se iznenada skotrljao u prijatnu atmosferu veselog čavrljanja pod hladom drveća u dvorištu škole, uz kafu i sok. Vedra lica koja primaju diplome uz aplauz i pohvale, baciše MTS u zabačeni ćošak malog mozga. I tamo nek i ostane do daljnjeg. Potpuni zen me je stigao kod dragih prijatelja sa kojima smo proveli veče. Duge godine iskrenog prijateljstva, bezbroj uspomena, decenije zajedničkih letovanja i plan za predstojeće razbiše svaku brigu koja se nadvila nad današnji dan. I jedno lepo priznanje o koraku koji prati moj. Za laku noć i mirne snove. Sa prenosnim internetom koji trenutno radi.
Utorak, 28.jun 2022.godine
Vidovdan, Sveti car Lazar. Ulica u kojoj živim od kada sam rođena. I kada sam se udala iz nje nisam otišla, samo sam promenila kuću i broj. Oduvek sam je volela, ne znam baš tačno zašto. Možda zato što mi pripada, kao i ja njoj. Možda zato što u mojoj devojačkoj kući i dalje živi moj brat. Možda zato što obe moje kume sa kojima sam odrasla i dan danas žive, sada sa porodicama, u njoj. Možda zato što smo u nju uklesali svaki dan našeg detinjstva, devojaštva, studentskih dana, osmeha, suza, svađa… Od kada pamtim bila je zrela za rekonstrukciju. Puna rupa na kolovozu, polupanog trotoara, blata, neprohodnih jezera nakon i najmanje kiše. I najzad i ona i ja dočekasmo tu rekonstrukciju sredinom novembra prošle godine koja i dalje traje. I nije se puno odmaklo. Projekat je odradio projektni biro iz Loznice, valjda Pančevo nema dovoljno projektanata. Mogu da se kladim da dotični nije kročio u ovu ulicu, nisam baš ni sigurna da li i u ovaj grad. Verovatno je radio na osnovu podloga koje je imao iz ko zna koje godine, jer toliko brdo propusta ne umem drugačije ni da objasnim. Ni izvođenje nije mnogo bolje. Nedovoljno radnika, malo mašina, mnogo neorganizovanosti i nemara. Koliko puta kidane instalacije i elektro i vodovodne i gasne i tek postavljena optika. Radovi zbrda-zdola. Taman nešto završe, opet buše, ruše, izmeštaju. Ugrade ivičnjake i asfaltiraju jedan sloj kolovoza, pa onda vade staro drveće. Pada po ivičnjacima, lupa ih i lomi. Potom pripreme zemlju, pa razvuku travnate staze, zalivaju par dana da se lepo primi. Taman se oko navikne na lepo zeleno, koje polako prelazi u blago sasušeno, a onda se sete da vade stare bandere, pa bageri preko istih ivičnjaka, zasađene trave i sređenih površina opet kopaju, razbijaju i vade. Pa se potom rupa napuni nekom prašnjavom zemljom sa dosta šuta. Pitam se da li će te rupe ikada ugledati novu travu. O količini đubreta koje radnici za sobom ostavljaju suludo je trošiti reči. Valjda se rukovode mišljenjem da i ovako izgleda kao ratište, pa nije zgoreg dodati i deponiju. Kao neko ko je završio građevinski fakultet ne mogu a da ne kažem da sam zgrožena i zgranuta. Divno bi bilo profesorima sa predmeta Menadžment i tehnologija građenja poslati poziv da dovedu studente na gradilište i pokažu kako NE TREBA raditi. Preciznije ne mogu da pojasnim. S vremena na vreme se samo neko pojavi i prelepi preko pređašnjeg roka za izvođenje radova neki novi rok. Sada sebi dadoše lufta od nekih sto dana, da se ne muče da češće prelepljuju. Trajaće ovo, ćeraćemo se još. Samo se nadam da će novo ruho dobiti moj car Lazar i da neće ostati go.
A kada smo kod oblačenja, moram lagano sa mojim ženskama da odvojim stvari za Taru na koju putuju u petak na Super raspust. Blago njima, a blago i nama. Ne znam da li ćemo bez njih dve umeti da se ponašamo šest dana. Nažalost, nemamo baka-deka servis, tako da je ovo stanje za nas novina. Naravno da su išle na jednodnevne i višednevne ekskurzije nebrojeno puta i kojekude bez nas, ali nikada istovremeno na toliko dana. Gledam ih a gledam i sebe i ne znam ko je uzbuđeniji, ako me razumete 🙂 . Odvojismo vredno i predano dve razumno svedene gomilice stvari da sačekaju četvrtak i budu strpane u kofere, a do tada se valja još nekim obavezama pozabaviti. Utorak je dan za balet u Elektra dance studiju. U petak je bio koncert u KC-u, utisci se sležu i dalje, ali se treninzi ne propuštaju. I tu sitno brojimo, još par dana i raspust. Veče je lagano prošlo, čekam ono „laku noć” dok mi se oči sklapaju.
Sreda, 29. jun 2022. godine
Vrelo jutro i neka je. Leto je, što bi rekli vreme mu je da bude takvo. Pravim plan u glavi kojim redom danas da krenem sa svim što me čeka. Pogled ka koferu rešava problem, moramo prvo u BIG po još nešto osnovno što bi trebalo da se dokupi za Taru. To mora, ostalo će se samo tokom dana poslagati. Neverovatno koliko im sve nekako omali baš kada je to najmanje potrebno. Mislim, deca moraju da budu obučena, naravno. Ali sve nekako ide suprotno onom zacrtanom spisku u glavi i to taman kada dobijem ideju da malo ekonomišem. Ono kao da prištedim (ovo mu dođe kao nepoznata reč u ovom vremenu u ovoj zemlji). Jer trebaće još svašta uskoro. Dok trepnemo, proći će leto i počeće nova školska godina. Oprema za fizičko, sveske, olovke, udžbenici. Kao Baji Patku mi dolari igraju pred očima. Srećom, za Lenu su udžbenici namireni. Voljom, željom, hrabrošću, saosećanjem, borbenošću i istrajnošću učitelji budućih prvaka, drugaka i trećaka „Zmajeve” škole su se opredelili za Kavčićeve knjige. Pronađeni su i voljni donatori koji su pritekli u pomoć i omogućili da se udžbenici podele deci za nula dinara. Da, pričam o zemlji Srbiji. Na žalost, nije takva situacija sa četvrtacima, a ni sa višim razredima. A ni sa ostalim školama na teritoriji Grada Pančeva (izuzev škola u Omoljici i Ivanovu, koje su se takodje opredelile za Kavčića). A bilo bi lepo kada bi svoj deci mogao da se omogući komplet udžbenika za nula dinara iz džepa roditelja. Za svih osam razreda koliko traje osnovna škola. Bilo bi lepo kada nas roditelje ne bi zanimalo koliko će onaj spisak udžbenika koje dobijemo za narednu školsku godinu da nam umanji novčani fond. Bilo bi lepo kada bi deca učila iz udžbenika izdavača koga izabere stručno veće nastavnika škole, a da nas to mnogo ni ne interesuje, jer treba da imamo poverenja u taj izbor. I da taj njihov izbor bude ono što će deci doneti znanje uz, podrazumeva se, učenje i angažovanje te iste dece. Bilo bi lepo da tako i može. A možda i može. Krajem aprila ove godine, mala grupa entuzijasta koji su roditelji dece koja pohađaju osnovnu školu, pokrete malo veću grupu roditelja koji veruju u promene, u borbu i u bolje sutra za sve i nastade mini vulkan koji je sebe nazvao Roditelji opštine Pančevo.
Ova neformalna građanska inicijativa je sastavljena od predstavnika saveta roditelja svih pančevačkih škola sa teritorije grada i okolnih sela. Nekako su nam se svima poklopile energije, želje i htenja i od zamišljene ideje o udžbenicima koji ne bi koštali roditelje ništa, prešlo se u šaputanje i razmatranje i traženje načina na koji ostvariti ovaj cilj. Nakon prvog održanog sastanka formirana je jasna ideja za šta se zalagati, od koga tražiti i na koji način. S obzirom na to da je Ustavom ove zemlje zagarantovano pravo na besplatno školovanje i s obzirom na to da je osnovna škola obavezna iskristalisao se stav da bi bilo dobro da se za sve đake osnovnih škola sa teritorije grada i okolnih sela, obezbede udžbenici koje bi finansirao Grad iz budžeta. Svesni činjenice da sredstva iz budžeta treba na vreme tražiti i obezbediti, cela ideja se odnosi na školsku 2023/24. godinu, pa na dalje. Kako bi ova inicijativa dobila na težini, organizovano je sakupljanje potpisa roditelja đaka u školama i na nekoliko punktova u gradu. Odziv je fenomenalan, vest se brzo proširila, a zainteresovanost za podržavanje ove ideje je rasla i kod građana koji nemaju decu ovog uzrasta pa je stoga puštena online peticija koju može da potpiše svako. Potom je sastavljen i zahtev za sastanak sa gradonačelnikom i većnicom za obrazovanje koji je predat na šalteru gradske uprave 22. juna. Odgovor čekamo u nadi da će do ovog sastanka ubrzo i doći. Kao i sa nadom da će cela ova priča naići na dobru volju za iznalaženje načina da naš grad stane rame uz rame sa još nekoliko gradova u zemlji Srbiji koji svojoj deci obezbeđuju udžbenike i na taj način pomažu roditeljima da deci ispune još po neku želju, ostavljajući im tih stotinak evra u džepu. Za ono što recimo deca žele, za ono što bi ih učinilo srećnim. Zbog onog što im Ustav garantuje. Mislite o tome, nije teško…
Četvrtak, 30. jun 2022. godine
Od kada znam za sebe, nisam baš nešto volela četvrtak. To je onaj dan koji produži radnu nedelju do petka i vikenda. U kome zafali strpljenja i energije. Kao mala imala sam utisak da postoji da bi se u njemu jela boranija u vrtiću, koju ne da nisam volela, nego sam mrzela – još se ježim od tog mirisa. Pa potom o osnovnoj školi, da bi u njemu postojalo najviše časova u nedeljnom rasporedu. Mislim da sam za period srednje škole, tj. Gimnazije preživela selektivnu amneziju, ali garantovano postoji razlog i za tadašnje četvrtke, osim istorije i latinskog, koji su mi bili predmeti za harikiri. I na fakultetu sam četvrtkom provodila dane od 8h do 20h, prvo na predavanjima, a potom na vežbama. A onda kada sam počela da radim, četvrtak samo postade dan kao i svaki drugi, ali sa tendencijom jedvačekanja petka. I četvrtkom smo obično išli na službeni put, možda baš da bi ga ukrali kao dan. Kada su deca stasala za raznorazne aktivnosti četvrtak je bio pun, baš gust raspored. Po ustaljenom istorijatu, kako drugačije? A onda sam iznenada počela da volim četvrtak. Da mu se radujem. Iz nedelje u nedelju. Da i u njemu uživam uz kafu ili kapućino, konstruktivne razgovore, razmenjene reči, osmehe… Da ga cenim kao dan koji ipak postoji s razlogom. Eto kako se menjaju stavovi u životu. Koliko je nekada samo malo potrebno da se sagleda sa druge strane i razvuče osmeh na licu. I ovaj četvrtak je opravdao očekivanja. Počeo je sa onim nasmejanim „dobro jutro”, brdom lepih reči, osmeha. Nastavio sa puno obaveza i ostvarenih planova. Tropski vreo, a opet dovoljno podnošljiv. Sa meni dragim ljudima koji su u toj toploti uspevali da budu dobro raspoloženi,vedri i nasmejani. Čak i onaj koji me je prošle nedelje „častio” da sam mu tog dana bila baš iritantna (zato što sam normalna, nasmejana i navijena, a njemu nisu bile sve koze na broju), danas nije namrštio lice. Ehej! Surovi nije namrštio lice! Eto kakav dan, ne tripujem. Jeste bio za pamćenje. Tako se u njemu obreše dva spakovana kofera, jedna đačka knjižica sa pohvalnicom za ostvarene rezultate i uspešno završen prvi razred i dve diplome za završenu baletsku sezonu. Bravo! Ponosna i srećna. Nije loše za još jedan četvrtak.
Petak, 1. jul 2022. godine
Probudio me je tihi i obazrivi trk kroz dnevnu sobu. Izlazim iz spavaće i ugledam njih dve, obučene, sređene, nestrpljive. Verujem da su noćas odbrojavale sate do svitanja, jer je uzbuđenje zbog polaska na „Super raspust” sinoć kulminiralo. Sećam se da smo i mi tako kao klinci jedva čekali te polaske na ekskurzije. Pa onda uđeš u bus i odmah kreće otvaranje svega što može da se jede i pije. Da ne dangubimo. Pesma, začikavanje, žagor, smeh, po neko izbezumljeno lice onih koje hvata mučnina. Pa onda kada stignemo, jurnjava u sobe, otimanje oko najboljeg kreveta, gunđanje za neukusnu hranu, šetnje, aktivnosti, igranke, zaljubljivanja, osmesi i suze i onda povratak kući u nekom momentu. Igra je ostala potpuno ista, pravila identična, samo je sada igraju neki novi igrači. Sve u rok službe, što bi rekli matorci. Oni naši, mi još uvek to nismo 🙂 . Odvezli smo ih na parking kod bazena, odakle je kretao bus. Tamo već čeka većina isto tako nestrpljive dece, ali i nestrpljivih roditelja, da se ne lažemo 🙂 . Red, ulazak u bus, nijedna suza, samo osmesi i sreća. Zauzeše mesta koja su priželjkivale, na potpuno suprotnim stranama autobusa, svaka sa svojim društvom. Sreća im svima vrišti iz očiju i neka je, neka vrišti. Zatvaraju se vrata, autobus kreće, mahanje kao po komandi i iznutra i spolja. Poljupci lebde u vazduhu i ćaoooo. Hm… I šta ćemo sad? To beša prva pomisao koja mi je prostrujala kroz glavu. Pa ništa, svakodnevne aktivnosti. Sa slatkim ukusom slobode i rasterećenih razmišljanja o tome šta sve treba. OK, sad mogu na miru da napravim red u ormarima. Mada… Ne, bolje sutra, danas je mnogo toplo. Kuća je sređena, ni tu nema nekog posla. Ručak? Pa ostao je od juče, a i što bih i kuvala za nas dvoje? Pa opet, toplo je. Pa šta bre raditi? Ništa! Setih se svojih želja od pre samo nedelju dana: da se raspuste i da se malo sve smiri i da odu na Taru i da ne moram ništa. Tada je zvučalo kao vapaj očajnika, a danas me dohvati sramota od same sebe. Kako se ne radi ništa? Moraću malo da vežbam, da poradim na tome. Nekako sam navikla da budem od koristi. Čak neko ume da mi udeli kompliment da sam „uslužni centar”, uz kritiku da se malo smirim i okrenem sebi. OK, danas sam na pauzi. Uslužni centar ne radi! Bar jedan dan. Iz opravdanih razloga. I tako pomirena sa samom sobom sedim i učim da ne radim ništa dok ton viber poruka uporno klikće. Kopka me ko je, da nije odgovor na moje prethodno postavljeno pitanje? Uzimam telefon, neeee, stigli su putnici na Taru. Bravo! Sada vi lepo uzivajte u čarima slobode i raspusta, a ja ću u čarima nerađenja ničega. Do 18h, kada moram na roditeljski sastanak da uzmem Sofijino svedočanstvo. Da još malo budem ponosna. A onda večeras u grad na Dane Vajferta i na koncert Zabranjenog pušenja. Davno beše kada smo poslednji put tako izašli, bez obaveza, bez ograničenja, bez moranja da se vratimo jer smo nekog zamolili da pričuva decu. Doduše, to nikada ni ne radimo, jer uglavnom idu svuda sa nama. Lagano se spremamo za izlazak uz podsećanje kako je to bilo pre dece. Biće slično večeras. Pogledaću u telefon samo da pročitam odgovor na ono postavljeno pitanje i poželim laku noć onima bez kojih ipak ne mogu, a onda ću ga ubaciti na dno ranca i zaboraviti na njega do ujutru. Da, baš tako!
Subota, 2. jul 2022. godine
Otvorih oči mnogo kasnije nego uobičajeno. Bez griže savesti jer se nigde ni ne žuri. A vala, treba čovek sebi da priredi i malo lufta, jednom se živi. Bacam pogled na telefon, preplavljen porukama, fotkama i video zapisima sa „Super raspusta”. Oni stvarno ne čase časa, pa tu nema momenta bez neke akcije. Skoro pola jedanaest, a već ima toliko aktivnosti koje su uspešno završili. Što se za nas ne može reći 🙂 . Opravdano, naravno. Sinoćni izlazak je bio baš doživljaj za sebe. Ruku na srce, pivo ne da ne volim, pre bih rekla mrzim, da mi oproste pivopije. Ali, kakvi bi to bili Dani Vajferta da se oglušim o tradiciju, pa makar znala da će me danas boleti glava. I bi tako. Zabranjeno pušenje, bend uz koji smo odrastali, uz čiju muziku đuskali i skakali i dalje pokreće u nama sve ono za šta smo mislili da su pojele godine. Ulica je sinoć izgledala kao svojevremeno Kolarčeva u Beogradu za vreme studentskih protesta onih godina. Velika većina poznatih faca naše generacije, pomalo prošarana ovim mlađim, svi u ritmu skakutaju, pijuckaju, pevaju, smeju se, vrište, guraju… U momentu sam imala utisak kao da je vreme stalo. Kao da se ništa promenilo nije. Kao da svakodnevnica nije naše generacije nabila u četiri zida i zabranila ljudima da izlaze. Ponekad pomislim, vraćajući se iz Beograda u kome sve vrvi, da je Pančvo postalo grad duhova u nekim popodnevnim zimskim danima ili pristojno kasnim letnjim danima. Da li se tolika letargija uvukla u ljude pa nas sve mrzi od momenta kada se vratimo s posla i za sobom zatvorimo vrata svojeg kraljevstva? „Nemam volje ni za šta”, prilično često čujem. Pa breee, ne treba mi neki poseban razlog da osetim volju. Ne treba mi protest da me „natera” da šetam. Ne treba mi Karneval da bi fotkala učesnike. Ne treba mi bilo kakva manifestacija da se pojavim na ulici. Pa da li je zaista potrebno da postoji razlog da ovaj naš grad izvuče svoje građane na ulice?! Imamo park… ne, nemamo, raskopan je… Imamo kej uz našu reku sa lepim zelenim pojasom… ne, nemamo, raskopan je i on… Imamo Korzo, pun lepih letnjih bašta i sa gustim drvoredom… ne, nemamo, raskopan je i on… Imamo nebrojeno ulica po kojima se možemo šetati… ne, i one su raskopane ili prokopane ili zakrpljene ili polusređene… A, da, nemamo ni rasvete. Imamo tri reke, a kupalište? Hm… nijedno. Imamo jedan bazen na grad od toliko stanovnika… Pa dobro, imamo Narodnu baštu! Ne dirajte je, molim vas! Pustite nas da šetamo bar po njoj. U krug…
Eto, lepo kažem da ja ne treba da pijem pivo…
Autorka je diplomirani građevinski inženjer, večiti sanjar i borac protiv vetrenjača