Nedelja, 8. januar 2023. godine
Ceo dan nisam napustila udobnost svoje sobe. Odgledala sam dve serije, pojela ostatke božićne trpeze, izmazila se sa svojim mačkama i iznervirala sve ukućane. Oporavljam se od novogodišnjeg gripa i polako me hvata nervoza od tolikog mirovanja. Temperatura me je toliko oborila sa nogu, da su mi prethodni dani u potpunoj magli.
Sutra bi trebalo da dobijem rezultate PCR testa, koji sam uradila jer volim da kažem da sam društveno odgovorna osoba. Na brzom testu sam negativna, znam da nije korona, jer sam ja osoba koja do sada nije nijednom imala kovid i volela bih da nastavim da se hvalim time.
Malo me frustrira to što sam se testirala još u petak, ali očigledno se kovid pacijentima ne žuri, barem tako misli država. U redu, slavimo praznike, sve je to lepo, ali ljudi imaju porodice, posao, bolesni čekaju na rezultate i mislim da njima stvarno nije do praznika. Ali ako bih sada za ovih sedam dana pisala o svemu što meni nema smisla u ovoj državi, tekst bi po obimu više bio „sedam godina života sa Sofijom”.
Dok se ne vratim u realost – na posao i fakultetske obaveze (a nadam se da ću se vratiti što pre), sumiram utiske iz 2022. godine koju sam ostavila za sobom, kao i svega što mi se izdešavalo tokom praznika. Oduvek sam bila ona osoba koja sedne i rezimira sve što ju je zadesilo. Neretko i stavim na papir. A kada su u pitanju krajevi nečega – godine ili odnosa, pišem svoje sledeće ciljeve i želje. Mislim da je to važno, da znamo gde smo i kuda ćemo dalje, ali i da možemo da se vratimo da vidimo gde smo bili.
Ponedeljak, 9. januar 2023. godine
Dok čekam rezultate testa, završavam neke radove za fakultet i u meni se ponovo budi buntovnički duh. Oklevam da li da pošaljem pasivno agresivni mejl fakultetu i objasnim im kroz kakvu nepravdu (sa kojom vas sada neću zamarati) prolazim, a sve zbog njihove loše organizacije.
U tome me prekida sopstveno vrištanje. Urlam na svoje mačke koje neumorno pokušavaju da sruše novogodišnju jelku. Kunem se, volela bih samo polovinu njihove upornosti i mislim da bih mogla da osvojim svet.
Završila sam neke od radova i pokušala da ne upadnem u paniku uzrokovanu ispitnim rokovima koji su mi ispred nosa.
Negativna sam, čestitke za mene, još uvek sam korona free osoba.
Praznični period me skroz izmori, na poslu mi je gužva, počinju ispiti, gomila društvenih događaja, hajde samo da se ubrzamo do 1. maja pa da sedim u nečijem dvorištu i ne radim baš ništa.
Još sutra sedim sa svojim mačkama, a onda se konačno vraćam na posao koji mi iskreno nedostaje (čitaj fali mi drama).
Utorak, 10. januar 2023. godine
Ako sam nešto shvatila iz slanja ovih radova za predispitne poene to za fakultet, to je da ću definitivno poslati onaj ljuti mejl. Hvala roditeljima što su me učili da nikada ni na šta ne ćutim.
I ovaj dan mi je protekao poprilično štreberski – uradila sam nekoliko vežbi za različite predmete i napravila plan učenja za januarski rok.
Počinjem da se psihički pripremam za povratak na posao. Svaki put mi teško padne taj nagli prelaz od tišine u mojoj kući – do ljutih ženica u Pantransportu, svađe u GSP, sivila Novog Beograda i buke moje redakcije.
Radujem se poslu, te krećem da smišljam čime bih mogla sutra da se bavim. Moju gomilu haotičnih misli prekida jedna divna ideja – zbog čega sutra ne bih svečano probala Panvoz? Javljam utiske!
Sreda, 11. januar 2023. godine
Shvatila sam da to i nije tako sjajna zamisao kada je napolju pljusak, još uvek je mrak i nema ni 7 sati ujutru. Ne mogu za sebe da kažem da nisam jutarnja osoba. Nemam ništa protiv rane zore, ukoliko sam pre toga spavala 12 sati. Imam protiv malo spavanja. Pre bih izabrala krevet i spavanje nego većinu društvenih događaja.
Nisam stigla na voz, jer je trebalo da krenem mnogo ranije nego inače jer je neko genijalno osmislio red vožnje, po kojem voz ide svake prestupne godine. Možda sutra budem imala više sreće.
Šteta, kiše su mi za vozove. Kada bih birala kako ću putovati po ovako kišovitom danu definitivno bih izabrala voz. Volim da romantizujem scene iz gradskog prevoza. Stvarnost je strašnija, znam.
Povratak na posao je protekao divno, u haotičnoj energiji i stalnim dešavanjima, jer nažalost crne hronike uvek ima.
Kao pravi lokalni patriota predložila sam da napišem tekst o fantastičnom Panvozu i koliko mogu pokušam da utičem na to da Pančevce manje jašu, da me izvinite, ali ne mogu da nađem prikladniji izraz.
Četvrtak, 12. januar 2023. godine
Zaista sam imala volje da pokušam sa vozom i drugi dan, ali prosto me stari spori voz koji ide samo do Pančevačkog mosta ne privlači toliko da bih ustala u cik zore samo da isprobam „novu” mašinu. Napisala sam tekst na temu „hvala na vozu, nije trebalo”, jer narodu ne možeš ugoditi, ali tako je kako je. Ja moram da širim glas nas Pančevaca ako već mogu, to mi je u opisu ličnosti.
Na poslu je, kao i uvek, bilo onog što najmanje volim – mnogo posla. I dalje maštam da nađem neki posao koji zahteva nula rada a da istovremeno enormno zarađujem. Šalim se, zaista volim svoje zanimanje, ali nekada me i mnogo umara.
Nakon posla sam otišla da kupim drugarici poklon, a posle i da se nađem sa momkom.
Nakon nekoliko svađa, tišine u autobusu i mog preglasnog kolutanja očima, sklopili smo prećutno primirje. Ipak, dramatična atmosfera se zadržala u vazduhu i ja sam shvatila da u tom momentu propuštam incident koji se odvijao u mom voljenom Pančevu.
Iz cisterne je počeo da curi amonijak.
Ponovo mi se aktivirala ljutnja (koja je bila tu tokom celog dana). Ne znam da li sam više bila besna zbog (ne)postupanja nadležnih organa ili zbog toga što ja nisam bila tu i pokušala da uradim bilo šta. Ne znam šta, ne bih baš mogla da fizički sklonim cisternu, niti da očistim vazduh, ali važna je volja za borbom.
Ovoj državi zaista trebaju žrtve da bi reagovala i zapravo nešto promenila. To me veoma rastužuje.
Elem, telefon je počeo da baguje od količine poruka i poziva. Izvinjavam se što sam kao novinarka i Pančevka bila manje informisana od vas, ali mogu i ja nekada da danem dušu i odmorim od lokalne patriotkinje koju nosim u sebi.
Uostalom, znala sam da ću ujutru na poslu sve nadoknaditi. Mislima u ludilu oko amonijaka i u razmišljanju kako ću preživeti ispitni rok zaspala sam veoma kasno i pomirila se da ću celog sledećeg dana preživljavati.
Petak, 13. januar 2023. godine
Bila sam u pravu. Ovaj dan sam doslovno preživljavala. Petkom ljudi polude verovatno od sreće zbog vikenda i uvek se svašta dešava, a ja se prevrnem od posla. Da ne spominjem gužvu u saobraćaju, petkom oko 16 časova je najbolje da ukoliko ste u Beogradu, sednete u kafić i čekate da svi ljudi odu gde god da su se namerili svi u isto vreme.
Vredno sam analizirala situaciju s amonijakom i opet došla do istog zaključka. Mi nismo normalni. Kolektivno nismo normalni i potrebna nam je terapija. Topli savet – terapija je zaista odlična stvar, verujte mi, probajte.
Umesto voza dobili smo amonijak, hvala Pirotu što nam prosleđuje svoje darove.
Toliko sam se upenzionisala da sam zaboravila da je večeras doček Srpske/Pravoslavne/Julijanske Nove godine.
Proslaviću u udobnosti svog kreveta, jer sam sutra veoma vredna i gostujem u jutarnjem programu. Jer svi u subotu u 8:30 ujutru žele da slušaju šta ja mislim o bilo čemu.
Oči mi se sklapaju, povlačim se do sutra i trudim se da ne razmišljam o tremi. Kada god gostujem u lajvu zamišljam kako padam sa stolice i kako me sve opskurdne internet stranice objavljuju svuda i ismevaju. Horor.
Subota, 14. januar 2023. godine
Nisam pala sa stolice. Priznajem, nisam pogledala svoje gostovanje, ali prema rečima kolega i prijatelja bila sam na nivou bez blamiranja.
Nakon gostovanja otišla sam da radim jer je moja sudbina tužna i nema slobodne subote. Subjektivni osećaj – današnji dan traje tri dana. Verovatno je do toga što sam ustala u cik zore, ali vreme mi je doslovno usporeno.
Napolju je hladno, a još uvek nema snega i skroz razumem nervozu i depresiju ljudi, jer ona vlada u vazduhu.
Odlučila sam da me vreme i umor ne slome, te sam završila sav posao i uputila se na dalje destinacije. Otišla sam kod rođene sestre da joj pojedem sve iz frižidera. Odlučila je da se zdravo hrani, pa je počela da kupuje tofu, falafel i slične stvari koje ja jedem (vegetarijanac sam i nije me sramota da priznam), te sam joj ja pojela ručak i ubedila je da napusti svoj stan.
Subota je, a kako krene da pada noć mene hvata euforija. Naterala sam sestru i drugaricu da idemo do grada na piće. Ne znam odakle mi snage, ali održava me to što sam sutra slobodna. Odmorim dok provodim vreme sa dragim ljudima i uz belo vino ćaskam o raznim temama.
Ovo je bila jedna veoma produktivna i burna nedelja, zbog toga ću okriviti ponovo horoskop.
Autorka je novinarka crne hronike portala Nova.rs, studentkinja, ponosna feministkinja i majka dve mačke kantare