Nedelja, 23. februar 2020. godine
Iako je nedelja, budim se prilično rano. To naravno ne bi bilo tako da je to samo još jedna obična lenja nedelja kako to skoro uvek i biva. Inače, mrzim nedelju. Najdepresivniji dan. Sve je nekako pusto i tmurno. Sve što je bilo lepo se tog dana završava. Još ako se prisetimo da je u pitanju zimska nedelja, prva asocijacija na to svakako nije dobro raspoloženje. Elem, razlog za rano buđenje jeste svadbeno veselje koje me čeka. Naravno, na dnevnom redu su sve one ženske stvari koje koliko god bile lepe, znaju da budu vrlo naporne. Kakvu toaletu odabrati, kakav izbor frizure napraviti… To je ono čime sam danas okupirana. Hm, razmišljam da bi ipak možda bilo bolje da sam ostala u krevetu i provela još malo slobodnog vremena razvlačeći se u njemu. Ali danas to nije moguće. Inače, volim ovakva veselja i muziku. I ljude. I susrete nakon dužeg vremena. Svima prija čašica razgovora i pogled na sveža nasmejana lica. A na ovakvim događanjima ih uvek srećemo, zar ne? Mladenci su lepi i veseli. Srećna sam što još uvek postoje skladni parovi koji opstaju u ovom ludom vremenu. A i ja sam srećna sam što sedim pored svoje porodice. Svi smo na okupu, kao kod kuće. Šalimo se, pričamo, fotografišemo. Baš jedan topao, porodičan dan. Eto dokaza da i nedelja živi. I ljubav živi.
Ponedeljak, 24. februar 2020. godine
Žalim se na nedelju, a ponedeljak je čini mi se još gori. Ali od kukanja kažu nema ništa. I slažem se. Odlazim u pekaru pre posla da kupim doručak. Uvek u istu pekaru. Kao da drugo mesto ne postoji. A baš obožavam pitu sa piletinom. Taj miris je neopisiv. Podseća me na bakinu kuhinju i period kada sam jednom nedeljno išla posle škole na parče-dva pite. Čini mi se da bih svakog dana mogla da je jedem za doručak, ručak i večeru. I užinu. Uzimam i limunadu. Dok žvaćem skoro poslednje parče, razmišljam kada ću prestati nezdravo da se hranim. A kao po navici to mi padne na um već punog stomaka. Ali tešim se da nemam izbora jer su svuda u okolini pekare ili roštiljnice. Uopšte ne želim da razmišljam o tome da ustanem ranije i napravim nešto kod kuće za pojesti. To nije opcija. Prisećam se kako sam pre dve godine imala šest-sedam kilograma manje. Bila sam svesna da je to odlično za moje zdravlje, ali nisam se osećala bolje. Bila sam tužna jer baš volim da jedem. I baš mi je ovako lepo. Za sada ništa ja tu ne bih menjala.
Utorak, 25. februar 2020. godine
Koleginica mi saopštava da ide u Češku sa suprugom i detetom. Dobila je posao. Vidim joj iskren osmeh na licu. Vrlo se raduje. Čekala je poziv već nedeljama. Sedela je kao na iglama. Malo je uplašena jer ide u nepoznato okruženje. Ne poznaje jezik, ljude. Vodi i malo dete sa sobom. Međutim, želja za napretkom je jača od svake bojazni. Jedino je izlazak iz zone komfora ključ uspeha. Kaže da želi da da zaradi za automobil, stan. Sve što i svaka druga mlada osoba želi. Eto još jednog pokazatelja kako mladi odlaze u potrazi za boljim životom. Kažu da je to kliše. Ne bih rekla. Na svakodnevnom nivou čujem ovakve primere. A ranije sam se pitala zbog čega svi odlaze. Naravno, nisam bila svesna. Možda i dalje nisam. Verovatno ću biti kad budem imala svoju porodicu i veće troškove. Ali ja ipak volim svoj grad i ljude. Ne bih ja gledala stvari na takav način. Ipak je među svojima najlepše. I daću sve od sebe da tako ostane.
Sreda, 26. februar 2020. godine
Čekam autobus na stanici. I godinama se vozim prevozom. Do škole, fakulteta, a sada i do posla. I razmišljam kako po ko zna koji put neću sedeti u autobusu. Ali to mi ne predstavlja problem i navikla sam. Ali, saosećam sa bolesnima i starima koji su primorani na to. Ustajem jednoj baki koja se jedva oslanja na štap koji nosi sa sobom. Nisam od onih koji se pronalaze u prozivkama starih ljudi da su mladi neljubazni i bahati i da nemaju empatije prema drugima. Osećam se jako zadovoljno što nekom mogu da pomognem, pa čak i u tih 20 minuta vožnje. Možda zvuči da se hvalim. Pa neka se i hvalim. A i dajem sigurno jedan lep primer. Shvatam da nisam ponela slušalice kako bih slušala radio. Svakog dana ih nosim. Postale su sastavni deo sadržaja moje torbe. Nekako, slušajući muziku pobegnem od ljudi koji se non stop žale i kritikuju. Na druge ljude, na život, na besparicu… To su sve realni problemi i razumem ih, ali ne želim da ih upijam baš od strane nepoznatih ljudi i to baš od ranog jutra. E sada mi nema druge. Mlada majka priča priča svojoj prijateljici kako joj je naporno da čita prepiske na društvenim mrežama roditelja dece iz škole koji pohađa njen sin. Tolika briga, šta su radili u školi, šta imaju za domaći zadatak, kada imaju roditeljski sastanak. Kao da su roditelji učenici. A deca nikad manje vaspitana. Razmišljam kako moja majka nije imala ni mobilni telefon. A držala je i mene i sestru pod kontrolom. Izgleda da je nešto pošlo naopako.
Četvrtak, 27. februar 2020. godine
Danas mi se ništa specijano nije dešavalo što je vredno pomena. Ali pisaću o trenutno aktuelnoj priči u svetu. Od kako otvorim oči slušam i čitam priče o korona virusu koji potresa ceo svet. Na ulici, televiziji, novinama, poslu. Svuda su upozorenja da nosimo zaštitne maske, da redovno održavamo higijenu ruku, ne prilazimo domaćim životinjama. A ja se pitam da li je zaista opasan kako pričaju ili je to malo preuveličana priča iz raznih razloga. I uđem na Google pretragu da pročitam detaljno o kakvom virusu je reč. Pa u redu, meni deluje kao i svaki drugi virus. Na kraju, pronađem deo u kom se govori o mogućem smrtnom ishodu ukoliko postoji slabiji imuni sistem kod čoveka. Koliko ljudi umire svakodnevno od drugih bolesti kao što je npr. kancer koji „jede” organizam. A o tome se nikada nije toliko intezivno pričalo. Naravno, naš narod kao i uvek zbija šale na svaku moguću pojavu koja se širi. Pa makar i bila negativna. Ne znam da li sam u manjini jer ovaj virus ne shvatam toliko tragično i ozbiljno. Možda jer još uvek nije došao do nas. Ali valjda je uvek važno zadržati vedri duh, kako god se sve ovo završilo.
Petak, 28. februar 2020. godine
Budim se u 7:00 h. Umornija sam nego u prethodnom periodu. Pa to valjda tako i logično. Petak je. Kraj radne nedelje. A posla više nego inače. Radimo dva projekta. Shvatamo da malo kasnimo u realizaciji, ali mislim da ćemo završiti sve na vreme. Već je 16:00 h. Kako vreme brzo leti. Naravno, kad te preplave radni zadaci. Čak mi se i ne izlazi iz kancelarije jer pada kiša. Ali razveseljava me to što idem sa drugaricom Anom na popodnevnu kafu. Juče joj je bio rođendan. Nisam stigla daa joj kupim neki veći poklon, ali uzela sam joj slatkiše, to najviše voli. Pokupila me je kolima i otišle smo do obližnjeg kafića. Pijem drugu kafu za danas i plašim se da neći moći da spavam jer čim popijem više od jedne kafe u toku dana, imam problema sa nesanicom. Teku tipični ženski razgovori. Kaže mi da je u poslednje vreme prizivala događanje lepih stvari. I sve što je želela, a ponavljala je glasno, ostvarilo joj se. Pa baš mi se dopada.
Došla sam kući i naravno nisam mogla da zaspim, kao što sam i pretpostavila. Upalila sam TV i posle par sati utonula u san.
Subota, 29. februar 2020. godine
Nema alarma i naravno budim se kasnije. Vikend je. Oduševljava me sunce koje sija posle kiše koja je padala prethodnog dana. To znači da ću uživati u lepom danu. Sređujem sobu. Usisavam, brišem prašinu. Počinjem da kijam. Da, alergična sam na prašinu. To možda i nije tako loše koristiti kako bi se izbegli kućni poslovi. Šalu na stranu, uvek potrošim pakovanje maramica i umorim se živa kijajući. Pomažem mami da napravi ručak. Danas je na meniju riba. To ne može baš mnogo da me zasiti, ali mi prija lagana hrana posle dužeg vremena. Baš uživam u porodičnoj atmoferi. Završavam ovaj dnevnik i shvatam da će mi nedostajati pisanje. Naučila sam mnogo toga za ovih sedam dana. Možda neke stvari nikada ne bih primetila. Obaveza je, ali je i prijalo. Sedam za lap top i tražim film koji ću gledati. Verovatno će izbor da padne na neki horor. Obožavam horore. A kasnije ću možda malo prošetati kako bih uhvatila zrake sunca. A pred spavanje ću uzeti knjigu da ćitam. Subota je dan za odmor i uživanje.
Autorka ima 24 godine. Živi u Starčevu, nadomak Pančeva. Završila je Fakultet političkih nauka, diplomirani je socijalni radnik. Radi u Udruženju „Na pola puta” koje se bavi osobama sa intelektualnim teškoćama