Nedelja, 12. avgust 2018. godine
Još jedno jutro u Mokrinu. Opet kasnim na doručak. Teško mi je da prihvatim činjenicu da mogu brzo da se spremim jedino kad shvatim da kasnim negde. I zašto je uopšte društveno prihvatljivo da se na doručak dolazi u osam ako u programu piše od osam do devet? Pojela sam sve ono što sam jela i prethodna tri dana, pitu, sir i salamu. Uz jogurt za koji sam smatrala da mi ne prija jer sam verovatno utripovala netoleranciju na laktozu.
Stižemo u radioničarski prostor, i ja nemilo uzimam papir za poboljšanje radionica, a samim tim i priručnika koji će se izdati u nekom periodu nakon „Kad porastem biću…” kampa. Nemilo, jer kafu nisam popila. Prezentacija Sonje Dakić je bila strava.
Ostatak dana smo imali slobodno, verovatno jer smo i mi na kampu Dan mladih shvatili kako treba, i zabavljali se svi zajedmo. Mislim da je taj dan bio najtopliji, a ja sam se okupala samo jednom jer je iz nekog razloga meni bilo prehladno. Odlučila sam da se sunčam, jer mi se boja ruku i boja nogu razlikuje za jedno deset nijansi. Nakon toga, istuširala sam se i shvatila da sam sunčala samo jednu stranu tela, tako da sad imam pravi diverzitet boja na telu. Odlazim na večeru.
Nakon večere, organizovali smo team building sa učesnicima, i pokazali su se kao pravi tim. Bili su znatno gori nego juče, ali su svi bili ponosni jedni na druge, i time je sve što smo uradili dobilo na značaju. Završili smo oko ponoći i jedva sam dočekala da legnem.
Ponedeljak, 13. avgust 2018. godine
Početak nove nedelje. Da nisam pogledala u kalendar verovatno bih bila u sred srede na samom početku meseca. Ustala sam pet minuta kasnije u odnosu na juče. Na kampu smo i dalje razgovarali o društvenom preduzetništvu. Prve dve radionice sam provela učestvujući. Igrali smo igru koja se zove „Trip” za koju sam čula nekoliko nedelja ranije. Mnogo je teško biti nešto više od učesnika na kampu. Igrajući igru sa njima, shvatila sam da mi ne prija toliko asertivna komunikacija, jer mi prija da smatram da je vredno čuti moje mišljenje. Pretpostavljam da svi mislimo kako svet bez našeg mišljenja ne može.
Ručali smo, potom se vratili na drugi radioničarski deo. Tema je bila „Donošenje odluka”. Ovog puta sam posmatrala i beležila atmosferu radionice. Veoma me je radovalo pripremanje finalnog team buildinga sa učesnicima, i Dušan i ja smo proveli ostatak vremena smišljajući odgovarajuće zadatke i izgled same aktivnosti.
Utorak, 14. avgust 2018. godine
Ušla sam u radioničarski prostor zadovoljno. Nakon sinoćnjeg team buildinga, Dušan i ja smo ostali sa Denizom i Nikolom kako bismo pripremili prostor za poslednju aktivnost na kampu. To znači da ćemo uskoro krenuti kući. Sa zidova prostorije provlačili su se konopci, na kojima su bile zakačene fotografije sa kampa, koje su išle, meni se čini, u nedogled. Sa leve strane nalazila su se origami pisma koje sam naučila da pravim prethodne večeri. Učesnici su legli na prostirke na podu, i radionica je počela. Nakon završetka, fotografije su već bile u rukama učesnika, a pisma su bila prepuna porukica.
Posle ručka, ostalo je još malo vremena za pakovanje, i onda smo krenuli.
Polovinu puta sam prespavala, a ostatak dana su mi stizale fotografije i video snimci koji su se odnosili na ovo prespavano vreme.
Izašla sam u Beogradu, sa ekipom koja nije iz južnog Banata. Čudno je kad se sa nekim pozdravljaš, ne znajući da li ćete da se vidite, ali sa dozom sigurnosti u to da hoćete. Tako je i ovo pozdravljanje sa njima prošlo. Trapavo, sa puno pomešanih osećanja i nadom da se nećemo viđati samo preko društvenih mreža.
Sreda, 15. avgust 2018. godine
Kosta i ja smo se periodično budili celog jutra dok konačno nismo ustali oko deset. Sad su radovi sa njegove strane doma. Zatvorili smo prozore kako nas ne bi budile bušilice, pa nas je umesto toga budila toplota. Užas. Dok je on bio u prodavnici, kuvala sam kafu. Ispušili smo cigaru, popili kafu i onda polovinu popodneva proveli dangubeći. Ne znam da li mi odgovara kad ne radim ništa, ili me to ubija. Ipak, danas je prijalo. Bar na kratko.
U sledećem trenutku sam već jurila do Skupštine kako bih uhvatila autobus.
U pet su me u „Pogonu” čekale Jeca i Sofija. Dotakle smo se svake moguće teme, a opet smo bile na početku. Volela bih da dan nije ovako kratak. Volela bih da mogu da pričam o svim tim temama , i da dođem do suština. Ali ne mogu.
Kasnije te večeri, videla sam se sa drugarima. Obrni okreni, pričali smo o stvarima o kojima smo pričali milion puta. Svaki put odustanem od takvih priča, i onda uhvatim sebe kako sam najglasnija. Iluzija je verovati u to da se mišljenja ne menjaju. Mogu sto puta da pričam o jednoj stvari i verujem da ću svaki put izraziti mišljenje malo drugačije.
Četvrtak, 16. avgust 2018. godine
Nakon nedelju dana, konačno se budim u svom krevetu, sa pogledom na sasvim nesređenu sobu.
Ustala sam previše kasno. Toliko da me je sačekao ručak na stolu. Samo nekoliko minuta nakon toga počela je kiša. Samo sam čekala da se tako nešto desi. Uzela sam kafu, pokupila cigare sa stola i otišla na terasu. Odložila sam planove koje sam imala sa Eleonorom za pola sata kasnije jer za kišu imam samo kožne starke koje imaju rupice sa strana, a kiša je prerasla u pljusak.
Popila sam kafu sa njom, i već je došlo do toga da mi treba više vremena. Otišla sam na evalucioni sastanak u „Klubu d20”, i onda se ponovo našla sa Eleonorom i Dušanom. Popili smo koktel u „Pogonu” i onda se opet vratili u udobnu monotoniju.
Petak, 17. avgust 2018. godine
Gledajući repertoar ovogodišnjeg Beer festa, videle smo da danas nastupa Stray Dogg.
Od svih grupa na ovom prostoru, oni su mi jedni od boljih. Skuvala sam kafu, otišla na terasu, pustila njihov album i nastavila da čitam „Lolitu”. Nabokov ima neverovatan talenat da u čitaocu razvije saosećanje prema glavnom liku. Ako mene zaista knjiga može da natera da razvijem neku dozu empatije prema stvarima koje ne podržavam, pitam se da li sam ja zapravo povodljiva, ili ih podržavam, a da toga nisam svesna.
Deo ostatka dana provele smo dogovarajući se oko toga kad ćemo da krenemo, kako ćemo da odemo i kako ćemo se vratiti. Našle smo se na Pančevcu oko sedam i petnaest, i krenule ka Ušću. Nismo ni ušle na festival, a meni je već krenuo stomak da krči. Obično jedem kad mi je egzistencija kritična, ali verujem da sam u Mokrinu upala u rutinu i ne pridržavajući je se, ogladnela brzo.
Odslušale smo Stray Dogg, koji je bio i više nego fantastičan i onda smo obilazile male pivare i glumile kojekakve degustatore. Krenule smo na Van Goghov koncert iako smo ga slušale jedno deset puta, i ubrzo otišle, shvativši da nema poente slušati ih opet.
Ubrzo, sasvim neplanirano, pridružio nam se i Kosta, potom smo zajedno slušali Obojeni program.
Veče se završilo neobazrivim trošenjem para na luna park, koji je bio hajlajt, a kako i ne bi kad već treću godinu sviraju isti izvođači.
Subota, 18. avgust 2018. godine
Obe smo prespavale kod Koste i opet se probudile usled prevelike buke bušilica i neverovatne sparine u sobi.
Došli su Kostini drugari i uz kafu, komentarisali smo Beer fest. Iscrpi čoveka da stalno sluša Yu Grupu, Riblju čorbu i ostale afirmisane bendove, dok ima previše neafirmisanih kroz koje će da nastavi da se razvija rok na ovim prostorima.
Izašle smo iz doma i krenule na bus po najvećem suncu, očekivajući da crne stvari koje smo obe nosile neće toliko da privlače toplotu. Ušle smo u bus oblivene znojem.
Ručala sam, popila dve kafe, nastavila sa čitanjem „Lolite”, i dalje se pitajući šta to Vladimir Nabokov zapravo radi sa mojim umom i na koji način.
Otrgla se od udobne monotonije i ušla u neku sasvim drugu, razmišljajući o svetu Hamberta Hamberta.
Autorka je večiti sanjar, prolazna putnica sveta koja nosi bedž Fride Kahlo na rancu