Nedelja, 5. avgust 2018. godine
Nedelja jutro, lagano se budim i osetim blagi pritisak na svom desnom obrazu. Ah da… kod kuće sam, ne idem na posao. Šta me to gura ? Ah da, još jednom, Jakša me svojim malim stopalima gura u facu kako bi mi dao do znanja da je vreme za ustajanje. Lenjo jutro, svi se razvlačimo po kući, spremamo doručak, i, dok jedemo, kreće euforija oko odlaska u sport park na „vodene igre”.
Oko 11 sati stižemo na lice mesta i oseti se prijatno uzbuđenje. Ne zna se ko više čeka da igre počnu, da li deca, koja su već zapeta kao puške, ili roditelji koji ne znaju šta da očekuju od podmlatka. Igre počinju, cika, vriska , jurnjava, deca uživaju dok ih kapi vode prskaju iz creva, a roditelji sa osmehom na licu ispijaju svoje kafe i limunade. Svi su nasmejani i bar na trenutak zaboravljaju svoje svakodnevne probleme i muke. Nakon završenih vodenih igara smenjuju se igranje u pesku, spuštanje niz tobogan, skakanje na trampolinama, trčanje, bacanje lopti i tako u krug.
Fino izmoreni i preplanuli od avgustovskog sunca odlazimo kućama na ručak i popodnevnu dremku.
Kasno popodne i predveče rezervisani su za šetnju, a nakon toga kucanje izveštaja za posao i pripreme za novu radnu nedelju.
Sve u svemu, divan dan proveden sa najbližima, prijateljima i decom koja su nepresušni izvor pozitivne energije i najbolji način da napunimo baterije i lakše preguramo sve ono što nas čeka u svakodnevnom životu i poslu u narednom periodu.
Ponedeljak, 6. avgust 2018. godine
Ponedeljak , 7:00, ne volim ga ni inače, a kada je u to vreme već 28 stepeni celzijusove skale i čeka me vožnja kroz ceo Beograd, i to nekoliko puta danas, još sam bolje raspoložen. No, šta je tu je, nova radna nedelja je pred nama. Ne bih mnogo o samom danu na poslu, ali pored redovnih obaveza sačekao me je i službeni telefon koji je počeo da se ponaša kao da je veoma pijan, odlazak u servis, dobijanje zamenskog telefona, a prethodno regularni telefon vraćen na fabrička podešavanja, nema ni jednog maila, kontakta i tako mi je život u startu otežan. Onda nekoliko puta relacija AMSS – lizing kuća i vađenje neke dokumentacije za automobil. To je bio već osmi put da prelazim ceo Beograd uzduž i popreko.
Povratak u naš mali Panchester me danas čini izuzetno srećnom osobom, iako sam već obaren, mokar, isceđen i bez trunke zdrave energije. Ulazim u kuću ,a Jakša mi trči u zagrljaj i „bap”, moja unutrašnja baterija se puni velikom brzinom, klikćem restart i počinjemo iznova.
Dajemo ženi slobodu da završi svoje obaveze, a mi momci odlazimo u minijaturni shopping u Aviv park i koristimo priliku da se mlađi Resanović izdivlja sa vršnjacima u igraonici. Ja za to vreme lagano gustiram ledeni tonik iz čaše pune kocki leda.
Nakon igraonice rešimo da odemo do grada i u nabavku u Maxi. Donosimo sve potrebno jedva čekajući da nam Bojana spremi njene specijalne špagete dok se nas dvojica bavimo ličnom higijenom. Špagete brzinom svetlosti nestaju sa stola, malo odmaramo kroz neobavezan razgovor i nakon toga njih dvoje odlaze da se uspavaju dok ja odlazim da se pakujem. Sutra me čeka novi put, relacija južna Srbija, preciznije Niš kom se uvek rado vraćam.
Baterija na nuli. Laku noć.
Utorak, 7. avgust 2018. godine
Utorak je , rano jutro, pakujem gomilu stvari u auto, kako poslovnih, tako i privatnih. Već sam sasuo sebi za vrat punu šolju kafe i krenuo put južne prestonice, odnosno ka Nišu. U Niš uvek volim da se vratim, na prvom mestu zbog mnogo stvarno dobrih prijatelja kojih tamo imam, drugo, zbog fenomenalnog gostoprimstva i hrane kojom me uvek dočekaju, a treće što mi i posao u ovom delu Srbije dosta dobro ide.
Ali ni sam put nije mogao da prođe glatko. Negde u okolini Ćuprije nešto zvekne ispod auta i nakon toga čim stignem do brzine od 130km/h nešto počinje da klopara. Kako usporim, čudni zvuk nestaje. Vozim malo sporije ostatak deonice, stižem u Niš, odlazim u servis i shvatamo da majstor koji je u petak prošle nedelje radio redovan servis na autu nije pritegao šrafove koji drže donju zaštitu motora, pa su oni od vibracija usput poispadali, a zaštita je pri brzini viorila kao plašt nekog super heroja. No, i taj mali problem rešavamo i ostatak prepodneva i kasnije, do nekih 15 sati, provodim u redovnim aktivnostima na poslu u KC Niš.
Nakon posla odlazim u jednu od starih niških kafana na ručak. Kad sam ovde, uvek jedem neke od lokalnih specijaliteta, ne filozofiram sa pastama, brusketima i plodovima mora u sred Niša. Uvek je prva na spisku „Moravska salata” koju ovde najbolje prave. Porcija domaćeg urnebesa, koji nije ni nalik onom što se kod nas zove urnebes u fast food objektima. Ovčija pljeskavica. Malo niško pivo. Odmor.
Uveče me čeka prijatelj Žare u svom „Julijan Djuponu“, najboljem kafiću u Nišu, a i mnogo šire. Što bi rekao Miki Chicago, „žao mi je što je ovaj kafić otvorio u Nišu, a ne u Parizu”. Vanvremensko mesto, divni ljudi i atmosfera, bez preterane gužve, bili su odličan start za novo muzičko putovanje. Gleda se utakmica „Zvezda – Spartak”, ide letnja muzika. Ranije završavamo s obzirom na to da je radni dan.
Sreda, 8. avgust 2018. godine
Sreda u Nišu. Ustajem rano, doručkujem, krećem na sastanke, napolju već gori. Čekam. Sastanak. Opet čekam. Drugi sastanak. Ponovo čekam. Sve ide duplo sporije s obzirom na to da je sezona godišnjih odmora. Uz dvesta preznojavanja, privodim radni dan kraju.
Kraj radnog vremena. Ručak, ovaj put ne toliko u niškom stilu. Na preporuku saradnika probam najbolji burger u gradu. Stvarno je odličan, ipak je meso u njemu iz ovog kraja što mu daje poseban šmek. I naravno salata, bez nje se u ovakvim danima ne može.
Kafa sa prijateljima, lagane popodnevne teme , malo smeha i ledena coca-cola.
Poprilično izmoren dolazim do sobe na hlađenje i preko potreban momenat ispružanja leđa.
Kratak popodnevni odmor i pripreme za odlazak na matine DJ set mog prijatelja Žareta iz El Jazzyre u klub „Princip“. Puno dobre muzike, razgovor sa poznatim ljudima, razmena iskustava, malo smeha.
Dva piva radi nadoknade izgubljene tečnosti u toku teškog dana, kao i za bolji san. Odlazim u sobu ranije da spavam, sutra me čeka dosta posla i vožnje, pa se treba dobro odmoriti. Proveravam mailove. Još malo muzike da san lakše dođe na oči.
Četvrtak, 9. avgust 2018. godine
Četvrtak je jutro. Iako sam noć ranije legao na vreme da bih se naspavao za jutarnji „Skype meeting“, nešto mi baš nije odgovaralo, krevet, jastuk, klima, ne znam ni sam, ali gotovo da celu noć nisam ni spavao. Ipak uspevam da virtualni sastanak privedem kraju, pa, nadam se uspešno. Odjavljujem se iz hotela. U nekom momentu slistio sam i mali espreso „bez išta” koji je nakon lošeg sna bio preko potreban.
Obavljam ostale standardne aktivnosti u Nišu. Nakon toga krećem ka Ćupriji, da i tamo završim poslovne obaveze. Rešio sam sve što se tog dana moralo rešiti, pa lagano krećem ka Panchesteru.
Tamo me čeka deo dana koji me na kraju uvek najviše ispunjava. Drugi put pravimo „muzički matine” u Bushido sport parku. Ambijent predivan, deca predivna, roditelji – pa ako su im deca predivna i oni su. Uvek me sve ovo ponese da dam sve od sebe kako bi svima ispunio očekivanja. Latino note, disco bass linije, afro duvači, chicago house groove, ma… bude tu svega. Prva stvar koja me ispunjava su deca koja kao hipnotisana gibaju ispred zvučnika. Imam tu već par standardnih „đuskača”.
Onda mi na kraju večeri prilazi nekoliko roditelja koji mi kažu da sam ih sve vreme gađao notama, baš tamo gde treba.
A meni puno srce.
Kraj jednog uspešnog dana na poslovnom planu. Takođe zen u glavi zbog muzike.
Noćas sam spavao kao beba.
Petak, 10. avgust 2018. godine
Ustajem rano, kontuzovan, ali nekako dobro naelektrisan. Siguran sam da znam i šta je razlog za taj dobar elektricitet. To je ono saznanje da radim još danas, a onda zasluženi godišnji odmor. Ovaj put sam ga baš iščekivao s obzirom na to da sam prethodni koristio početkom jula prošle godine, a ove tek krajem avgusta.
Super stvar je što mi je poslednji radni dan pre odmora na terenu u Pančevu, tako da bar ne moram daleko da se vozam. Posao standardno. Dan prolazi. Završava se i to.
A onda mi se javljaju iz servisa na Novom Beogradu da su završili popravku ekrana na telefonu. Dobro, moj san o tome da se neću vozati u petak automatski pada u vodu. Sva sreća, moj sin Jakša je uvek raspoložen da se provoza kolima, a naročito do Beograda. Imao je sreće, video je četiri voza i pet tramvaja, a to i jeste glavni razlog što voli da se voza po Beogradu. Bar je nekom bilo lepo u ovoj akciji.
Vraćamo se nazad, a onda počinje i pakao priprema za odlazak na letovanje. Žena je već rešila osiguranje, ja sipam gorivo, perem automobil i gle čuda, baš danas mi pusti i guma na autu. Pravac vulkanizer da rešimo i ovu sitnicu. Vraćam Nebojši DJ opremu koju mi je pozajmio za prethodnu nedelju. Uspevamo sve da popakujemo.
I padam u nesvest lagano…
Subota, 11. avgust 2018. godine
Subota kao da nije ni počela ili petak kao da se nije završio. U petak smo sa pakovanjem završili oko ponoći i tad smo rešili da ipak ne krenemo baš odmah nego da dremnemo sat, dva. Tako i bi. U 2 sata posle ponoći skačem kao oparen, brzom brzinom hirurškom preciznošću sve pakujem u auto. Žena već sprema sebe , Jakšu i sendviče (hvala joj). U putu smo već bili kada je sat otkucao 03.00.
Subota i taj broj tri su mi se nekako obili o glavu. U momentu kada sam ugledao znak „granični prelaz tri km” shvatam da su sve tri trake dupke pune automobila. Dakle tri trake, tri kilometra i ovaj put ne tri već četiri sata čekićanja na ulazu u Hrvatsku, uz sve moje džukačke poteze, provlačenja, uletanja i slično.
I to bi sve bilo super da se kod Zagreba nije desio novi čep i vožnja brzinom od 20 km/h narednih ne znam ni ja koliko dok se nismo razdvojili na Split i Rijeku. I tako smo nekih 13 sati kasnije stigli u Plavu lagunu u Poreču. Ništa što jedno potapanje u Jadransko more i ledeni „Žuja” ne mogu popraviti.
Za večeru dagnje na buzaru i čaša malvazije.
Toliko od mene drugari.
Let music do the talking!