Nedelja, 27. februar 2022. godine
Sporo otvaram oči i kroz proreze na roletnama vidim da je svanulo. Sat, međutim, pokazuje da je još rano, pa se vraćam u toplu postelju, gunđajući u sebi kako me ubija prva smena jer ni nedeljom ne mogu da se naspavam. Navika je čudna stvar. Ipak, ustajem pre ostalih ukućana, čak i danas. Ja sam rob ritualima, onim malim, intimnim sitnicama koje mi donose mir. Doručak, kafa i Haus, po ne znam koji put, mojih sat vremena u kojima ćutim i uživam. Zato stvarno volim jutra. Pa i nedeljna. Bez obzira što je sutra ponedeljak. Tišinu u dnevnom boravku ubrzo zamenjuje zvuk bosih tabana u trku po parketu.
– Dobro jutrooo! – kroz osmeh viče moje čedovište i uvaljuje se pored mene ispod ćebeta. Ujutru je pospan, pa je prava prilika da ga izgnjavim i izljubim; posle mi neće dozvoliti i bežaće od mene praveći se da je to neka od igara koju je video na jutjubu. Njegov vrat i obraz još su topli od spavanja. Dok mi uzmiče polako (jer, dosadno je maziti se), pita me: „Tata još spava?” Klimam glavom i počinjem da mu spremam doručak. Ubrzo, ustaje i tata. Svo troje jedemo u različito vreme. U ustima mi još uvek stoji gorak ukus od prethodnog, subotnjeg jutra i takmičenja iz srpskog jezika na koje sam vodila nekoliko učenika. Kako da ih naučim da ne odustanu kad im se noge podmeću već na prvom koraku? Kako da im pomognem da shvate da je život često veoma nepravedan, ali da ipak treba živeti?
Već treći dan traju sukobi u Ukrajini. Javljaju da se najžešće borbe vode u Harkovu. U glavi mi Bajagin Voz, poslednji voz za Harkov, Gomelj, Lenjingrad…
Danas je i 166. večiti derbi. Nemamo Arenu, pa muž odlazi kod moje mame da gleda tamo. Vodi i čedovište, bez njega se ne može kod bake. Ostajem sama, opet. Prija mi tišina. Počinje Pregled dana sa Jovanom Obućinom. Mislim da ću da sipam sebi čašu crvenog vina i da uživam. Blagoslovena da si, nedeljo, iako si ozračena ponedeljkom!
Ponedeljak, 28. februar 2022. godine
Ovoga puta, budi me alarm. Tačno je 6. Ustajem, gotovo žmureći, odlazim u kuhinju da stavim kafu. Kapci su mi teški, telo mi vapi za snom. Govorim sebi kako ću odmah po povratku da se srušim u krevet, a znam da to nije tačno. Napolju pada sneg! Poslednjeg dana najkraćeg meseca zima, kao ranjena zver, pokazuje zube još jednom. Nisam gotova, skoro da je čujem u mokrim pahuljama, ne predajem se, romori u hladnom vazduhu. Ostatak familije budi se i zlovoljno se oblači. Najviše protestuje najmlađi, koga smo verovatno prekinuli u najslađem snu. Ko zna kakve je šarene svetove Majnkrafta sanjao pre buđenja.
Muž i ja naizmenično srčemo vrelu kafu i ćutimo. U pozadini utišano se smenjuju kadrovi Mentalnog razgibavanja, ali već neko vreme ne pratimo pomno tu jutarnju emisiju. Da li zato što nema više Darka ili što nam više ništa nije smešno kad je o stanju u državi reč, ne znam. U 7.10 kao krdo slonova jurimo ka vratima. Opet nam je vreme knap. Stižem na čas u minut do početka. Šaljem poljubac kroz prozor uspavanom čedovištu: „Budi dobar u vrtiću!” Maše mi kroz snegom umazano staklo.
Popodne sneg i dalje uporno pada. Mokar je i topi se pri dodiru sa zemljom. Moji dečaci stižu oko 4 i pune prostor svojim glasovima. „Lara se zaljubila u Luku”, viče tata, dok Luka crveni i sprečava ga da ispriča šta je saznao kad je došao po njega.
Dan odmiče tromo. Zvoni telefon. Stara prijateljica. Glasno se smejemo sitnicama i pričamo skoro sat vremena. Ne da nam se da se vidimo već nekoliko meseci. Kaže, sad bi ti moja riba rekla da je to sudbina. Oduševljava me njena opsesija astrologijom. Dogovaramo neku kafu, obavezno u toku naredne dve nedelje. Iscrpljena, ali još uvek nasmejana od razgovora, uveče se udobno smeštam ispred TV-a. Počinje Potera.
Tonem u slatke snove i mislim o njenoj rečenici: Rešila sam da ubijem sve ribe u sebi.
Utorak, 1. mart 2022. godine
Prvi dan marta osvanuo je topliji od prethodnog, iako sa vidnim posledicama od jučerašnje uporne susnežice. Danas nemam prve časove, pa mogu nešto duže da odspavam, ali to je samo iluzija: nisam legla na vreme. Da se ja pitam, zakonom bih zabranila prvu smenu, ponavljam u sebi po ko zna koji put.
Na poslu, iz nekog razloga, haotično. Moj plan da pesmu Božur Milana Rakića povežem sa Balaševićevim Bagrenjem propao je brzinom svetlosti, budući da su sedmaci, inače moj razred, bili raspoloženi za skakanje po živcima svoje razredne. Previše vremena trošim pokušavajući da im dokažem kako poznajem sve te njihove „dečije bolesti”, pubertet, mangupiranje, zaljubljivanje i slično. Najavljujem ispitivanje za sutra, vidno revoltirana njihovim ponašanjem. Proći će me, znam, čim prenoći. Moj autoritet nije u osveti. Njegoš bi to bolje rekao: „Kome zakon leži u topuzu, tragovi mu smrde nečovještvom”. Umislila sam, od kada radim u školi, kako je moja misija da ih naučim da misle, da budu ljudi. Prilično pretenciozno, ali ima dana kada osetim da sam delić te ideje ipak ostvarila, da su za pedalj u duši narasli. Bar želim da verujem da je tako.
Po povratku kući, bacam pogled na vesti. Bombastični naslovi o Putinovim uslovima pregovaranja ne privlače me previše. Ipak, negde tamo bukti rat, ne tako daleko od nas, negde neko pakuje svoje najveće dragocenosti i kreće put Rumunije, Poljske, Moldavije, u neku stranu zemlju, ostavljajući za sobom svoj pređašnji život da bi spasio ovaj sada, sirovi, goli. Sanjaću noćas popaljena ukrajinska sela, možda ću sanjati i avione kako zlokobno kruže nebom i onaj jezivi zvuk sirene za vazdušnu opasnost, koji i danas izaziva nemir i strah.
Sreda, 2. mart 2022. godine
Dok se u hodniku saplićemo o obuću, u žurbi da krenemo jer ponovo kasnimo, preslišavam se na brzinu jesam li ponela sve što treba. Doručak! Ne smem ga zaboraviti. U blizini škole imaju svega dve pekare, a strogo sam rešila da se ne hranim više tamo.
Moja mala osveta sedmacima svela se na monolog o tome kako treba da se ponašaju i loše ocene upisane su u svesku, kao „opomena”, šta god to značilo. Biće mirni nekoliko dana, a onda ću ponovo morati da ih podsećam sve ispočetka. Pubertet je čudna zverka.
Po povratku s posla svraćam kod mame, treba da pretresemo dokumentaciju za ostavinsku raspravu. Vidim da je uznemirena. Sutra je zakazala razgovor kod javnog beležnika. Prelazimo još jednom sva pitanja. Na televiziji slike porušenih zgrada negde u Ukrajini. Rusi ušli u Kijev, sad je Gomelj na redu. Stvarno, Bajagina pesma se obistinjuje brže od njenog ritma. Pitam se ima li onih koji upravo sada hvataju poslednji voz za dalje odatle.
U maminoj ostavi na polici dvadeset kilograma brašna. „Šta će ti ove zalihe”, pitam je začuđeno. „Šta znam, sine, ne sviđa mi se ova situacija.” Na TV-u fotografije punih rafova i paleta graška, pirinča, ulja. Kao, ne treba da paničimo, skladištimo. Reci ti to narodu koju je preživeo devedesete, inflaciju, restrikcije, nestašice, bombardovanje! Iako se ovog puta sukobi dešavaju hiljadu kilometara daleko od nas. Prošlost nas je naučila da nekako svaki put izvučemo neki deblji kraj.
Četvrtak, 3. mart 2022. godine
Iako je sreda vrhunac radne nedelje, mnoga istraživanja pokazuju da je četvrtak ubedljivo najdepresivniji dan u sedmici. On je kost u grlu pred obećani vikend. Za mene, četvrtak nikada više neće biti lep. U četvrtak smo prošlog proleća saznali za tatinu dijagnozu. U četvrtak je prvi put bio na skeneru. U četvrtak je primio prvu terapiju. U jedan četvrtak, 7. oktobra je i umro. Da mogu, izbrisala bih sve četvrtke iz kalendara ili bih prosto prespavala te dane. Svaki četvrtak zaboli me kao trn u srcu. Ni ovaj nije izuzetak.
Na posao sam krenula nedavno uvedenom linijom, sedmicom. U busu sa kolegom komentarišem kako je nama sa Strele ona baš bila potrebna. Stižemo i kafu u školi da popijemo pre časova.
Vraćam se umornija nego inače. Četvrtak uzima svoj danak. Svraćam u prodavnicu po povratku i mahinalno kupujem tri kilograma brašna. Baš ti hvala, mama.
Ostatak vremena provodim gledajući isključivo filmske kanale. Vesti danas ne palim, nemam snage. U vrtiću, potomak je nacrtao svoju mamu. Suprug i ja smejemo se tom malom remek-delu u vidu mog portreta. Otkad ima kovrdžavu kosu?
Petak, 4. mart 2022. godine
Nema na svetu dva ista petka, dve iste nedelje, dve iste srede, vrte mi se od ranog jutra u glavi Mika Antić. Ustajem raspoložena, naspavana i neočekivano srećna.
Petak je jedini dan u nedelji kada na posao idem sa nekim naročitim olakšanjem i kada deci dozvolim mrvu anarhije, bez koje nema ni kreativnosti ni umetnosti. Po završetku trećeg časa, sačekale su me moje sedmakinje. Zabrinute su za drugaricu, već neko vreme je nesrećna, muči se sa određenim problemima. Pitaju me da izađu s njom sa časa i malo je oraspolože. Dozvoljavam petkom ono što inače možda ne bih.
Kući stižem ranije nego obično i dan provodim uz novootkrivenu krimi seriju. Javljam kumi da je obavezno pogleda.
I Luka voli petak, više od ostalih dana u nedelji. Petkom ne spava u vrtiću i celo popodne se igra kod bake. Uveče svo troje smo na izmaku snaga od celonedeljnog ranog ustajanja, ali rasterećeni obaveza, putujemo u slatki svet snova, svako sa svojim mislima i senzacijama.
Šta je na kraju srede? Četvrtak. A šta – na kraju četvrtka? Petak. Na kraju svih krajeva? Uvek je jedan novi početak.
Subota, 5. mart 2022. godine
Večeras izlazim sa drugaricama na klopu i neobično sam uzbuđena zbog toga. Dugo nisam izašla nigde. Trebalo mi je vremena da se saberem.
Ustajemo u različito vreme i pomalo ličimo na raštimovan klavir ujutru. Volim ta naša subotnja jutra iako nam je ritam potpuno različit. Uostalom, danas ne želim da me išta iznervira. Hoću da uveče izađem raspoložena, pozitivna i nasmejana.
Dan je sunčan, ali hladan. Nakon ručka stavljam ukućanima do znanja kako kreću moje pripreme za izlazak. „Izađite malo, ponesite loptu”, suptilno ih guram iz stana jer želim da budem malo sama. Pažljivo biram garderobu za večeras. Kao da ponovo imam 17 godina.
„Dolazim po tebe za petnaest minuta, budi na stanici”, javlja mi kuma. Predvečerje je lepo, tiho i vedro. Sedam u njen auto i krećemo. Krajevi se potroše, počeci uvek traju. Početak – eto šta je na kraju!
Autorka je rođeni Pančevac, prvi u svojoj porodici. Ćerka jednog zastavnika zaljubljenog u svemir i jedne učiteljice, zaljubljene u svoj posao. Mlađa sestra jedne optimistične večite devojke. Nastavnik srpskog jezika po najdubljoj unutrašnjoj vokaciji. Supruga jednog Čačanina (sada Pančevca), majka najboljeg sina na svetu. Rođena u znaku raka, 30. juna davne 1986. (černobiljske) godine. Zaposlena u školi, sa tajnom misijom da svu decu spasi od odrastanja.