Nedelja, 30. juli 2023. godine
Nikad nisam imao toliko poznanika, niti sam obišao toliko gradova bivše Jugoslavije (a i okolnih zemalja) kao poslednjih šest godina otkad se bavim (rekreativnim) trčanjem. Neko bi rekao – uhvatila ga kriza srednjih godina, pa čovek poludeo! Pa dijagnoza je bila blizu… Ipak, uzrok mojih frustracija je bilo to što sam se osećao zapostavljenim i odbačenim, što tek sada vidim. Da se ne upuštam u dublju auto-psihoanalizu… to ću na kraju.
Moje putovanje ili obilazak dragih ljudi počinje kod Miroslava iz Petrova u BIH. Uvek spreman da pomogne, beskrajno srdačan, kao i njegovi drugari koji su me prihvatili kao svog. Predivna priroda na obroncima Ozrena i čist vazduh već čine svoje i ja se prepuštam čaroliji… Naravno, obišli smo Orlovo jezero i manastir, ali nije bilo vremena za uspon do Planinarskog doma. Sa njegovim drugarima smo otišli na večeru i tu pričali o svemu i svačemu, jer je suština u druženju! A oni taj ritual, kako kažu, koriste svakodnevno. Prelepo veče uz hladni planinski vazduh tera nas ranije na spavanje.
Ponedeljak, 31. juli 2023. godine
Sledećeg dana, put preko Banja Luke i Hrvatske, vodi me do Slovenije. Preciznije, do Celja, gde me je dočekala velika oluja, ali i dragi prijatelji Blaž i Dušan! Prvo sam ipak obišao opusteli gradić, pogođen nevremenom i uživao u šetnji. Dugo smo se dogovarali oko dana okupljanja… ali slučajno (a možda je sudbina umešala svoje prste!) bilo je to istog datuma kao i prošle godine. Iako ne pijem pivo, sada sam popio samo jedno (nefiltrirano!) iz domaće radinosti. Ko li je kriv za moj novi porok? Uglavnom, predivno popodne i veče u Kajak-kanu klubu, tj. piceriji „Špica” gde smo se podsećali na ranija druženja i pravili planove za nova, razmenjivali iskustva i pričali o tome šta je koga snašlo u životu prethodnih godinu dana. Pao je i dogovor za sledeće leto!
Utorak, 1. avgust 2023. godine
Stigao sam do Klagenfurta (Celovec) u Austriji, kod rodbine s druge strane Julijskih Alpa. Prvo sam odradio jutarnji trening od 10 km trčanja, a zatim sam obišao moj omiljeni grad i podsetio se zašto je to tako. Stare austro-ugarske građevine i ulice; sve deluje opušteno i usporeno i sve ima svoj red i mesto. Lepo bi bilo živeti ovde – često pomislim. Grad se naslanja na veliko i uređeno jezero Verter, načičkano vikendicama i plažama, a ranijih godina sam tu istrčao i polumaraton. Ubrzo odlazimo na ručak u restoran koji drže Bosanci/Srbi, ali naš konobar zna samo nemački i (maternji) mađarski, što nije problem jer moja sestra zna oba. Pa, naručujem ćevape! Kasnije uživamo uz piće u prelepom pogledu na grad i Alpe sa balkona moje bratanice i pričam im o tome šta mi se dešavalo u poslednjih par godina, od našeg prethodnog susreta, kao i oni meni. Oni već skoro deset godina žive tu, posle Sombora i Novog Sada. Nadaju se da neću sledeći put doći sam! I ja!
Sreda, 2. avgust 2023. godine
Sledeća stanica je Insbruk u severozapadnom delu Austrije, tj. Tirolu. Tu sam uzeo hotelski smeštaj, malo dalje od samog centra, ali sa parkingom za mog jedinog saputnika (reno klio). Srećom, na recepciji sam dobio besplatnu kartu za gradski prevoz za dva dana, kao turista koji prvi put stiže u taj grad. I tako sam imao kratki obilazak grada tramvajem. Interesantan detalj su semafori za pešake na kojima je na slici zelenog svetla nacrtan alpinista sa štapovima ili skijaš. Grad je opasan visokim planinama, kao zidom koji podseća na talas cunamija, dok je naselje u kotlini. Poznati skijaški centar leti kao da spava. Iako je velik grad, preovlađuju kuće, kao i u samom centru uz reku In, osim nekoliko poslovnih zgrada. I ovde se oseća mirnoća i urednost, ali ipak malo veća užurbanost stanovnika, kojih ima iz celog sveta – od Južne Amerike do Azije, a veliko je iznenađenje za mene bila pekara (gde se govori srpski) sa raznim vrstama bureka, uz naš čuveni jogurt „kravicu”. Naravno da nisam odoleo! Svratio sam i u poneki tržni centar. Jedan od njih je u prizemlju gradske kuće, gde su popusti – stvarno popusti.
Četvrtak, 3. avgust 2023. godine
Jedan od razloga da pređem ovih (preko) 1.300 kilometara u jednom smeru je i trka (polumaraton) u gradiću Fisen, udaljenom oko 100 km od Insbruka, ali u Nemačkoj. Podseća po veličini na Vršac, ali se odmah vidi koliko je grad bogat, sređen i koliko odiše duhom, kao i predivna priroda koja ga okružuje. U najavi tog polumaratona pisalo je da je više od pola staze po asfaltu, a ostalo…? Ostalo je kroz šumu po tucaniku i šljunku sa ogromnim usponima, kao da sam došao na planinarenje. Čak mi je i kamenčić upao u patiku, što mi se tokom ovih godina trčanja nikad nije desilo, pa sam morao da zastanem da ga istresem. Uljudni trkači su zastajali i nudili svoju pomoć, ali srećom nije bila povreda u pitanju. U Austriji i Nemačkoj je veoma razvijena kultura trčanja i planinarenja, tako da je ovo bio pravi festival sporta. Ali u svemu tome sam ipak uživao i iscrpljen, ali srećan, stigao na cilj, gde je pomalo zbunjeni voditelj preko razglasa uspeo da pročita samo moje ime, a odustao od prezimena. Dobio sam čak i diplomu za osvojeno treće mesto u kategoriji (50+). Moj 179. polumaraton je uspešno završen! Treba se brzo okrepiti i vratiti u Insbruk na noćenje…
Petak, 4. avgust 2023. godine
Rano ujutru krenuo sam ka Mariboru kod mog druga Šikija, takođe trkača, rodom iz Kragujevca, ali iz Pančeva… komplikovana priča. Kako on kaže – dok je Kragujevac bio pod Turcima, Pančevo je bilo u Austro-Ugarskoj, pa je zato sve tu lepše! Odmah smo otišli na ručak kod „Vučka”, a zatim na sladoled i šetnju po, za mene već poznatom, gradu. Jasno je zašto mnogi iz naših krajeva tamo traže posao. Dobre plate, niski troškovi života… ali mora da se radi. Ljudi su ipak drugačiji i nisu toliko prisni kao u našim krajevima, i čude se što je Šiki volonter na sportskom takmičenju mladih i što za to ne dobija nikakvu nadoknadu. Popodne i veče proveli smo u razmenjivanju iskustava oko devojaka ovde i tamo… kako on kaže – da sam u Srbiji, sve bih lako! Šiki je imao srčani udar pre dve godine tokom treninga u Mariboru i ugradili su mu pejsmejker. Ipak, vozi pomalo bicikl, čak je istrčao i neke kraće trke, ali sve uz dozvolu lekara. Ali i dalje ima „veliko” srce i otad slavi dva rođendana!
Subota, 5. avgust 2023. godine
Iz Maribora krećem na, za mene najlepše mesto, Bohinjsko jezero! Uz veliku gužvu u saobraćaju (kao u špicu u Beogradu!) ulazim u Bled, i tu se kratko zadržavam jer je mondensko mesto, a ja ipak žurim u mir, tišinu i najlepši pogled na svetu! Konačno dolazim na parking uz samo jezero i bukvalno dotrčavam do te čarobne obale, koja kao da me upija i ja se tada stapam sa prirodom. Miris šume i jezera, kao i pogled na Alpe (Triglav) oduzimaju dah. Nažalost, ostajem ovde samo do popodneva, jer se vreme kvari i polako se spremam za put kući…
I tako se moje duhovno isceljenje ovde (privremeno) završava. Kao što kaže natpis na jednoj mojoj (omiljenoj) majici living the dream, ja pokušavam i dalje da dosegnem taj cilj koji je tako bio blizu, uz veeeeliku pomoć jedne vrlo drage, pomalo lude, osobe… ali razuman sam, pa dalje ipak moram sam, do sledeće „srećne luke”. Nažalost, jedan „narcis” me je samleo prethodnih 30 godina, i toliko srozao nivo mog samopoštovanja, i naterao me da budem negativan, da mi je pomoć prijatelja, trenutno, najpotrebnija. I dok svi kude društvene mreže, ja sam im ipak, donekle, zahvalan. Jer, u tom moru ljudi i događaja, pronalazim ostrvca sreće i zadovoljstva. Ali tek u realnosti i bliskosti ona postaju pravi lek za ranjenu dušu. Danas se na sve strane trubi o tome – gledajte sebe, ne traćite svoj život na druge – bukvalno vas teraju da budete sebični, jer je, valjda, to sad u modi! Ja se s tim ne slažem, jer za mene je suština da sa nekim nešto uvek delim, i da za nekog nešto uradim da bi se on dobro osećao (a time i ja!), ako treba i pritom da žrtvujem deo sebe. A vi procenite sami šta vam je od toga bitnije…
Autor je profesor matematike, trkač, biciklista, putnik, ljubitelj knjige, nije navikao da bude sam