Nedelja, 4. mart 2018. godine
Počinje tako što sam zaboravila da su izbori već počeli. Uključujem internet na telefonu, jer su mi zbog blažeg potresa mozga od pre dva dana zabranili da gledam u ekrane previše. Krenula sam u lepljenje plakata u petak uveče kad mi se sručila oveća gomila zaleđenog leda nagrižena dolazećim prolećem za vrat. Lako, s krova stambene zgrade. Pomislila sam, dobro, ovo je kao neki film, sad počinje zaplet. I bilo je skoro baš tako. Stigla sam u štab među izmorena, ali entuzijastična lica saboraca i zaspala. U paralelnim dramaturgijama te večeri ja sam bila primljena u Urgentni centar, a troje doktoranata i jedan docent razmazivali su četkama ugrušani lepak verujući da promena dolazi „kada se baš iscimaš”. Ono što me u svemu tome boli nije činjenica da na debelom minusu su nekim pametnim ljudima mokre noge, a nekim lažnim doktorima noge na debelom tepihu; već više to što su te promrzle noge dece onih čiji su roditelji navukli ozbiljne kostobolje sigurni u žrtvu koja će njihovoj budućnosti obezbediti zemlju iz koje neće želeti da ih te noge nose što dalje mogu. Taj ukus mi je bio sve vreme u ustima punim mirisa čekaonice urgentnog dok sam se nervirala što nisam četvrti doktorant te noći na plakatima. U tom nekom bunilu pomešanih osećanja i osećaja protekla je nedelja koja je počela u petak. Danas su izbori. Digresija se odužila preskočivši celodnevne pripreme prostora u kojem će se dočekivati izborni rezultati te večeri.
Ponedeljak, 5. mart 2018. godine
Sigurna sam da ću još dugo pamtiti ovo jutro ponedeljka u koji nisam sigurna da li sam ušla ili nas je sačekao kao neminovnost protoka vremena. Ta stalna dilema odnosa nas i vremena je podjednako uzbudljiva koliko i poražavajuća. Ali to je već tema nekog malo većeg i intimnijeg dnevnika.
Bilo kako bilo, lista Inicijativa Ne davimo Beograd – Žuta patka – Čiji grad, naš grad – Ksenija Radovanović nije prešla željeni cenzus i to, činjenica, prati gorčina neuspeha čineći dubljim rov iz kojeg se borimo za svaki bolji dan i svaki naš grad. Prati me neki osećaj u tonalitetu one pesme Jarbola „Revolucija”.
Juče ujutru sam ostavila Facebook status:
Mi se svakako vidimo s osmehom i danas dok traje Izborna noć – čekamo rezultate zajedno! i sutra na ulici i prekosutra na fakultetu i za par nedelja kad bude april u Beogradu i na Tašu s decom i psima za koju godinu… jer ovo radimo zajedno od početka.
Znala sam to i kad sam vas videla pre dvadeset godina na umornim tatinim ramenima, na istim ovim našim ulicama, u borbi koja je od nas napravila sigurne glasače za samo jednu stvar– da uvek budemo nesigurni toliko da težimo svakodnevnoj promeni. Vidimo se, to nam niko još ne može oduzeti. toliko sam sigurna.
Pored ovog, nedelju je obeležilo i niz sličnih društvenomrežnih obraćanja punih iskrenih emocija i velikih srca jer konačno ima za koga da se glasa.
Utorak, 6. mart 2018. godine
S danom razlike, raduje me atmosfera nebačenih glasova i početka prebrojavanja za borbu koja tek sledi i promenu koja tek dolazi. Plašim me samo da smo opet u krugu „prijatelja”, ali mi je istovremeno drago da se taj krug proširio sa 1000 na 30.000, ne glasova, nego ljudi spremnih da ne kalkulišu s predizbornim prognozama, ne budu putnici „bugarskih” vozova ili gastarbajterskih autobusa, ne pristanu na apstinenciju dok se ne pojavi savršena opcija koja će od ove ujdurme napraviti zemlju blagostanja za tri magična dana. Oni su spremni da se bore zajedno, da veruju da je svaki protest protiv bezumlja i nepravde važan, da ulice pripadaju svima i da je solidarnost i osnovni pokretač zdravog suživota svake zajednice dvoje, troje… zgrade, sela ili grada ljudi. Drago mi je zbog toga.
Sreda, 7. mart 2018. godine
Današnji dan provodim s mamom i Džordžiom. Uoči osmog marta, u jeku afere izazvane postom Inicijative povodom seksualnog uznemiravanja koje se zbilo na događaju u izbornoj noći i pred niz ostavki lidera opozicionih aktera poraženih iskazanom voljom birača.
Svet je nepredvidiv, a utočišta su mesta sa sigurnim zagrljajem snage nephodne za istrajavanje. Jedan takav od četiri ruke čeka sebe i na kraju ove srede.
Četvrtak, 8. mart 2018. godine
Svake godine isti sentiment kada čujem: „Dobro, nije neki praznik, al’ mogli su bar cvet da se sete da nam poklone”. Dođe mi da ukinem cveće zauvek iako mislim da bi bez cveća svet bio siromašniji u nesagledivim razmerama. Hrabrost i borbenost nekih žena koje poznajem i nekih koje nikada nisam upoznala ali kojima verujem, teraju me da dajem uvek (ili skoro uvek) i više od sebe kako bih svoj primer ostavila za uzor onima koje ću tek upoznati ili koje će meni verovati jednom. U takvoj postavci stvari volela bih da se sumnja nikada ne dovodi u pitanje, da se retko odustaje čak i kada je nemoguće, da se uvek probaju i tuđe cipele, da se uči svakodnevno i da se umesto cveta poklanja pažnja stvarima i pitanjima širim od ličnih interesa i izvan utabanih putanja modela svakodnevice pod izgovorom „ćuti, dobro je”. Zato danas maršira stotine hiljada žena u desetinama gradova na različitim stranama sveta. A taj udar ujedinjenog topota naših koraka nadam se da odzvanja negde u srcima i rukama i onih koje nemaju kome da se pridruže već svoje bitke biju same verujući da je drugačije moguće.
Nalazim se s Bojanom uveče. Biće da je dobro što imam prijateljice iz redova hrabrih. Na to sam posebno ponosna. I Bojana, i Nevena, i Aleksandra, i Milena, i Tanja, i Nikoleta, i Sanja, i Natalija, i Ljuba, i Ksenija, i Tamara, i Sonja, i Ana i sve one u kojima je deo i moje snage.
Petak, 9. mart 2018. godine
Prva lična sećanja na osećaje da nešto nije u redu sežu u deveti mart prve godine u hiljadudevetstodevedestim. Taj datum vezujem za moje bezrazložno uzbuđenje zbog tenzije u kući roditelja. Taj transponovani strah, želju za borbom i pobunom osvestila sam naravno tek mnogo godina kasnije, ali je deveti mart uvek ostao dan mog ubeđenja da su me dobro vaspitali. Danas, dvadesetsedam godina kasnije vidim da distanca menja percepciju, ali ne i osećaje. Odlazim ujutru na Radio Beograd na gostovanje povodom projekta koji bi trebalo uskoro da počne, a bavi se istraživanjem modela lokalnih kulturnih politika u 24 grada u Srbiji. Radujem se ovom poduhvatu i nadam se da ćemo otkriti i upoznati neke nove super ljude od kojih promena dolazi svakodnevno kroz ono čime se bave. Kultura kao deo procesa emancipacije, učenja i obrazovanja sistemski je marginalizovana, ali joj ta pozicija istovremeno otvara neke nove prostore za kanalisanje vrednosti boljeg društva. Tom boljem društvu svakako pripada i Liceulice. Tamo idem nakon jutarnjeg radijskog gostovanja. Tamo sam svakog petka. Ovu zvaničnu radnu nedelju završim sa onima koji čine da solidarnost i ohrabrenje margine ne budu samo fraze iz aktivističkog vokabulara poželjnih termina. To zna svako ko je makar jednom čitao Liceulice ili porazgovarao s nekim od uličnih prodavaca ovih novina.
Subota, 10. mart 2018. godine
Radna subota za mene, ali i za mog psa Fani, koja sa mnom uvek deli sve muke i uživanja života bez fiksnog radnog vremena, jasnog opisa posla, dosadnih nadređenih, sigurne plate i sa mnoštvom uzbudljivih izazova, uvek novim ljudima, skoro nepodnošljivom posvećenošću kolega i koleginica… mogla bih da pričam o tome danima. Napolju je divno svetlo za film o novim počecima i trebalo bi izaći.
Sećam se da bismo Milena i ja baš u ovakvim danima i sa šesnaest godina dugo sedele na klupi i maštale o tome da budemo one koje ne traže razloge, već načine.
Proleće je neizbežno, kao i promena. Znaju to i 11. i 12. mart.
Autorka je aktivistkinja i radnica u kulturi. Studentkinja doktorskih studija na Fakultetu dramskih umetnosti. Voli nedelju i zajedničke ručkove. Sarađuje i učestvuje u organizaciji Tačka komunikacije, Asocijaciji Nezavisna kulturna scena Srbije, radio emisiji „Sceniranje”, platformi Liceulice i Inicijativi Ne da(vi)mo Beograd. Rođena i odrasla u Pančevu.