Nedelja, 29. novembar 2020. godine
Prihvativši ovaj poziv sam shvatila da sam zapravo svoj dnevnik zapostavila. To jeste malo lepše uređena sveska, ali za mene ima sentimantalnu vrednost koja je neizmerna. Jedan period mog života, posle toga, ostao je nepoznat svima koji me poznaju, a ponajviše meni.
Taj period je kraj srednje škole, od kako je počela cela ova frka oko Korone, koji sam smatrala ličnom pobedom sopstvenih strahova i krajem pakla. Uspela sam da upišem školu koju sam toliko želela godinama, promenim profesiju za 180 stepeni i posvetim se konačno istoj maksimalno (i logično, sebi).
Na fakultetu sam stekla mnogo poznanika i prosto mi je neverovarno koliki nivo kolegijalnosti imamo, kako se oslanjamo jedni na druge i potpomažemo se. Nije prošao dan a da posle predavanja nismo zaseli u neki restoran ili kafić i smejali se toliko da nas stomak zaboli. Sve je lakše kada si okružen ljudima sličnim sebi, s istim ciljevima i shvatanjima.
Bolesna sam proteklih par dana, korona nije, već je grip, ali popušta, pomalo me hvata tuga jer nisam izašla iz kuće četvrti dan ali već u utorak moram, zato što imam kolokvijum iz Engleskog jezika. Posle toga udri brigu na veselje prvo s Milicom, a potom i sa ostalim prijateljima, sve po redu.
Ponedeljak, 30. novembar 2020. godine
Ne stiže mi USB hub koji sam poručila za svoj imendan 25. novembra preko interneta… Malo je reći da se budim tužna jer sam ga jako očekivala pošto mi je preko potreban. Osećam se kao dete koje nije dobilo igračku koju je toliko želelo za Božić. Čudni su mi želje i prioriteti postali moram priznati.
Spremam sebi nudle, kuvam kafu, sedam za laptop i počinjem sa svakodnevnom rutinom: puštanje muzike koja varira od raspoloženja najviše i toga da li sam u pozivu s nekim, proveravanje e-pošte, potom sajta škole, studentskog servisa i na kraju kuckanje u notesu šta uraditi danas.
Današnji plan je bio: uči engleski (za svaki slučaj) i vodi dnevnik.
Primetila sam da sam osoba koja ne voli da pravi planove, zato sam i napisala samo dve stavke, dok se tokom dana mnogo toga odvija.
Mama me prvo iznenadila s šminkom koju je nasumično uzela, a potom tata sa srednjom picom iz New York Slice-a, stvarno ne znam šta im bi, kao da su čuli moje razmišljanje kako želim da počnem da iznenađujem ljude bez ikakvog nagoveštaja, jer sam odavno to prestala da radim, samo volim da vidim ljude srećne.
Počinjem sa spremanjem kolokvijuma, izolujem se na par sati, nakon nekog vremena odlučujem da pokupim drugaricu i provozam se do grada. Borila sam se s zaleđenim autom prvih pola sata, a vrh večeri je bilo kada se pored mene oglasila „undercover” policija u citroenu C4, malo je reći da su mi se noge odsekle, ali nisu zaustavili mene već čoveka u izlepljenom golfu 4. U drugarici i meni se javila ona klasična životinjska sreća „dobro je pa nije meni načinjeno zlo”, pa je to bio razlog našeg ludačkog urlanja i smejanja sve do Starčeva…
Kad sam došla kući kolega me je sačekao u pozivu i počeli smo s spremanjem kolokvijuma, večeras mi nema spavanja.
Utorak, 1. decembar 2020. godine
Oka sklopila nisam celu noć, ustajem u 9, spremam se, doručkujem dok tata ne dođe po mene jer se ponudio da me odveze na autobus u Pančevo.
Stižem oko 11 na peron, sastajem se sa Tijanom i Milošem i krećemo polako, čim smo iz autobusa izašli usput smo kupili druge kolege i otišli na kolokvijum.
Stvorila sam uslov za ispit, prezadovoljna sam i srećna kako se snalazim na fakultetu, da mi je neko pre govorio da ću lako da se snađem ne bih mu verovala.
Tijana je predložila da sednemo u „33” koji je na par minuta od faksa i tu čekamo jednog po jednog kolegu kako završi, naručujemo klopu i kafu i počinje priča o svemu i svačemu, prelepa atmosfera. Tek kasnije sam videla da mi se iznad glave celom dužinom plafona nalaze potpisani dresovi fudbalera, zagledala sam još enterijer tog kafića/restorana i shvatila sam da se osećam veoma prijatno unutra, prelepo je uređen.
Kad smo završili naše zasedanje, upućujemo se ka Pančevcu i hvatamo autobus. Sa Anđelom nastavljam do mog omiljenog salona lepote „Naissa”, više od tri meseca nisam bila tamo i kad sam videla Bobu odmah mi se javio osmeh na licu, ona mi je kosu sredila, kao po običaju, kao za slikanje.
Tata je sačekao Anđelu i mene i zajedno smo se kolima zaputili ka Starčevu, posle porodične večere sam se našla s Milicom, polemisale smo oko njenih odluka, do kasno u noć.
Sreda, 2. decembar 2020. godine
Priuštila sam sebi to zadovoljstvo malo duže da odspavam pa sam ustala posle podne. I dalje nije stigla pošiljka… Mama me nazvala i rekla da počnem meso da dinstam jer hoće da napravimo za ručak bolonjeze.
Započela sam sama ručak, a ona ga je preuzela jer je trebalo da idem da se vidim sa drugom koga nisam videla više od dve godine, ako ne čak i tri, spremam se, sedam u kola, puštam najčudniju plejlistu ikad jer se na njoj nalaze numere „od Silvane do Nirvane” koje idu naizmenično.
U Pančevu sam kružila po centru i tražila više od jednog mesta za parking jer sam tako sigurnija u svoje parkiranje, to mi baš i ne polazi za rukom pa sam se malo duže zadržala tražeći ga. Konačno uspevam da nađem fina mesta iza pošte i ta misija je prošla uspešno.
Kad sam stigla u „Coffe Shop” bila sam oduševljena toplom prazničnom atmosferom, zauzimam sto i ubrzo stiže i Uroš, tu počinje naša priča, toliko toga se izdešavalo kroz ove godine da mi je prosto neverovatno kako vreme brzo prolazi.
Četvrtak, 3. decembar 2020. godine
Ceo dan sam provela kod kuće. S majkom sam se motala oko kuhinje, pravile smo ručak, valjuške, naravno s puno dinstanog luka. Odlično su ispale.
Celo popodne i veče provodim za laptopom, na smenu uđem, prelistam mrežne protokole, pa onda upalim neku igricu da mi prođe vreme.
Kad sam legla pustila sam nasumično film koji se zove Ladybird i nisam ga ni pogledala do kraja jer sam zaspala, ne preporučujem ga.
Petak, 4. decembar 2020. godine
Budim se oko 6 ujutru i prevrćem se po krevetu, shvatam da nema šanse da zaspim pa se spremam i odlazim do grada do frizerskog salona „Naissa” i pomažem vlasnici oko posla dobrovoljno, pa posle podne odlazim do babe koja nas je na ručak zvala, mamu, tatu i mene.
Nisam je videla neko vreme već, pa sam vodila monolog šta se sve izdešavalo u mom životu u međuvremenu, čim su roditelji pristigli, seli smo za sto i jeli punjene paprike, bile su veoma ukusne.
Kad je majka odspavala malo, zaputile smo se zajedno kući kolima, puštale narodnjake i pevale, usput nas je tata sačekao da operemo automobile na pumpi u Starčevu, kući su nas sačekali baba i deda sa kafom i otpočela je topla porodična atmosfera. Tata me iznenadio sa slagalicom s motivom belog tigra pod mesečinom, obožavam ga!
Moju pošiljku su zagubili i tek su je danas poslali, što znači da stiže tek posle vikenda. Šta da se radi.
Sedam za laptop, puštam muziku i čekam drugaričin poziv da krenem po nju malo da se ispričamo i provozamo. Ne mogu da verujem da se meni bliski ljudi nalaze u identičnim situacijama kao ja pre godinu dana, reč je o odlučivanju o životnom putu, rastajanju ili hrabrom odlaženju na nepoznatu teritoriju s voljenom osobom dok je porodica u svakom pogledu iza nas, to su užasno teške stvari koje se provlače vec decenijama, generacijama, šta je ispravno uraditi teško je reći, ali je u cilju definitivno naneti najmanje bola svakome oko sebe. Teško je kad se čovek veže mlad, ali je zato najiskrenija ljubav u pitanju koja će večito tinjati u nama.
Kad sam stigla kući i legla, mačka(koja nema ime) mi je legla na noge i tako zaspala dok sam ja gledala film Mandela efekat, preporučujem ga, zanimljiv je, ovaj put nisam zaspala. U toku noći sam samo osetila kako mi se mačka mazi o lice i ne da mi da spavam, stvarno je neverovatna.
Subota, 5. decembar 2020. godine
Majka pokušava da me razbudi oko devet ujutru zato što se njoj više ne spava pa hoće da joj pravim društvo uz kafu. Kada smo završile s kafenisanjem, bacile smo se na spremanje ručka, spanać, pire i belo meso.
Saznala sam da mi je omiljena igrica iz detinjstva dobila remaster, radi se o Asterixu i Obelixu.
Pre tačno godinu dana sam položila vožnju, kad se setim koliku sam tremu imala, prosto ne mogu da verujem kako sam uspela da je vremenom prevaziđem, sigurnija sam u vožnju i tačno znam šta mogu da izvedem a šta još, na žalost, ne.
Uveče sam se provozala po gradu, sipala gorivo, našla se sa najboljim drugom i vratili se za Starčevo gde smo se parkirali na kraju sela ispred panorame Beograda i pričali o životu.
Autorka je nesuđena babica koja obožava tehnologiju