Nedelja, 31. maj 2020. godine
Bratislava nikada nije bila poznato mesto.
Ni za osvajače, ni za turiste, iako je glavni grad jedne srednjoevropske zemlje.
Ali eto, kako su me uvek privlačile opskurne stvari, našao sam se u Slovačkoj, u potpuno nepoznatom gradu, i počeo život ispočetka.
Napustio sam svoj ustaljeni način života, što me sigurno ne čini posebnim u odnosu na druge državljane te zemlje koji su pokušali da se pronađu na nekom drugom mestu.
Tako sam se i ja danas, kao i poslednje nepune tri godine, probudio u delu grada koji se simbolično zove Nová Doba.
Kada je počelo novo doba u mom životu, u Bratislavi, u strahu sam očekivao da vidim postkomunističku socijalu i bedu na ulicama i na ljudima. Ipak, video sam nešto drugo.
U blizini zgrade u kojoj stanujem, o kojoj ću nešto kasnije, nalazi se tramvajska stanica i na njoj tabla sa voznim redom. Ali vozni red je ištampan na papiru koji je zalepljen na tablu.
I tu stoji mesecima, možda i godinama. Niko nije pokušao da ga iscepa.
Valjda im treba.
Kada sam već na stanici, da uđem u tramvaj.
Nekoliko stanica od starog grada, vozim se sa ljudima koji me nisu pogledali kada sam ušao. To znam jer sam ja, po starom srpskom običaju, zverao u sve njih. U tišini prolazimo kroz arhitektonski istorijat dvadesetog veka – od građevina iz dvadesetih, do sivih komunističkih zgrada koje su od čađi postale braon.
Nema kontejnera. Ni đubreta.
Već se pojavljuju kafići i razni lokali u podnožju požutelih zgrada. Ljudi na ulici, na kafi, na stanici. Nema žurbe, ni gužve.
Sve me neodoljivo podseća na snimke Jugoslavije sa Youtube-a.
Kad smo već ovim vozom stigli u Jugoslaviju, moram da spomenem da svi ljudi koje sam upoznao u Bratislavi, o toj zemlji imaju mišljenje kao o prvoj ljubavi. Neko je čak rekao da je Jugoslavija bila seksi.
Iz nepostojeće zemlje, vraćam se u „Mali Beč”, kako su neki zalutali turisti nazvali ovaj grad.
Ponedeljak, 1. jun 2020. godine
Zgrada u kojoj stanujem ima novu fasadu, preuređeno dvorište sa četinarima, dve kapije, jednu kućepaziteljku koja je doktorka u penziji.
Inače, ovde su svi neki inženjeri i svakome na sandučetu, pre imena, piše ing.
Zgrada je izgrađena 1932. godine, po projektu nekog austrijskog arhitekte, u stilu funkcionalizma, koji je tada bio poslednji krik mode u arhitekturi.
Interesantno je da je u to vreme Slovačka već bila razvijena kapitalistička zemlja. Alfred Nobel je u ulici u kojoj živim otvorio fabriku za proizvodnju dinamita što je opet, Hitler iskoristio za svoje potrebe, ne pitajući Slovake da li može da uzme.
Inače, uporedo sa otkrivanjem nepoznatih i neverovatnih informacija o Slovačkoj, saznajem i to da njih seksualno nije zloupotrebio samo onaj što je žurio na voz, da se tako duhovito izrazim. A to me dovodi do centra grada i zgrade Komenius univerziteta.
Godine 1968. je u Čehoslovačkoj došlo do dugo očekivanog „komunizma sa ljudskim likom”, koji je trajao čak nekoliko nedelja i završio se brutalno.
Beč je, na žalost ili na sreću, najpoznatija stvar u vezi sa Bratislavom. Ipak, sovjetski upravitelji su hteli i taj „luksuz” da oduzmu Slovacima. Nije im se dopadao „ljudski lik” okrenut ka zapadu, pa su mu skrenuli pažnju hiljadama tenkova koji su uleteli u Čehoslovačku.
Smenjen je tadašnji predsednik Dubček jer se zaigrao usred Hladnog rata. Ljudi su pokušali da se pobune, što se završilo višedecenijskim povlačenjem u sebe.
Ali ta pobuna je obeležena čuvenom fotografijom koja je postala sinonim za „Praško proleće”.
Tih dana su tenkovi stigli i u Bratislavu.
Dočekali su ih zbunjeni, besni i razočarani ljudi. Jedini čovek koji ih je radosno primio, trčao je sa cvećem u ruci prema tenku koji ga je pregazio.
Uglavnom, bilo je zabranjeno da se slika ruska vojska na ulici. Ipak, jedan lokalni fotoreporter je napravio fotografiju ispred Komenius univerziteta u Bratislavi.
Naravno, u tom momentu, nije smeo da potpiše sliku. Mogao je samo da je prokrijumčari.
Na njoj se vidi tenk ispred Komeniusa i čovek u bolničkoj odeći koji upire razgolićene grudi u cev tenka.
Sve se završilo kako je u istoriji već poznato. Ako u gugl pretrazi ukucate „Praško proleće” izaći će vam slika iz Bratislave koja prikazuje očaj jednog mladog Slovaka. Zapadni mediji su nepotpisanu fotografiju, iz nekih svojih razloga, smestili u drugu zemlju.
„Mali Beč” je u ovoj epizodi bio Prag.
Utorak, 2. jun 2020. godine
Stranaca koji danas žive u Bratislavi ima mnogo. Nacionalnih manjina nešto i nema. U odnosu na Pančevo, odakle dolazim, nema uopšte.
U Vojvodini antropolozi i danas otkrivaju nove nacije.
Ovde ipak toga nema. Nema ni spoljnih jedinica od klima uređaja na zgradama. Čujem da su mnoge zgrade zaštićena dobra, i zabranjeno je da fasade izgledaju kao indijska noćna mora.
Ipak, mislim da je glavni razlog nepostojanja klima uređaja u Slovačkoj drugačije prirode.
Ovde klimu gledaju uplašenim očima, ubeđeni da ona izaziva lepezu oboljenja od upale pluća do nepoznatih smrtonosnih bolesti.
Zato u Srbiji, kada bi dokazali da klime izbacuju kancerogene čestice, niko ne bi obratio pažnju na to. Bez klime se ne živi!
Dakle, ako vas zanima kako je biti ispred ventilatora u uređenom društvu, svratite.
Ja svejedno leto provodim ispod klime u Pančevu.
Sreda, 3. jun 2020. godine
Danas sam prvi put seo u nepušački lokal.
Inače, Slovake nešto ne zanima da preterano brane sebi nezdrave navike, tako da su retki potpuno nepušački kafići; ili su podeljeni na dva dela ili su celi zadimljeni kao gasna komora.
Ali, ja sam prestao da pušim.
Kafu sam počeo da pijem uz cigare, tako da mi je sada doživljaj dok je pijem prilično nezadovoljavajući, ali bio bi još gori ako je ne popijem jer bi me glava razvalila.
Tako da, praveći se da je sve u redu, razgledam nepušački svet oko sebe i primećujem da nisam ništa propustio, a pare od cigara nisam uštedeo nego sam ih do sada, ko zna gde razlivadio.
U svakom slučaju, i dalje ne pušim.
Idemo da vam pokažem grad. Možda mislite da nije moguće biti u centru grada, punom ljudi, i odeleti pušačkom iskušenju?
Lepo vreme je nakon višemesečne izolacije izbacilo ljude napolje. U gradu je kao u oku.
Hotel „Carlton” na glavnom trgu. Narodno pozorište. UFO sa mosta samo što nije sleteo kroz vedro i toplo noćno nebo u grad, koji leži ispod belog, osvetljenog zamka. Razne skulpture, spomenici i statue. Napoleonov vojnik je naslonjen na klupu na kojoj sediš. Posmatrač viri iz šahta. Veseli kip šeširom pozdravlja mnogobrojne prolaznike. Svi su zadovoljni. Bar tako deluju. U tišini.
Ali ne, to nije tišina u iščekivanju. To nije neprijatna tišina. To je mir za koji nisam verovao da postoji ni u teoriji. Možda je malo neprirodno, ali ne žalim se.
Uglavnom, ne puši mi se.
Četvrtak, 4. jun 2020. godine
Morao sam, zbog pandemije, da odložim pompezne planove o skijanju na Karpatima i obilasku mnogobrojnih zamaka u Slovačkoj.
Ovo je, inače, zemlja sa najvećim brojem zamaka u Evropi, iz raznih perioda istorije, od srednjevekovnih ruševina do renesansnih Diznilend dvoraca.
Mapa zamaka u Slovačkoj izgleda kao zubni karton prosečnog stanovnika Srbije. Dakle, negde rupa, negde ruševina, negde tozla.
Ali Slovaci imaju i nešto što se zove „slovačko more”. To je hrvatsko primorje.
Tu su mnogi prošli inicijaciju u zrelo doba, doživeli nezaboravne trenutke, kao Pioniri u svemiru.
Komunizam je gajio jednu jako vrednu stvar, a to je fantazija. Recimo, „Seleniti” u Jugoslaviji. Najbolji učenici su birani da jednom (valjda za nagradu, ne kaznu?) otputuju u svemir. To zvuči potpuno suludo, ali verujem da bi, kada bi opet uveli takvu nebulozu kao što su „Seleniti”, ljudi brzo zaboravili na nacionalne, verske i slične netrpeljivosti i probleme. Mogli bi lepo sve što nisu u mogućnosti da postignu sada, da odlože za vreme kada će moći u šoping u svemiru… Kao što ću ja na Karpate kada prođe pandemija.
Petak, 5. jun 2020. godine
Teretana mi je bukvalno ispred zgrade.
Inspirisan ovdašnjom upadljivom brigom o telu, svratim da vidim.
Pitam nekog trenera da li govori engleski, pa se fino raspitam o uslovima, ceni i to…
Na kraju razgovora, pita me on, čisto iz kurtoafrike, odakle sam. Reko’ – iz Srbije.
Kaže on, na srpskom – i ja!
Beč je, na primer, poznati srpski grad. Ali, osvajamo teritoriju dalje.
Iako Srbi vide zakone više kao predlog, samo kao još jedan način da se nešto obavi, ako baš nema kud, u drugim zemljama, uglavnom Zapadne Evrope, naši su uzorni građani. Dok se ne dokaže suprotno, naravno. U svakom slučaju, jasno im je kako sistem funkcioniše. Ali meni nije jasno kako dođu sa tim znanjem iz matične zemlje, u kojoj nikakvog sistema nema?
Subota, 6. jun 2020. godine
Najzad, da zaključim svoj dnevnik, iako bih još pisao.
Zapravo, tek bih sada počeo pisanje, kada sam se zagrejao i zainteresovao čitaoce… jer s obzirom na moje poreklo… šta, nisam pisao o tome? Da mi je prababa bila polu-Mađarica polu-Nemica? Pa to je izvor mog neverovatnog smisla za humor, a umem i… OK, vreme je za ljude koji će ovo objaviti.
Do tada – poyyy!
Autor je poznati gubitnik u igrama na sreću